Saragosina noć – Najimova raketa za ludo slavlje!

Prošlo je četvrt veka, a opet nekako ostaje sveže u sećanju. Možda zbog onog gola Najima sa centra, posle koga se radovao čitav Aragon, pa i Španija, ali i onaj deo severnog Londona koji čine navijači Totenhema.

Kup Pobednika Kupova je počivši, ali ostaje trofej na kome je upisano ime Saragose, njihov najveći uspeh u istoriji. I sada, dok tavore u španskoj drugoj ligi, ovo je podsećanje da i pored toga što je Ueska jedini klub iz pomenute provincije u eliti, Saragosa ostaje „veliki brat“ ostalim timovima na severoistoku Španije.

Van društva najboljih su od 2013. predugo, sedam sezona, nisu uspeli u baražu u prošlom šampionatu. Pre toga su „Beli“ od 1951. samo četiri godine ispadali u niži rang i posle sezone se vraćali. Ali, sada se čekanje odužilo.

Saragosta nikada nije bila prvak, ali je osvojila šest kupova, dva u ovom veku, izgubili su još pet finala. Ali, okosnica naše priče je sredina poslednje decenije 20. veka. Saragosa je 1994. osvojila Kup Kralja. U finalu su dobili Seltu na penale, nije bilo golova u 120 minuta. Prethodno su izbacili Badahoz, Sevilju, a onda i Betis.

Pa gde su bili oni velikani?



Real je tukao tada očajni Atletiko u prvom kolu, pa ih je rasturio Tenerife, Betis je izbacio Barsu. Najbolji strelac tog takmičenja bio je zaboravljeni Trebinjac Vanja Gudelj koji je dao sedam golova. Bio je precizan za Seltu i u penal seriji, ali je Aleho promašio, sva petorica igrača Saragose su savladala Santija Kanjizaresa i titula je bučno proslavljena prvo na „Kalderonu“, a onda i kod kuće.

To je omogućilo Saragosi da izađe u Evropu. Oni su osvojili Kup Sajamskih Gradova još početkom šezdesetih, jednom bili nadomak titule prvaka Španije, 1974. izgubili su titulu od Reala u poslednjem kolu. U toj dekadi su i ispali, izgubili finale kupa od Atletika, ali su recimo 1986. golom čuvenog Rubena Sose (sećate ga se iz Intera, zbog njega je Darko Pančev grejao klupu) tukli Barsu i osvojili trodej u kupu.

No, svi izlasci u Evropu nisu bili nešto uspešni, iako je klub sedamdesetih i osamdesetih bio u Evropi. Znali su ih kao specijalistu za kupove, ali ono što se dogodili pre 25 godina, prevazilazilo je i najluđa očekivanja navijača.

Naime, Saragosa je imala odličan tim, Gus Poje, Argentinac Kaseres, na raspolaganju je trener Viktor Fernandez imao Najima, Esnajdera, Pardezu, Helija koji će kasnije igrati kod Antića u Atletiku, verovali ili ne Kafua, koji je te sezone bio rezerva, otišao u Romu (već je bio reprezentativac Brazila) i napravio neverovatnu karijeru.

Ali, i pored kvaliteta, tih godina, odnosno decenije su vladali italijanski timovi, mada su pomenuto takmičenje osvajali i Barsa, Junajted, Arsenal, odlični Verder i Sampdorija.

Konkurencija je bila ogromna, nisu svi veliki bili u Ligi šampiona i to je stvar za jedan tim poput Saragose činilo prilično teškim.

No, da krenemo redom.

U toj ludoj sezoni, Saragosa je završila kao sedma u prvenstvu, ali je sve karte bacila na Evropu. Viktor Fernandez je forsirao napadački fudbal, odbrana je bila očajna, primili su čak 51 gol u Primeri.

Evropa?



Na startu su Španci izgubili u Bistrici od rumunske Glorije, Fernandez je bio besan, tih dana se pisalo da je ribao igrače na putu kući, samo razlika je bila prevelika. Na „La Romaredi“ je domaćin dobio 4:0, dva gola je dao Pojet, pa je u drugom kolu Saragosa išla na Tatran iz Prešova. Odakle Slovaci? Pa posle drame su dobili Dandi Junajted, standard škotskog fudbala je bio slab i u to vreme, svejedno, poklonu se u zube ne gleda, šest golova u dva meča i lagano četvrtfinale.

I tu stvari postaju ozbiljne. Fejenord je imao moćan tim, predvođen Henrikom Larsonom, upravo je on otključao bravu na „De Kajpu“. Ali, u revanšu na bučnoj „Romaredi“ Pardeza i Huan Esnajder su u drugom poluvremenu uspeli da pogode mrežu Eda De Hoja i da stignu u polufinale.

A onda im je stigao novi poklon naime Čelsi je imao silnih problema sa timom, Hodl je bio rovit, ostao na klupi, daleko su „Plavci“ iako će par godina kasnije osvojiti ovaj trofej bili od sadašnje slave. To je bilo i pre Zole i italijanske revolucije sa Vijalijem i dolaskom Gulita, pa je Saragosa za sat vremena ponovo uz dva gola Esnajdera dobila sa 3:0.

Čelsi nije bio osvajač kupa, izgubio je prethodne godine finale na Vembliju po kiši od šampiona Junajteda, primili su četiri gola, pa jasno, ovaj tim je recimo bio slabiji od engleskih standarda tog vremena, eliminisali su Viktoriju Žiškov, Klub Briž i Austriju iz Beča posle drame na putu ka top 4.



Ali, u finalu je stajao aktuelni branilac trofeja, Arsenal, poslednja prepreka za Saragosu. I iskreno bili su autsajderi, godinu dana ranije, „Guneri“ su golom Alana Smita dobili Parmu, uspeli su u polufinalu da prođu strašnu Sampdoriju, Mihajlović, Jugović i Lombardo su promašili penale, pa su Englezi otišli u bitku za trofej.

Jan Rajt je te godine dao devet golova u takmičenju, to je generacija Simana, Adamsa, Kiona, Mersona, Hartsona, Reja Parlora...

Saragosa se sjajno držala, Esnajder je dao kao i u svakoj prethodnoj rundi gol, dvadesetak minuta pre kraja, ali radost španskog tima nije dugo trajala, Džon Hartson je vrlo brzo izjednačio. Onda su se u produžetku timovi smenjivali u napadima, ali je delovalo da ćemo odluku videti sa penala.

I zatim, Mohamem Ali Amar, ili „Najim“, da stvar bude gora po Arsenal, nekadašnji igrač Totenhema postiže jedan od najlepših golova u istoriji svih finala, sa gotovo pola terena je lobovao Dejvida Simana. Igrao se 119. minut, beli deo „Parka Prinčeva“ je proključao, neverovatna završnica i najlepša noć u istoriji Saragose. Oni su danas daleko od tih visina, ali Najimov gol i pehar ostaju legenda. On je inače Marokanac iz španse enklave Seute, igrao je jednom za mladu reprezentaciju „Rohitu“, a prošao je Barsinu školu. Heroj je i Saragose i Totenhema. Jedno selo u blizini Saragose ima njegovu ulicu, postao je i prvi Musliman koji je igrao u inauguralnoj sezoni PL, a vratio se u svoj gradić i postao direktor lokalnog kluba, a bio je jedno vreme pomoćnik u Saragosi.

Golom Simanu ušetao je u legendu...