Sudar Bosfora i Crnog mora

Možemo samo zamisliti kakav je kamen sa srca pao fudbalerima i navijačima Bešiktaša kada su davne 1975. godine u revanšu finala Kupa Turske savladali Trabzon 2:0.

Zaostatak od jednog gola protiv tima sa obala Crnog mora nadoknađen je dve nedelje kasnije u Istanbulu i Bešiktaš je osvojio prvi trofej domaćeg kupa.

Bilo je to usred najmračnije decenije i po u istoriji kluba (1967-1982) kada istanbulski crno-beli nisu osvojili nijednu titulu šampiona Turske, a tu agoniju će početkom osamdesetih prekinuti jugoslovenski trener Đorđe Milić.

Sa istorijske distance od nekoliko decenija možemo zaključiti da je Bešiktaš uhvatio poslednji voz da nanese udarac Trabzonu koji će u narednim godinama postati vladar turskog fudbala.

Bešiktaš je te sezone promenio trojicu trenera, završivši na petom mestom sa 10 bodova manje od šampiona Fenerbahčea.

Bila je to još jedna u nizu turbulentnih godina kluba sa Bosfora u koji je na polovini sezone kao vatrogasac došao nemački trener Horst Buc. Nekadašnjem vezisti Torina bio je to prvi inostrani angažman u trenerskoj karijeri, a baš na obalama Bosfora osvojiće jedini trofej na ovoj funkciji.

Dve godine kasnije dva kluba će ponovo ukrstiti koplja za drugi po značaju trofej u Turskoj, ali je ovaj put Trabzon bio bolji u dve utakmice i slavio pobedom od 1:0 na svom stadionu.

Bilo je to zlatno doba kluba koji je nastao tek desetak godina ranije spajanjem nekoliko njih iz grada na krajnjem severoistoku zemlje.

Za razliku od duela iz 1975. godine, Trabzon je ovaj dočekao ako aktuelni šampion Turske i tim kojem je malo nedostajalo da sezonu ranije osvoji prvu duplu krunu u istoriji kluba.

Uprkos tome što je sezonu 1976/77 završio sa dvocifrenim zaostatkom u odnosu na bordo-plave, Bešiktaš je pružio dobar otpor timu koji je te sezone ostvario 14 od 15 pobeda kao domaćin u prvenstvu Turske.

Niz rekorda Trabzon je obarao tih zlatnih sedamdesetih, a posebno su se isticali po najmanje primljenih i najviše postignutih golova.

Bešiktaš je takvom Trabzonu uspeo da odoli, primivši svega jedan gol u dve utakmice. Nedovoljno za slavlje u sušnim godinama za klub iz grada na raskršću svetova, ali dovoljno za lociranje svetla u tami koje je pokazalo da su crno-beli i dalje živi.

Usledile su osamdesete koje su vratile osmeh na lice klubu sa Bosfora, a trenutak koji je promenio tok istorije kluba bilo je Milićevo imenovanje za trenera. Jugoslovenski stručnjak je stigao u Bešiktaš nakon što je u sezoni 1977/78 završio na četvrtom mestu šampionata Turske sa Adanom, izborivši prvu rundu kvalifikacija za Kup UEFA.

Upravo će nekadašnji golgeter Bešiktaša doneti voljenom klubu prvu titulu nakon 15 godina. Bilo je to u sezoni 1981/82, a dve godine kasnije ovaj Beograđanin će doći u situaciju da postane prvi čovek u istoriji Bešiktaša koji je klubu doneo kup kao fudbaler i trener.

Za razliku od 1975. godine kada je bio deo generacije koja je porazila Trabzon, devet godina kasnije zvezda sreće nije pogledala Milićev tim.

Bolji u finalu te 1984. godine ponovo je bio Trabzon koji je te sezone stigao do šeste titule šampiona Turske. Bešiktaš je pružio dobar otpor rivalu sa Crnog mora, ali je Trabzon u produžecima slavio sa 2:0.

Da su sudbine dva kluba isprepletane videlo se i šest godina kasnije kada su igrali četvrto međusobno finale. Bilo je to u prvoj od tri najuspešnije godine u istoriji Bešiktaša za čiji procvat najveće zasluge idu britanskom treneru Gordonu Milnu, koji će bogatu karijeru zaokružiti u Trabzonu u sezoni 1998/99.

Miln će zahvaljujući napadačkom tandemu Metin-Ali-Fejaz (MAF) dominirati turskim fudbalom početkom devedesetih, a među prvima će to na svojoj koži osetiti Trabzon u finalu kupa 1990. godine.

