Siti protiv PSŽ - Nastavak diplomatskog rata fudbalom

Ono što je opšte prihvaćeno načelo, ne samo u zemljama naftnog Istoka je da meka moć fudbala donosi prijatelje i pozitivan imidž. Ili bolje da kažemo, popravlja sliku koja je stvorena o ovim zemljama u zapadnom svetu.

Ujedinjeni Arapski Emirati i Katar su slično, dve male, naftom bogate konzervativne države, sa neupešnim prikrivanjem kršenja ljudskih prava u ime proklamovanih viših ciljeva i željom da promovišu svoje viđenje sveta.

Naravno da su iako sa istih polaznih tačaka, viđenja situacije u regionu različita, Saudijci su saveznik Emiraćana koji su se priključili četvorodišnjem bojkotu Dohe.

Za Katar je to nezgodna situacija imajući u vidu ono što će se dešavati za godinu i po dana na Mundijalu u ovoj zemlji koji je dobijen na kontroverzan način i iza koga stoje sumnje, ne samo u pogledu glasačkog procesa već i izgubljenih života stranih radnika u čitavom infrastukturnom poduhvatu u pustinji.

I dok Mančester Siti, odnosno Šeik Mansur ima agresivnu politiku prema UEFA, upravo je Katar taj koji je spasio Čeferina. S obzirom na to da se čak pominjao bojkot Evropljana kada je u pitanju Mundijal, njihova odluka da ostanu izvan pokušaja pravljenja Superlige bila je motivisana upravo političkim interesima. Al-Kelaifi je od početka kritikovao proces, PSŽ je ćutao kada je stigao poziv klubova osnivača novog takmičenja i ispostavilo se, barem na kraće staze da bili na pobedničkoj strani. 

Zalivska kriza je nametnula obavezu trošenja obema stranama, ali i angažovanja zaštitnih lica koja bi trebalo da ispeglaju "bore" stvorene načinom vladanja i stepenom demokratije, odnosno njenim odsustvom u ovim državama. Pep Gvardiola je bio jedan od lobista Katara za Mundijal, ali je završio u Sitiju, iako mu je Katar nudio najveći novac u istoriji fudbala da pripremi reprezentaciju za Mundijal (to je bilo u vreme kada je otišao iz Barselone). Doha je umela da uzvrati, prvo kupovinom Nejmara, a sada i Mesija. Baš zbog toga Siti je kao protivtežu naciljao Ronalda, međutim imaju nesreću da je on igrao za Junajted i da je to presudilo.

Katar je pod pritiskom i nakon pisanja medija finansiranih saudijskim novcem i jasno sredstvima iz Abu Dabija o položaju radnika na izgradnji stadiona bio prinuđen na reformu zakona o radu i prvo u regionu ustanovio minimalnu nadnicu. Oni moraju baš zbog imidža u svetu da ostanu čista lica, ili makar da sakriju ono što se dešava što u svetu globalnih komunikacija nije moguće. Iako se zemlje recimo sukobljavaju u mečevima Azijske lige šampiona i te utakmice prate tenzije, napetost, borbeni pokliči, malo ko na Zapadu će biti zainteresovan za lokalne stvari. Zato je sukob prenet tamo gde najviše znači, na polje evropskog fudbala, odnosno Lige šampiona. Za obe države titula prvaka Evrope i dominacija u međunarodnom fudbalu je ultimativni cilj. 

Ne treba pogrešno videti šeike i emire kako razbacuju novac i kako sami vuku poteze iz Abu Dabija i Dohe. Nikako, PSŽ i Siti su svojim novcem kupili upravljače, i jedni i drugi su davno preležali dečije bolesti upravljanja i prepustili kormilo profesionalcima. To je čitavu igru odvelo na viši i sofisticiraniji nivo. 

Na regionalnom planu, Katar ima jači fudbalski tim, na kraju krajeva oni su Emiraćane pobedili sa 4:0 u polufinalu kupa Azije, a domaća publika je osim zvižduka himni u Abu Dabiju na kraju meča goste zasula cipelama, što je najveća uvreda u tom delu sveta. No, kako rekosmo, sukob PSŽ i Mančester Sitija je drugačije prirode, vodi se mnogo većim novcem, pokušajima da se rival minira i u fudbalskim forumima, ali i transferima. I jedni i drugi pažljivo biraju saveznike u redovima fudbalske aristokratije koju zanima novac. Dok PSŽ vodi rat sa Barselonom, Florentino Perez uvek pažljivo promisli šta da uradi, jer njegovi građevinci prave ogroman profit u Dohi na izgradnji stadiona, hotela, svega što je potrebno za uspešan Mundijal. Sa druge strane osovina najveće Barselone u istoriji, Begristajn-Gvardiola-Feran Sorijano je ustrojila Siti nalik Kataloncima. 

Ali zbog čega onda Mesi nije stigao na “Etihad”.

 Prvi je konformizam, ne u životu, nego na terenu. Jednostavno, sa Nejmarom, Di Marijom sve bi u teoriji trebalo da bude lakše. Mogao bi da sačuva energiju u francuskom šampionatu koji je mnogo manje zahtevan, za veliki cilj, osvajanje Lige šampiona. 

Druga stvar vezana je za ljude koji vuku konce. Horhe Mesi i njegovi savetnici su u mnogo boljim odnosima sa Parižanima i da su pregovori trajali i prošlo leto, kada se pričalo da će Mesi u Siti. On je naravno pobeđivao sa Gvardiolom, postoji ogroman respekt, ali odnosi nisu srdačni, čak se priča da Leo stoji u pozadini odlaska trenera iz kluba 2012. godine.

Porodica je imala veliku ulogu, kako kaže Vidić, najlepše u Mančesteru je železnička stanica da pobegneš iz grada, Pariz je nešto sasvim drugo. U ovom periodu života, jasno je da se Mesijev fokus pomera.

Veći novac je takođe bio u igri, Siti je nudio ogroman ugovor, ali uz podrazumevanje nastavka karijere u MLS i zvanje ambasadora kluba, u PSŽ će Mesiju lakše da oslobodi ruke kada ugovor istekne. A i Kataru je bitno da sve traje do Mundijala, to je veliki politički i svaki drugi cilj Dohe. 

Zbog toga je ova utakmica u Ligi šampiona bitnija od tri boda, očekuje se da će i jedni i drugi proći, mada je Barsa kiksirala već na startu u Brižu.

Siti je lako dobio prošle godine u nokaut fazi Lige šampiona, pobedili su u obe utakmice, praktično sve što je PSŽ uradio je što je poveo u Parizu, posle čega su "Građani" okrenuli rezultat. U revanšu je bilo 2:0, Marez je dva puta savladao Navasa, a i u prvom i u drugom meču, PSŽ je završio sa desetoricom, crvene su dobili Geje i Anhel Di Marija. 

Ali, ovo je novo poglavlje i Pari Sen Žermen želi osvetu.