Real i Barselona - “Morbo”

Pomenuli smo nekoliko puta reč "morbo" koju je teško prevesti sa španskog, ali se može podvesti pod "bolest" ili "groznicu", a tiče se isčekivanja velikog događaja ili borbe protiv omraženog rivala. Za Real i Barselonu je sve i van meča "morbo", mnogi su mislili da će Frankova smrt i tranzicija španskog društva u demokratiju nešto promeniti, ali se to nije desilo.

Katalonski odnosno kastiljanski nacionalizam, ili bolje ovo drugo da nazovemo unitarizmom, sudaraju se kroz istoriju Španije, opresivni madridski režim učinio je bukvalno sve da liši najrazvijeniju pokrajinu Španije atributa posebnosti, ali što je diktatura jačala, Katalonci su bili sve uvereniji u ispravnost svoje borbe.

Deo nje bila je Barselona koja svaki meč protiv Reala posmatra kao deo opšteg otpora nametanju pomenutog unitarizma i nameri da ih Madrida natera na odricanje od sopstvenih korena. Doduše, za razliku od Baska, Katalonci nikada nisu ustali na oružje, deo se pripisuje dobrom životu stanovnika pokrajine, ali i činjenici da je veliki broj radnika iz ostatka Španije stizao tamo gde je bilo posla, što je razvodnilo osećaj katalonskog nacionalnog identiteta.

Kakve sve ovo veze ima sa fudbalom, pitaćete?

Itekako ima veze, Barselona i Real su prvi klubovi koji su u Evropi shvatili da cilj jeste pobeda u cilju lokalnog ponosa. Ali, i da se na tom putu mogu koristiti sva sredstva. Uostalom zbog toga su Di Stefano koga je Real oteo Barseloni, ali i Puškaš, Kubala, Kočiš stizali u dva najveća kluba, iako nisu imali nikakve veze sa "morbom".

U Italiji je bilo drugačije, "Orijundi" su dovođeni i pre rata kao politički i simbolički potez fašističke države, ali oni su imali određeni procenat italijanske krvi u venama. U slučaju Reala i Barselone svo zaklinjanje u čistotu tima je palo čim su shvatili da se pobeđuje samo uz pomoć stranaca. I to je ostalo tako do danas.

Postoji jedna zanimljiva priča iz te epohe stvaranja velikih timova (Real je bio jasno veći, jer ga je Franko posmatrao kao promociju Španije i igru kao zamenu za hleb koji je manjkao pedesetih posle ratova...

Naime, tokom krvavog građanskog rata fašisti su streljali Đozepa Sunjola predsednika Katalonaca jer je bio republikanac i zamenik predsednika pokrajine. Posle rata njegovo ime nije spominjano, ali kada je Real počeo da vlada, Franko je ispravno shvatio da je najbolje da se katalonski nacionalizam ispuca kroz fudbal. Zbog toga je "Kamp Nou" postao poput političke na kome se jedino mogla čuti kritika i protest protiv režima.

Kada je otet Di Stefano koji je kao član kolumbijskog Milionarisa potpisao ugovor sa oba kluba, FIFA je našla solomonsko rešenje da igra po sezonu za oba kluba. Na kraju su Katalonci bili prisiljeni da ga se odreknu, ali su Frankovi savetnici, pre svega tehnokrate iz vlade verovale da bi potpuna dominacija Reala značila vrenje u političkom smislu i eksploziju nezadovoljstva.

Ako pogledate pedesete, Barselona je u toj deceniji osvojila pet titula prvaka i pet kupova. Dodajte na to da je Bilbao bio prvak 1956. a da su Baski osvojili i tri kupa. Dakle, da prevedemo, Real je u vreme dominacije u Evropi i pet titula prvaka Starog Kontinenta, bio prvak dva puta i ostao bez kupa.

Teorija kaže da je na taj način Franko rasporedio ravnotežu moći i uspeo da nađe pomenuti ventil koji je fudbal okrenuo u njegovu korist. Tako je na unutrašnjem i na spoljašnjem planu ostvario ciljeve.

Doduše bilo je scena u kojima je Generalisimus morao da istrpi zvižduke navijača Barselone, ali u svrhu višeg cilja to nije bio problem. 

Zato svaki El Klasiko predstavlja nataloženu istoriju koja krije mnoge slojeve i stvari nisu uvek onakve kakve izgledaju.