„Seviljano“ – Tenkovi, štuke, politika i dileri polovnih televizora!

O derbiju Andaluzije znate mnogo toga, ništa nalik na ono kako zamišljate španski fudbal ne postoji kada se sudare Betis i Sevilja, rivalstvo se prostire od politike, preko borbe za zemlju, tramvajskih trasa, pisali smo o svemu tome.

Iako je Sevilja u ovom veku otišla kao klub establišmenta daleko ispred rivala, Betis više ne polaže pravo na radničku klasu kao izvor svoje navijačke podrške koja je veća kako se nižu siromašniji kvartovi. Tačno je, kada su se prvi put sastali na „Nervionu“, Betis je igrom slučaja u ligi, na otvaranju stadiona slavio što je iznerviralo bogatije stanovnike grada.

Možda i najmoćniji među njima Sančez Pishuan je okupio konzorcijum finansijske elite, otkupio zemljište i već 1932. napravio monumentalno zdanje koje danas nosi njegovo ime. Čak je žreb namešten da Betis gostuje opet na otvaranju objekta, i ponovo su pokvarili žurku, dobili 4:2, tu priču koja se prenosi sa kolena na koleno ispričaće vam svaki navijač „Zelenih“.

Ako se vratimo na teren diktature, iako Andalužani generalno mrze Baske i Katalonce, navijači Betisa su jasno bili ogorčeni protivnici i krupnog kapitala i Franka. On je raselio Rome iz Trijane, kvarta koji je poznat po flamenku, ali i po tome što je Betis tu svojevremeno planski smestio svoj „B“ tim, kako bi crpeo podršku, ali i privlačio talentovane koji se češće pojavljuju u kartonskim naseljima, nego u rezidencijalnom delu grada.

Zbog toga, Sevilja je brendirana od rivala kao fašistički klub, na kraju krajeva, oni su jedinu titulu prvaka osvojili 1946. kada je veliki broj republikanac već bio pobijen ili proteran, a igtači nekih drugih klubova su otišli da se bore protiv fašizma. Sevilja je 1943. bila druga iz tog razloga jer su Real i Barselona bili desetkovani, a Bilbao je okupio one najbolje, Franko je imao preča posla da zemlju održi izvan rata...

Betis je inače šampionsku titulu osvojio u poslednjoj godini republike, pre izbijanja građanskog rata i to sa šest Baskijaca u postavi koji su morali da pobegnu i irskim menadžerom. Na stadionu im je diktator parkirao tenkove. Kao što je Valensija poslednja, grad Sevilja je prvi koji je pao fašistima u ruke, Sančez Pishuan je doprineo tome, kao nagradu klub je osvojio kup Španije, odnosno kup „Generalisimusa“ na Monžuiku u Barseloni. Franko nije bio na stadionu, ali njegov izaslanik general i ministar sporta Moskardo je predao trofej crvenima. Kada je Sevilja bila prvak, Betis je ispao u treću ligu, a kada je Franko umro i kup postao „Kup Kralja“, u prvom izdanju, pa pogađate, slavili su „Betikosi“. Pretpostavljate, danas tvrde da bi bili mnogo uspešniji od komšija da nije bilo Franka i da čim je „Kaudiljo“ sklonjen i počeo proces pomirenja, njima je dozvoljeno da osvajaju trofeje.



Kada je Betis bio najbliži vlastima?

Kada je Felipe Gonzales, socijalista bio na vlasti. Jer, on je odrastao na „Heliopolisu“ u četvrti u kojoj je smeštene Betisov stadion, iz radničke je porodice, mada postoje unjkanja navijača da im nije pomogao kada se dočepao vlasti, iako je pobedio glasovima njegove biračke baze, „plavih kragni“.

Navijači Betisa su generalno poznati kao najverniji u Španiji, uz Atletikove, oni kažu za svoje rivale da nedeljom idu u teretanu, kada je Sevilja u drugoj ligi (što se desilo devedesetih). Njihovi navijači su slavne 1978. putovali na četvrtfinale KPK protiv Dinama iz Moskve, teren je bio prekriven snegom, pola tima nikada nije ni videlo sneg, a kamoi igralo u takvim uslovima, pa su izgubili 3:0. Menadžer tog Betisa je pisao Brežnjevu, lideru SSSR da nije u redu da se tako ponašaju prema socijalističkim drugovima. Inače, te godine je Betis u prvoj rundi izbacio Milan.

Osim snega, Španci su smešteni u hotel bez grejanja i tople vode, novinar Kastiljo koji je bio na tom putu je napisao knjigu o čitavoj sezoni koja odslikava istoriju Betisa. Mogu da iznenade sve, ali na kraju završe u suzama. Iste te sezone, dakle one posle osvajanja kupa Betis je ispao iz lige, jer su pravila takmičenja bila drugačija. Imali su više bodova od Elćea i Kadiza, isto kao Herkules i Espanjol i bolju gol razliku. Ali je formula bila takva da su prednost imali timovi sa više pobeda, odnosno bodova u gostima, pa su završili u Segundi.

Seviljin napad četrdesetih su nesrećno nazivali „Štukama“, što odmah budi pogrešne asocijacije. Oni su davali mnogo golova, ali danas kada se pomene, „Zeleni“ odmah upere prst i podsete ih na nadimak. Ta moćna napadačka petorka je dala Barseloni 11 golova u jednom prvenstvenom meču.

Ali, opet, novcem fašista odnosno tadašnjeg gradonačelnika koji je imao veće ambicije, Pereza De Vargasa, Sevilja je kupila Huana Arzu jednog od najboljih igrača Španije tog vremena.

Samo, imaju šta i „Rohiblankosi“ da odgovore. Najpoznatiji predsednik Betisa, to verovatno znate Lopera je srušio svetski rekord dovođenjem Denilsona u drugoj polovini devedesetih godina. Znate kako je lik zaradio novac? Iznajmljujući polovne televizore, koje ste mogli da otkupite. Sirotinja je navalila ne čitajući sitna slova, kada nisu imali novca za otkup „polovnjaka“, Lopera je slao uterivače dugova. Od dilera druge ruke postao je jedan od najbogatijih ljudi u Sevilji. Ali, navijače Betisa nije bilo briga, pre njega su morali da svoje ikone poput Gordilja prodaju Realu, i Del Sol je otišao u veći klub, ali je tokom vremena bogatog i mutnog predsednika, Betis doveo igrače poput Alfonsa ili Nigerijca Finidija koji je golove slavio tako što bi mu iz publike dobacili sombrero koji bi stavio na glavu i poklonio se egzaltiranim navijačima.

Ranije je bilo opasno zalaziti na neprijateljsku teritoriju, četvorica igrača Sevilje završili su u zatvoru krajem veka, 1999. ima raznih verzija te priče, navodno su tražili da nekolicina navijača Betisa skinu dresove, sve se dešavalo u restoran. Tvrdili su da su napadnuti, dok su ovi drugi rekli da je tuča izbila upravo jer njima niko neće naređivati da skinu dres svog kluba, pogotovo ne neki smešni fudbaleri iz tima koji ispada iz lige. Sevilja je bila u tom trenutku poslednja.

Znate verovatno da je 2007. Huande Ramos dobio flašu u glavu, a da su se predsednici Del Nido i Lopera potukli. Lopera je par godina pre toga zbog finansijskih malverzacija završio na robiji, brzo je pušten, a kaznu od pet miliona evra platio je klupskim novcem...