Real i Valensija - Sukob oko Peđe Mijatovića i dalje traje!

Kada bismo opisivali odnos Valensije i Reala, mogli bismo kao na „Fejsbuku“ da napišemo „status veze – komplikovan“. Jer, Valensija je poslednji grad koji se predao Franku u građanskom ratu, i jedno vreme su imali simpatiju za Katalonce i njihovu borbu, ali ima tome dosta od kada je diktator prestao da bude tema.

Sada ni Barselona nije dobrodošla na Levant, a zanimljivo da je Real imao više navijača u tim krajevima.

Uostalom, svojevremeno su Madriđani kada im je stadion bio suspendovan zbog napada na sudije, sedamdesetih, ali i osamdesetih kada je pogođen golman Pfaf (oba puta protiv Bajerna), zbog kazne morali da se sele. I odabrali su Valensiju i stadion koji se tada zvao „Luis Kazanova“, a 1994. je vratio ime Mestalja.

Negde tih godina iz Partizana je u Španiju stigao izvesni Predrag Mijatović. Crnogorac je odbio veće klubove procenivši (bio je pronicljiv, što je retka osobina kod igrača kad biraju klubove) da je bolje postepeno graditi karijeru i igrati svake nedelje, nego sedeti na klupi.

Te Mijatovićeve godine u Valensiji bile su fantastične, od 1993. do odlaska u Real 1996. je odigrao više od 100 mečeva u Primeri i dao 56 golova. U poslednjoj sezoni je pogodio mrežu 28 puta i bio najbolji igrač lige.

A onda je učinjeno nešto što i danas opterećuje odnose dva kluba i zbog čega će vas sumnjičavo gledati u Valensiji, ako kažete bilo šta pozitivno za Real.

Mijatović je negirao da će se preseliti u Madrid, iako se govorkalo na kraju sezone, a onda se pojavio pored nedavno preminulog Lorenca Sanca na „Bernabeu“. U Valensiji su poludeli, jasno, Mijatovićeva lutka je bezbroj puta spaljena tokom lokalnog praznika „Las Faljas“ kada se tim ritualom teraju zli duhovi sa Levanta.

Realu se isplatilo, Mijatović je od 29 golova dao onaj ključni, protiv Juventusa u Amsterdamu i titulu prvaka Evrope posle više od dve decenije vratio u Madrid. I da ništa drugo nije uradio, golom Peruciju je ušetao u legendu „Los Blankosa“.

Ali, Valensija je zapamtila.

Posle toga su odbijali ponude za svoje igrače, nijedan predsednik nije smeo da proda fudbalera Realu, Mendijeta, Ajala, Vilja nisu završili na „Bernabeu“. Čak, kada su prodavali Mendijetu Laciju, ugovor je imao klauzulu da plavokosi vezista ne sme preko Rima da stigne u Madrid.

Zato na tribinama „Mestalje“ nema mesta za navijače Reala, nekada su dolazili iz Albasetea koji je jako uporište „Madridista“, a na manje je od 200 kilometara od obale gde imaju kuće.

Naravno dosta je igrača iz Reala nastupalo za Valensiju, Kanjizares, Morijentes, kapiten Pareho je ponikao u „Los Blankosima“, ali od sadašnjih igrača Reala jedino je Isko kao klinac početkom decenije odigrao par mečeva za Valensiju, pa se preselio u Malagu, njega na „Mestalji“ i na računaju u svog igrača jer je i rođen u Andaluziji.

Podsetimo i da se na putu ka najvećem uspehu Valensiji Ligi šampiona isprečio Real na početku veka kada ih je razneo u finalu u Parizu sa 3:0 bila je 2000. godina. Morijentes koji je tada dao gol i Ivan Iguera koji je bio starter igrali su kasnije za Valensiju.