River protiv Boke – Superklasiko, omaž Maradoni

Kada se Argentinci hvale da su prvi u Južnoj Americi počeli da igraju fudbal, to je način da se narugaju najvećem rivalu.

Naime, kada su učili od Engleza, osnove industrijalizacije, iskorišćavanje sirotinje i fudbal, u ovoj zemlji su i dalje gledali preko nišana Brazilce, rat za "Istočnu Obalu", što vam je, grubo rečeno, današnji Urugvaj, bio je još svež u sećanjima mnogih.

Ali, ako malo uđemo dublje u materiju, Englezi jesu poput deteta koje je donelo loptu na igralište, pa su mu je oteli i zaigrali na svoj način. Jednostavno, u predgrađima Buenos Ajresa "Pibe" je označavao dečaka koji strpljivo vežba krvavim tabanima po livadi, čekajući priliku da nadmenim Evropljanima pokaže šta je veština.

Čuvena "La Nuestra" i jeste nastala kao proces čišćenja igre od britanskog neznanja, kombinovanog sa ogromnim migracijama iz Evrope, pre svega Italije. Latinska krv koja je nedostajala Englezima, popunjena je dupliranjem stanovništva, novom velikom udisaju nacije kroz asimilovanje evropskih Latina, ali i Nemaca, dovela je do nastanka "Kriolo" stila.

Ta kombinacija majstorstva i evropskog cinizma bila je virus za naciju, u jednom trenutku, tamo negde dvadesetih, u glavnom gradu, na tom "dobrom vazduhu" živelo je 500 klubova.

Fudbal se rodio u pregrađima i na dokovima, i Boka i River Plata nastali su iz bede, to što će se kasnije ovi drugi odseliti na sever grada u Njunez i početi da troše u ono vreme ekonomske depresije nezamislive sume za fudbalere drugih klubova je stvorilo i najveću šizmu u istoriji igre.

Tako su i dobili nadimak "Milioneri", nećete čuti navijače Boke kako ih tako zovu, oni su jednostavno Gallinas (odnosno "Pilići"), što se odnosi na navodni kukavičluk, to jest odsustvo muškosti. U tim danima, Boka je nametnula svoj stil, sličan urugvajskom " gara charrua", najviše se boriš kada između tebe i zida nema ničega, dok je River bio bliži prezrenom brazilskom talentu za igru.

"Ofarbaš nokte i izađeš na teren, user… se kad je najvažnije", postoji i jedna pesma na Bokinoj tribini, posvećena mitskom porazu Rivera protiv Penjarola 1966. Na neki način, opravdali su nadimak, izgubili su treću utakmicu, baraž, iako su vodili sa 2:0 na poluvremenu, rival je stigao do produžetaka i dobio sa 4:2.

Na "Monumentalu" će odgovoriti prasetom obučenim u žuto-plavo, boju jednog nedužnog švedskog broda koji je uplovio na dokove dok su Italijani pravili klub i pogađali se oko boje. Sećanje na svoju rodnu Đenovu iz koje su isplovili u novi svet, doneli su u pregrađe "La Boku", tamo gde se govorilo posebnim "Zena" dijalektom, danas kada kažete Xeneizes, to je Boka.

Rivali tu reč neće izgovoriti, jer "Chanchitos" su prljavi, siromašni, nekad će ih nazvati i "Bosterosima", odnosno skupljačima smeća, ili đubriva, kako hoćete. Legendarni Angel Labrunja, jedan od one čuvene Riverove La Maquine i čovek koji je dao 16 golova najvećem rivalu je na "Bombonjeru" izlazio zapušenog nosa.

Ali, te razlike su se izgubile, Argentina je društvo nasilja, terora, ekonomskih kriza, orgijanja vojnih hunti, u tom haosu, malo je bogatih, a River ima veliki broj navijača, pa sve to predstavlja kolorit prošlosti. Uostalom legendarni predsednici Boke, Alberto Armando ili sadašnji predsednik države Makri, su bili sve samo ne siromašni, ovaj prvi je imao licencu za Fordova vozila, nogom je otvarao kabinete vlasti, a napravio je i "Bombonjeru".

Nasilje koje prati ovu utakmicu je često ono što budale najviše zanima, istina je da se može povući jedna paralela sa Srbijom, navijači su često gazde klubova, svakodnevica u prostorijama, na terenu, ali to je najružnija stvar. Rekoh već, kultura nasilja koja postoji u ovoj zemlji zagadila je jasno i igru, zbog toga navijačke bajke ostavite po strani, oni glavni su plaćenici kao i u svim zemljama sličnog tipa. Drugim rečima, žive od fudbala, ne za fudbal...

