Real (više) ne gubi finala

Ako biste želeli da iskušate nečije sportsko znanje jedno od neizostavnih pitanja odnosilo bi se na poraze Real Madrida u finalima Lige šampiona. Čak i oni koji smatraju sebe za vrsne fudbalske poznavaoce teško da bi na prvu mogli da se sete odlučujuće utakmice za evropskog šampiona u kojoj nije pobedio kraljevski klub.

Naročito se to odnosi na pripadnike starije generacije koji su bili direktni svedoci potpune dominacije Real Madrida u evropskim takmičenjima, počev od sezone 1955/56 i premijernog izdanja Evropskog kupa.

Svedoci dominacije kraljevskog kluba su i milenijalci budući da je u poslednjih čevrt veka Real Madrid osvajao čak osam naslova šampiona Evrope.

Sve je počelo još sredinom pedesetih godina kada je ustavljeno zvanično takmičenje u kojem će se šampioni evropskih liga boriti za naslov prvaka Starog kontinenta, a prvih pet trofeja u nizu završilo je u vitrinama stadiona „Santjago Bernabeu“.

U premijernom izdanju Evropskom kupa izabranici legendarnog Hosea Viljalonge savladali su u finalu francuski Rems 4:3. Meč je odigran na stadionu „Park prinčeva“ u Parizu, a ostaće upamćen po velikom preokretu kraljevskog kluba nakon što su već u 10. minutu gubili 2:0 od tadašnjeg šampiona Francuske.

Na putu do prvog evropskog trofeja Real je vodio neustrašivi tandem Alfredo Di Stefano-Ektor Rijal, postigavši zbirno 12 golova u sezoni upamćenoj po veličanstvenim partijama Miloša Milutinovića iz Partizana, najboljeg strelca takmičenja.

Upravo je beogradski tim predstavljao najveću minu Realu na putu do finala. U prvoj rundi je rutinski savladan švajcarski Servet, a zaličilo je da će tako biti i protiv Partizana kada je prvi meč u Madridu završen 4:0 u korist domaćeg tima.

Revanš u Beogradu igrao se 29. januara, a jugoslovenski tim je već na poluvremenu prepolovio visoki zaostatak. U drugih 45 minuta Milutinović je postigao još jedan pogodak za crno-bele, dovoljno samo za častan oproštaj od Evrope.

Kraljevski klub se u polufinalu sastao sa Milanom, a prvi meč u Madridu završen je pobedom 4:2, dok minimalan poraz na „San Siru“ nije sprečio Viljalongin tim da obezbedi kartu za Pariz gde će postati prvi evropski šampion.

Naredna evropska sezona biće nešto turbulentnija pošto je madridskom timu već u prvom kolu trebalo ozbiljno preznojavanje kako bi eliminisao organizovan sastav Rapida iz Beča.

Nakon pobede u Madridu 4:2, Real je doživeo ozbiljan šamar u Beču kada je na „Praterstadionu“ legendarni Ernest Hapel već na poluvremenu postigao tri gola. Čast Realu odbranio je Di Stefano golom u 60. minutu, pa je treći meč u Madridu odlučivao putnika u četvrtfinale.

Viljalongin tim nije dvaput ponovio istu grešku, pa je već u prvom poluvremenu obezbedio pobedu od 2:0 i duele sa Nicom koje je prilično lako rešio u svoju korist.

Real Madrid se u polufinalu sastao sa Mančester junajtedom. Prvi meč u Madridu rešen je u korist domaćeg kluba 3:1, dok je na „Old Trafordu“ viđen uzbudljiv duel završen rezultatom 2:2.

Usledilo je novo finale i duel protiv Fiorentine na „Santjago Bernabeu“, završen pobedom Reala 2:0 protiv te sezone izuzetnog italijanskog tima.

Sezonu 1957/58 Real Madrid će početi sa novim trenerom Luisom Karniljom, ali će se sa uspesima nastaviti po starom. Kraljevski klub će naročito dominantan biti u mečevima kod kuće gde su ponižene ekipe Antverpena, Sevilje i Vašaša, a prvo veće uzbuđenje biće u finalu protiv Milana.

Evropska sezona koja je protekla u znaku minhenske tragedije okončana je finalom na briselskom „Hejselu“ gde je Real Madrid posle produžetaka bio bolji od Milana 3:2. Treći uzastopni naslov šampiona Evrope kraljevskom klubu je doneo Gento u uvodnim minutima drugog produžetka.

Sezona kasnije ostaće upamćena po novom finalu sa Remsom, ali je ovaj put bilo mnogo manje uzbuđenja nego tri godine ranije. Mateos i Di Stefano su obezbedili trijumf 2:0 u meču gde je najbolji strelac takmičenja Žist Fonten bio potpuno neutralisan.

