Sportske u Napulju – Ko nije bio ne zna šta je propustio vol. 2

Došao je na red poslednji dan našeg putešestvija – dan koji smo čekali. Za početak smo rešili da posetimo dvorac Sant Martin, ujedno i prelep vidikovac sa kojeg se pruža prelepa panorama na čitav grad. Budući da je doći do njega bilo potrebno preći poveći broj stepenica, pojedinim članovima ekipe nije bilo lako. Ljudi iz ravnice... Ali vredelo je. Grad koji smo za veoma kratko vreme zavoleli videli smo iz još jednog ugla, sa visine. Već tu, iako nije blizu, mogli smo da čujemo atmosferu iz grada. Upravo tamo smo se uputili posle obilaska ovog velelepnog zdanja.

Rešili smo da prvo posetimo deo gde se nalazi čuveni mural Dijegu Armandu Maradoni i još dok smo pešačili ka tamo, čula se pesma navijača. Takođe, navijačke trube su reklo bi se obavezan rekvizit. Pomalo iritantno, ali navikne se čovek. Iako je do početka utakmice bilo još šest sati, kada smo stigli do murala, uverili smo se da je žurka odavno počela. Bolje rečeno, nije ni prestala nedeljama.

Malo niže smo zatekli ogroman korteo. Pridružili smo se masi ljudi, gde nismo mogli da vidimo početak, a ni kraj. Iako je stadion udaljen nekoliko kilometara, to im nije predstavljao problem. Inače, mi utakmici nismo prisustvovali, jer nismo uspeli da dođemo do karte. Kada smo pokušali da kupimo putem interneta, bilo je nekoliko hiljada ljudi ispred nas...

Ipak, zbog prijatelja koji je jedini mogao da uđe na utakmicu i činjenice da smo se previše zadržali proslavljajući sa lokalnim navijačima, krenuli smo taksijem ka stadionu. Treba li ponovo da pričam o saobraćaju u Napulju? A, sada nam je taksita rekao još jedno pravilo, odnosno nepostojanje istog. “Kada igra Napoli, pravila ne postoje!”. Mada bih ja rekao da to važi svaki dan, ali verovaćemo mu na reč.

Stigli smo živi do stadiona, a tamo – ludnica! Na samom “Maradoni” je bilo preko 50 hiljada ljudi, a napolju verovatno mnogo više od toga. Subjektivni osećaj je da ne postoji osoba u Napulju koja je juče ostala kod kuće. U redu, postoji barem jedna, slučajno smo kroz prozor videli čoveka koji tako bezbrižno spava, kao da se ništa u njegovoj blizini ne dešava. Pokazao je ovaj narod još jednom koliko živi za fudbal. Pesma je odzvanjala satima, ljudi su neprestano skakali, a sve je konstantno pratio miris dimova. I naravno – zvuk truba! Sa druge strane, na terenu, Napoli se dugo mučio da probije otpor Sampdorije, sve do 64. minuta. Najbolji strelac ekipe Viktor Osimen sigurno je izveo jedanaesterac, a onda nastaje haos! Kako na tribinama, tako i van stadiona, pesma postaje sve jača, a tlo počinje da podrhvata od slavlja navijača. Tačku na ovu istorijsku sezonu stavio je Đovani Simeone fantastičnim pogotkom i atmosferu doveo do vrhunca. Usledila je erupcija oduševljenja.

Utakmica se završila, ali slavlju se nije nazirao kraj. Gotovo nikom nije padalo na pamet da krene ka domu, jer ipak je ovaj stadion njihov dom. Kao da su tek počeli, slavlje je trajalo istim intenzitetom, a nakon dva sata od kraja utakmice, mi smo rešili da krenemo ka gradu. Ni tamo nije bilo ništa drugačije! Mnogo, zaista mnogo ljudi je slavilo i dalje, uz direktan prenos ceremonije dodele pehara na video bimu. Dimovi, pesma i pozitivna energija su bili neprestani. To nije bilo dovoljno, pa su pojedini navijači pronašli još jednu zanimaciju – kupanje u fontani.

Verujem da svi već znamo za natpis koji je davne 1990. godine osvanuo na napuljskom groblju – ne znate šta ste propustili. Nakon nove, toliko dugo čekane, titule može se izvući isti zaključak.

Program na stadionu je trajao do ponoći, ali to ne znači da je i slavlju došao kraj. Navijači su ostali na ulicama još satima, a mi smo se uputili ka smeštaju, uskoro počinje Jokić.

Atmosfera koju Napulj i navijači iz ovog grada nose ne može se opisati, ovo je potrebno doživeti. Ipak, nadam se da sam vam bar malo približio za mene jedno od najlepših iskustava. Završiću rečenicom kojom sam započeo putovanje – ovaj grad je ovo zaslužio. Do nekog narednog viđenja - arrivederci!

Piše: Nikola Mikerević