Policija ne ulazi na tribine gde vladaju Barra Bravas, čak ni maskirana u navijače, droga se slobodno valja na stadionu, čime pokazuju u stvari ko je tu gazda.

Zvanični podatak je da više od 70% Argentinaca navija za jedan od ova dva kluba, 41.5% za Boku, oko 32% za River. Kažem oficijelni, jer je država, imala i posebno odeljenje Ministarstva Kulture koje je sprovelo ovo istraživanje.

Bilo je jasno igrača koji su nosili dres oba kluba, Oskar Ruđeri koji je otišao tim putem je to opisao kao način da vas niko ne voli.

"Jedni vas otvoreno mrze, drugi vam nikada neće verovati", rekao je čovek koji je postao prvak sveta nakon što je izdao Boku, doneo Riveru titulu. Makar taj jedan trenutak, dok je zemlja vrištala od sreće 1986. nije bilo bitno, posle su ga vređali kao i ranije...

Kaniđa je zabio nož u srce Riveru, ne samo jer se iz Evrope vratio u Boku i onda se deklarisao kao navijač, već jer ih je probušio 1996. postigavši het-trik na "Bombonjeri".

U Riveru su bili dovoljno ludi da proglase Batistutu netalentovanim, Danijel Pasarela ga je krajem osamdesetih oterao u Boku gde je bio najbolji strelac lige i otišao u Fiorentinu.

Da se razumemo, ovo je seizmička utakmica u svakom smislu, vezana za neverovatne epizode, pogibije, prekide, Tevezov "pileći ples" kada je isključen u 89. minutu posle gola. U nadoknadi Boka je primila pogodak pa je River otišao u finale Kopa Libertadores.

Jednom se igralo narandžastom loptom, navijači Boke su zasuli teren papirom, kako bi sprečili slavlje Rivera i počasni krug na "Bombonjeri" posle trofeja, nije bilo načina da se očisti, to je čuveni "narandžasti derbi".

Idoli poput Maradone sa jedne i Enca Frančeskolija sa druge strane, nikad nisu ni pomislili da zaigraju za ove druge, Dijego je čak rekao da bi mogao jedino da se uvuče na "Monumental" u Riverovom dresu i baci bombu…

Njegova senka biće nad ovim derbijem, u takmičenju koje nosi njegovo ime, nema onih koji su mu se klanjali, ali će verovatno većina sveta drugog dana 2021. navijati za Boku. Zbog Maradona koji će u društvu bogova negde gledati meč.

Zanimljivo da je u La Boka Bariju, odnosno na jednom od uglova ovog kvarta, igran kako kažu najbolji tango na svetu, što je možda u suprotnosti sa stilom voljenog kluba, oni jednostavno vole da pobeđuju grubo. Nisu igrali tango na procesiji 2011. kada su nosili kovčeg u bojama Rivera, nakon što je rival ispao u drugu ligu. Ne, skakali su gore dole, imitirajući lift, kao sudbinu "Milionera" koji nikada više neće stići do vrha.

Nije da su bili neki proroci, River Plata se vratila odmah, ugurali su ih u ligu, pa su od tada bili po treći put šampioni Južne Amerike 2015. a uzeli su i dva kupa.

Ima mnogo tih priča, Rikelme je jednom dao dres Aimaru, ali je odbio da uzme Pablov, jer bi morao da promeni kuću, ako bi uneo tu nesreću preko praga. Pomenuti Anhel Labrunja je rekao da bi voleo da bude trener Boke da namerno izgubi sve utakmice...

Bog nas je sačuvao da gledamo samo jednu utakmicu na neutralnom terenu, od prošle godine u Kopa Libertadores je tako, igraće se u Brazilu. Sa osećajem za meru snaga reda i zakona u Južnoj Americi, ta jedna "pobednik nosi sve, utakmica" se ne bi završila, niti bi svi živi napustili stadion, da se igra u Argentini.

Ove godine neće biti bojazni ako prođu brazilske rivale, River će igrati protiv Palmeirasa, Boka protiv Santosa. Jer, pandemija će sprečiti putovanja I obračune. Dobro znate kako se završilo finale pre par godina i polufinale prošle sezone, oba puta se River radovao, ali je ostao gorak ukus u ustima, senka nasilja koje se sa ulica prenelo na tribune, pa i na teren bila je nešto o čemu su svi pričali.

No, pre mečeva u Kopa Libertadores gde će se igrati na život i smrt u duplom brazilsko-argentinskom programu (pisaćemo o tome u sledećem broju), timovi će igrati u domaćem takmičenju.

Kako rekosmo, omaž Dijegu Maradoni i samom igri čija je ikona bio…