Bešiktaš je te sezone baš bio silovit, a naročito se to odnosi na Fejaza Učara koji je prvenstvo završio sa neverovatnih 28 golova. Upravo će istanbulski golgeter načeti Trabzon u finalu kupa, golom u 68. minutu, a trijumf od 2:0 potvrdiće njegov kolega iz napada Mehmet Jozdilek.

Crno-beli su se te godine doslovno prošletali kupom pošto su u polufinalu rutinski pobedili Fenerbahče 3:0, a rundu pre toga nastradao je Boluspor sa ogromnih 5:0.

Bešiktaš je tih godina zaista očaravao igrom i ponašanjem igrača na terenu. Naročito se to odnosi na napadački trojac kojem su navijači crno-belih spevali mnoge pesme. Trio poznat kao MAF provodio je mnoge slobodne trenutke zajedno, a zahvaljujući njima Bešiktaš je jedini put u istoriji bio trostruki uzastopni šampion Turske.

Do danas jedini su klub koji je šampionsku sezonu završio bez poraza. Titule u prvenstvu nisu pratili dobri rezultati u kupu, koji je bio žrtva izuzetnih ligaških sezona 1990/91 i 1991/92.

Trofej kupa vratiće se u vitrine stadiona u Milnovoj poslednjoj sezoni 1994. godinem kada će u antologijskim finalima biti savladan Galatasaraj, pobedom u revanšu 3:2. Bila je to poslednja sezona u kojoj je MAF bio na okupu i sjajna kruna generacije kojoj je stručnjak iz Prestona dao prepoznatljivost.

To što su podbacili u ligi samo je dalo na još većem značaju trećem trofeju kupa, koji je izvojevan pobedom protiv šampiona Galatasaraja. Sve je nagoveštavalo da će nakon izjednačenja Galate u 78. minutu meč otići u produžetke, ali je legenda turkog fudbala Alpaj Ezalan doneo veliku radost crno-belima pet minuta kasnije.

Bila je to prava osveta klubu koji ih je sezonu ranije pobedio u finalu, zahvaljujući pobedi od 1:0 u prvoj utakmici.

Tokom sedmogodišnjeg perioda bez titule, koji je obeležio veliki uspon Galatasaraja, jedina uteha Bešiktašu bio je trofej kupa iz 1998. godine kada je u finalu savladan gradski rival posle boljeg izvođenja penala.

Pošto je u obe utakmice rezultat bio 1:1, pristupilo se penalima u kojima su fudbaleri Bešiktaša bili nepogrešivi. Bio je to veliki podvig tima koji je sezonu završio u dubokoj senci Galate čiji prvi as je bio Hanak Šukur.

Dva kluba su se i sezonu kasnije sastala, ali suvereni vladalac turskog fudbala s kraja devedesetih godina nije želeo da ponovi grešku. Posle meča bez golova na svom stadionu, Galata je u revanšu slavila pred Bešiktašovim navijačima 2:0 pogocima Umita Davale.

Tri godine kasnije Bešiktaš je pretrpeo pravu katastrofu protiv Kodžealija, ali će prvu deceniju ovog veka pamtiti kao najuspešniju u kupu.

U naročitom sećanju navijačima crno-belih iz tog perioda ostaće dva finala protiv Fenerbahčea. Tumer Metin će 2006. godine u finišu drugog produžetka doneti Bešiktašu veliku pobedu protiv gradskog rivala 3:2, a tri godine kasnije junak crno-belih protiv Fenera biće Bobo. Brazilski golgeter je te 2009. godine bio dvostruki strelac u pobedi Bešiktaša od 4:2.

Isti fudbaler je dve godine ranije doneo trijumf istanbulskom klubu u finalu protiv Kajzerija 1:0, a 2011. godine deveti trofej u kupu Bešiktaš će osvojiti nakon boljeg izvođenja penala protiv Bašakšehira.

Usledila je decenijska pauza koja će biti okončana 2021. godine pobedom u finalu protiv Antalijaspora 2:0. Bilo je to u godini kada je Bešiktaš osvojio poslednju titulu, ujedno i duplu krunu.

Ovog četvrtka će na istanbulskom stadionu „Ataturk“ biti u prilici da osvoje 11. trofej kupa, a protivnik u finalu biće im Trabzon koji je pobedom za vikend izborio kvalifikacije za Ligu Evrope.

Biće ovo prvo finale dva kluba još od čuvene 1990. godine kada je Bešiktaš pobedio. Ujedno, biće ovo peto međusobno finale Bešiktaša i Trabzona, a trenutno su na skoru 2:2.

Bešiktaš ima jedan trofej više i mnogo svežije sećanje na prethodno slavlje. Ove sezone oba kluba zabeležila su po pobedu, ali nema sumnje da će ova u sredu biti daleko najznačajnija.