Naredna sezona 1959/60 ostaće upamćena po petoj u nizu evropskoj tituli i spektakularnom trijumfu 7:3 protiv Ajntrahta iz Frankfurta na stadionu „Hampden“ u Glazgovu.

Meč za petu titulu u nizu ostaće u sećanju po izuzetnoj igri Alfreda Di Stefana i Ferenca Puškaša koji su zbirno postigli sedam golova na kultnom škotskom stadionu.

Mesto u novom finalu Real je izborio pobedama protiv Barselone, Nice i luksemburškog Ženes Eša.

Šezdesete godine donele su poraze u dva finala, ali se Real Madrid vratio na trijumfalan put čuvene 1966. godine kada je u finalu savladao Partizan 2:1.

Zaličilo je da će kraljevski klub doživeti treći finalni poraz u nizu kada je Velibor Vasović u 55. minutu postigao gol na briselskom „Hejselu“, ali su Amansio i Serena do kraja meča načinili potpuni preokret donevši radost timu koji se navikavao na život bez Di Stefana.

Usledile su tri decenije za zaborav koje će se pamtiti jedino po porazu u finalu Evropskog kupa od Liverpula 1981. godine.

Gledano iz te perspektive, možemo samo da zamislimo kakav je kamen sa srca pao navijačima Real Madrida kada je te 1998. godine Predrag Mijatović pogodio u Amsterdamu mrežu Juventusa za trijumf kraljevskog kluba 1:0.

Spretan gol fudbalera koji će biti jedan od najvećih tragičara nadolazećeg Mundijala u Francuskoj najavio je berićetne evropske godine Real Madrida, koji će se već dve sezone kasnije ponovo popeti na krov Starog kontinenta.

U finalu će bez po muke biti savlada Valensija 3:0 golovima španskog golgeterskog tandema Fernando Morijentes i Raul Gonzales, a u strelce se tog 24. maja u Parizu upisao i Stiv Mekmanaman.

Već 2002. godine uslediće novi trijumf Reala, drugi na legendarnom „Hampdenu“ iz 1960. godine. Ovaj s početka 21. veka ostaće upamćen po čuvenom volej udarcu Zinedina Zidana u pobedi protiv Bajer Leverkuzena 2:1 za deveti naslov evropskog šampiona.

Uslediće nešto duža pauza, ali ni blizu onoj koju je pre četvrt veka prekinuo Mijatović.Čast da uz njegovo ime stoji čuvena „La Decima“ pripala je legendarnom Karlu Anćelotiju, koji je prethodno sa Milanom dvaput osvojio Ligu šampiona.

Trofejni italijanski stručnjak će uz Zidana biti protagonista najvećih evropskih uspeha kraljevskog kluba u ovom veku, a sve je počelo tog 24. maja 2014. godine u Lisabonu kada je u produžecima savladan gradski rival Atletiko 4:1.

Sve je moglo da pođe po zlu da u trećem minutu nadoknade Serhio Ramos nebeskim skokom nije doneo izjednačenje protiv žilavog tima Dijega Simeonea.

U dodatnih dva puta po 15 minuta mreža „Jorgandžija“ kapitulirala je još tri puta zahvaljujući golovima Gereta Bejla, Marsela i naposletku Kristijana Ronalda.

Dve godine kasnije isti klubovi će se naći u milanskom finalu, koje će biti rešeno na penale. Zidanovi izabranici su bili nepogrešivi sa bele tačke, dok je tragičar u timu Atletika bio Huanfran.

Real Madrid će 2017. godine ubedljivim trijumfom protiv Juventusa 4:1 u Kardifu postati prvi tim koji je u aktuelnom formatu Lige šampiona odbranio trofej. Već 2018. godine Zidan će ući u istoriju kao prvi trener koji je tri put zaredom osvojio Ligu šampiona.

Te sezone u Kijevu će voditi tim do pobede protiv Liverpula 3:1 i meča upamćenog po očajnim reakcijama golmana „Crvenih“ Lorisa Kariusa.

Četiri godine kasnije Real će ponovo biti bolji od Liverpula u finalu, a junak trijumfa 1:0 na stadionu „Sen Deni“ u Parizu bio je brazilski as Vinisijus.

Ove subote aktuelna generacija kraljevskog kluba biće u prilici da osvoji jubilarni 15. trofej u Ligi šampiona, a protivnik od 21 sat na londonskom „Vembliju“ biće im Borusija iz Dortmunda. Sve osim trijumfa Reala bilo bi iznenađenje, ali nemački klub je već u prethodnim rundama pokazao da se nikako ne sme potceniti.