Rio Ave - Od Murinjovog tate, preko Donarume do druge lige...

Kada je Rio Ave posle 24 penala eliminisan na svom terenu pre nekih 12 meseci u plej-ofu za LE od Milana, niko nije očekivao ono što je uslediolo.

Klub sa severa Portugala iz grada Vilja da Konde je jedan od onih koje znate sa kladioničarskih lista, nekako su tu uvek prisutni na najvećoj sceni, nikada u krupnom planu, ali nezaobilazni deo portugalske fudbalske mape.

Sada ih nema u eliti, godina koja je počela pokušajem da se obezbedi evropska jesen završila je u suzama, u plej autu su izgubili od Aruke, u dva meča su primili pet golova i posle 14 godina se našli u nižem rangu.

Rio Ave postoji od kraja četrdesetih, na početku su se zvali Rio Grande, a onda su uzeli ime reke Ave koja protiče kroz grad i postaje deo Atlantika.
Za njih je vezano nezaobilazno prezime Murinjo. Žozeov otac Feliks je učestvovao u najvećim uspesima kluba kao trener u prošlom veku. Taj tim iz početka osamdesetih je stigao do petog mesta na tabeli, a igrali su i finale kupa, gde je Porto sa Souzom i legendarnim Fernandom Gomešom bio prejak. Sin Murinjo junior mu je služio kao skaut, u poslednjem meču sezone je tata želeo protiv Sportinga da mu pruži šansu ("Posebni" je igrao za rezerve), ali se predsednik Pinjo usprotivio. Došlo je do svađe, pa su Murinjo otac i sin napustili sever i otišli u Belenenses. Već naredne sezone, Feliks Murinjo se vratio u Rio Ave, ali je brzo smenjen.

Tih godina je radio tako dobar posao da je bio kandidat za klupi selektora Portugala, ali je šansu dobio Kabrita. I ostatak je istorija, Portugalci su igrali polufinale EP i za dlaku u epskom meču protiv Francuza u Marseju ispali u produžetku. To je ona generacija koja se mrzela, a Kabrita je bio jedan od četiri člana stručnog štaba, ostala trojica iako nisu bili selektori su imali ista ovlašćenja kako bi se brinuli da su igrači velike trojke ravnomerno zastupljeni.

Ali, vratio se Rio Aveu. Na nove uspehe su dugo čekali. Ispadali su i vraćali se u elitu, krajem devedesetih, početkom našeg veka, pa onda ispali opet 2005. i izborili promociju tri sezone kasnije.

Nadomak snova bili su kada ih je 2014. vodio Nunjo Espirito Santo. Iako su završili kao 11. u prvenstvu, "zeleno-beli" su stigli u finale oba nacionalna kupa. I oba puta im se isprečila Benfika koja je te sezone osvojila sve trofeje u domaćem fudbalu. Ali, kao poraženi u kupu otišli su u kvalifikacije za LE. Nunja je zamenio Pedro Martins, sadašnji trener Olimpijakosa. Prošli su dva švedska tima, Geteborg i Elfsborg u kvalifikacijama, u grupi sa Dinamom iz Kijeva, Steauom i Alborgom osvojili četiri boda i završili kao poslednji.

Martinsa je posle dve sezpne nasledio Migel Kardozo, bio pet, ali ovoga puta nisu prošli kvalifikacije za jesen u LE, isprečila se Slavija. Karlos Karvahal je takođe dve godine kasnije bio peti, sa 55 bodova, klupskim rekordom, a Iranac Taremi je bio heroj te sezone, podelio je titulu najboljeg strelca. Ponovo su eliminisani u kvalifikacijama, ovoga puta od Jagelonije. Pre dve godine kako rekosmo stigli su do penala protiv Milana u plej ofu, a prošle sezone, kada se na klupu vratio Migel Kardozo i igrao Fabio Koentreao (on je lokalni momak i verovatno najpoznatiji igrača Rio Avea u istoriji kluba) usledilo je ispadanje.

Šok za grad, za navijače, morali su ove sezone u pakao druge lige. Cilj je naravno ekspresan povratak, sačuvali su dobar deo tima, trenutno su drugi, na poziciji koja garantuje promociju. Na klupi je Luis Freire koji je radio u Nasionalu, pozajmili su nekoliko igrača od većih klubova, pa ih na leto treba ponovo očekivati u eliti...