Real VS Barsa - Priča o Morbu

Na naš jezik neprevodiva je reč "Morbo", možda bi u slengu moglo da se kaže "kuvanje", odnosno ono što prethodi velikim rivalstvima, stvar koja vri i čeka da pokulja na površinu. Zbog toga Morbo nije ni samo rivalstvo, ni ono što se dešava na terenu, već ono što mu prethodi i što je epilog, nešto kao prvo "loženje", a onda i naknadna pamet. Sve je to "Morbo", valjda bi najbolje mogli da ga objasnimo na primeru onog najizraženijeg kada se sudare Real i Barselona.

Mnogo toga je rečeno i "El Klasiku", on ima i snažnu političku komponentu, mada mnogo veću u Kataloniji nego u Kastilji. Nema međutim sektaške podvojenosti koja Old Firm stavlja u posebnu kategoriju, ali su Real i Barselona toliko uspešniji da realno u Evropi veća utakmica ne postoji, čak to nije ni bitka za Britaniju između Liverpula i Mančester Junajteda.

Ali, da se vratimo Morbu.

On je bio najizraženiji u vreme kada je Murinjo vodio Real, jer je Portugalac upravo bio pravi gospodar ovog pojma, napravio bi takvu atmosferu da je fudbal, odnosno igra bila u potpuno drugom planu. Ali, ne treba ga osuđivati, to je najbolja Barsa u istoriji i on je skretanjem pažnji na druge stvari, odnosno "podgrevanjem lonca" tokom čitave sezone probao da istopi prednost iz Katalonije.

Španija sa svojim ranama od građanskog rata nije naučena da prašta, do toga nije došlo, mada je postignut prećutni dogovor da se tokom transicion, odnosno perioda posle Franka, rane ne diraju. Kod Real-Barsa Morba, to odsustvo praštanja je vidljivo, ne postoji način da u El Klasiku napravite nešto što će vam zaboraviti. Ni Figo, ni naš Spasić koji je dao onaj autogol, ni mnogi raniji igrači nikada nisu abolirani za to što su uradili i uvek ih dohvati eksplozija Morba. Pa bilo da vas stave u najgori tim svih vremena u El Klasiku, ili među najveće izdajnike, sve to vas čini "gorivom" za ovaj čudni pojam koga nema u drugim zemljama.

Mediji su naravno važan deo celog procesa "paljenja", Marka nikada ne propušta priliku da rasplamsa Morbo, odnosno polije vatru benzinom. Na primer kada je Figo prelazio u Real, ovaj list je toliko pumpao balon sipajući so u rane "Ćulesa", da nije ni čudo što je Portugalac jedva izvukao živu glavu na "Kamp Nou". Isto će činiti katalonski "Sport" i "Mundo Deportivo" kada je Real na zemlji. Ali, ni ljubimci medija, nisu pošteđeni. Jer bez obzira što je Figo igrao za Real, pred prvo gostovanje "Marka" mu je poručila da će mu u Barsi spaliti uši zvižducima i upozorila ga da ne razmišlja o tome. On je odigrao na prvom gostovanju Barsi jednu od najgorih utakmica karijere, a list je naravno odmah sutradan poručio: "Pa, upozorili smo te".

I ma kako to surovo zvučalo, sve je to Morbo, kao i kada je Luis Enrike pošto mu je istekao ugovor sa Realom pobegao u Barselonu. Asturijac koji nikada nikome nije ostao dužan na rečima, a bogme i delima je izjavio da je pobegao iz zatvora u Barselonu, što je rasplamsalo Morbo.

Marka je u svom stilu najavila meč kao sudar Barse sa deset igrača i "dezerterom" protiv Reala, ali je svoj "Morbo" trenutak imao "Lućo" na samom meču. Za razliku od Figa on se nije uplašio nego je dao gol Realu i provocirao publiku ljubeći Barselonin grb. Real se osvetio, na stogodišnjicu postojanja kluba pozvao je sve svoje bivše igrače, sem navodno Luisa Enrikea. Međutim, on je rekao da su ga zvali, ali im je rekao da se ne trude i da ima da radi pametnije stvari. 

Morbo van terena ume da bude senzacionalan i zabavan. Barsa je pravila novi zid iza tribine "Kamp Noua", pozvala je svoje pretplatnike da kupe ciglu sa svojim imenom i brojem članske karte, ideja je bila dobra i pokazala zbog čega Katalonce pohvalno zbog preduzetničkog duha zovu "španskim Jevrejima". 

Ali, jedan bogati navijač Reala je uspeo da se probije među one koji su platili i da umesto svog imena stavi ime Santjaga Bernabeua, uz Franka najomraženijeg čoveka diktature među Kataloncima.Inače Morbo nije nova pojava, postojao je i pre Franka i to praktično od početka prošlog veka, Barsa je nastala godinu dana pre i napunila tri godine 1902. Kada je kralj Alfonso XIII trebalo da bude krunisan, prvi predsednik u istoriji Reala, Karlos Prados je došao na ideju da organizuje fudbalski turnir u čast novog monarha. Pozvali su Biskaju, Espanjol da bi nervirali Barselonu, kao i još jedan tim iz Madrida osim Reala. Ali, Barselona je bila jača od Madriđana, kao i Baski, pa su se ovi timovi plasirali u finale. Šta je uradio Real, kao organizator?

Povećali su cene karata što je naljutilo Katalonce i Baske, a onda smislili da i pobednik meča za treće mesto dobije trofej. Tu je pobedio Real i oni su dobili lepši i veći kup od pobednika turnira Viskaje.

Rivalstvo Kastilje i Katalonije ne ogleda se kroz fudbal. Pa iako je Madrid prestonica već pet vekova, sve velike ideje od republikanizma, federalizma, anarhizma, sindikalizma i komunizma u Španiju su stigle preko Katalonije i tamo se prve primile. Zbog toga “Morbo” podrazumeva sa katalonske strane da Kastiljance posmatra kao duhovnu pustinju, grad nakačenih na državni budžet, lenjivce koji žive od preduzetnih Katalonaca. U tome je i suština katalonskog zahteva za nezavisnost, više od romantičnih priča o jeziku, oni svoje novce hoće za sebe.

Svaku utakmicu prati određeni Morbo, u većoj ili manjoj meri, Real se pred ovaj naslađuje Barsinom lošom godinom, finansijskim problemima. Danima već “Marka” i “AS” eksploatišu priču po kojoj je Barselona jedini klub u Španiji koji ima negativan budžet, već je predvidela da će potrošiti više nego što bi mogli da zarade u najboljem slučaju. Analizira se prva Laportina godina uz podsmeh, a kada ne pišu o Mbapeu, onda raspredaju o Mesijevim suzama u Francuskoj jer ionako nije u Barseloni, Leo je Barselona.

I sve to može da bude zanimljivije od onoga što ćemo videti na “Kamp Nou” u nedelju uveče na “Santjago Bernabeu”.