Tačka koja večno spaja Romu i Leverkuzen - "Tetka Keti"

Sudbina je tako htela. Roma i Bajer Leverkuzen će se drugu sezonu zaredom sastati u polufinalu Lige Evrope. Prošle godine je Murinjo nadmudrio Ćabija Alonsa, otišao u finale sa ukupnih 1:0, a Roma je tamo izgubila od Sevilje na penale.
Sada je situacija mnogo drugačija. Bajer igra nestvarnu sezonu, još nema poraz u njoj, osvojio je Bundesligu, igraće finale domaćeg Kupa, a maestralnom Ćabiju Alonsu će se ovaj put suprotstaviti Danijele de Rosi.

I dok Roma i Bajer budu vodili bitke na terenu, mnogi ljubitelji fudbala, pa i navijači oba kluba će se pitati kako li je Rudiju Feleru, legendarnom nemačkom fudbaleru, treneru i sportskom radniku, koji je sebe duboko utkao u istoriju i Rome i Leverkuzena.

Ne postoji osoba koja je 80-ih i 90-ih pratila fudbal, a da nije znala za momka za kovrdžavom kosom i brkovima, koji bio jedan od najopasnijih strelaca svog vremena, prvak sveta sa Nemačkom 1990. i osvajač Lige šampiona sa Marsejom 1993. godine. Iako je najveći klupski uspeh doživeo u dresu francuskog tima, mnogo veći trag ostavio je u Romi i Leverkuzenu.

Rudi Feler ima jedan od najčudnijih nadimaka u svetu fudbala, zovu ga "Tetka Keti". Nadimak mu je dao Tomas Bertold, saigrač iz reprezentacije Nemačke, a kasnije i Rome. Obojica su iz okoline Frankfurta, gde su starice sa sedom kosom friziranom u trajnu kosu ponekad nazivali „Tante Kathe“. Kada je Felerova kovrdžava kosa počela da sedi, Bertold mu je dao nadimak, koji mu je ostao zauvek i postao je prihvaćen širom Nemačke.

Iako je najveće rezultatske uspehe doživeo u prvoj polovini 90-ih, on je ogroman fudbalski uspon napravio 80-ih godina prošlog veka.

Bogatu karijeru počeo je u Ofenbahu 1977. godine, odakle je prešao u Minhen 1860 i tamo zaigrao Bundesligu, a 46 golova na 70 mečeva bili su i više nego dovoljna preporuka da ga 1982. godine dovede Verder iz Bremena.

U Bremenu je ostao pet godina i doživeo blistave trenutke u karijeri. Već u prvoj sezoni je postigao 23 gola i postao najbolji strelac Bundeslige, a Verder samo zahvaljujući slabijoj gol-razlici morao titulu da prepusti Hamburgeru, tada najjačem timu Evrope. Verder je sa njim u timu još dva puta za dlaku ostajao bez titule, oba puta iza Bajerna. Posebno je tragičan gubitak titule bio 1986. godine, kada je Verder bio prvi tokom cele sezone, ali je u poslednjem kolu šokantno izgubio od Štutgarta, pa je Bajern stigao do trofeja zbog bolje gol-razlike.

Te 1986. godine Feler je sa Zapadnom Nemačkom izgubio finale Mundijala u Meksiku od Maradonine Argentine, a godinu dana kasnije počinje njegova sjajna internacionalna karijera. Iako je Bundesliga u to vreme bila strahovito snažna, postojala je liga iz koje se pozivi nisu odbijali. To je bila italijanska Serija A, u koju su krajem 80-ih počeli da dolaze najbolji igrači sveta, a taj trend će trajati sve do početka 21. veka. Naravno, Feler nije ostao imun na poziv iz Italije, pa je 1987, godine zadužio dres Rome. Bilo je to vreme kada su i njegovi saigrači iz reprezentacije odlazili u Italiju, setite se Intera sa Mateusom, Bremeom i Klinsmanom, pa se može reći da se u Seriji A „kalila“ mundijalska titula, koju će Zapadni Nemci osvojiti baš u Italiji 1990.

Feler je obeležio jednu eru Rome, ostao je u Rimu pet sezona, odigrao 142 meča, dao 45 golova. Romi je pomogao da osvoji Kup Italije i igra finale Kupa UEFA. Bilo je to italijansko finale Kupa UEFA 1991. godine, a Roma je u dvomeču pala pred Interom.

Iz Rome je 1992. godine otišao u Marsej i kao prekaljeni napadač je planski doveden da zameni Papena, koji je prešao u Milan, i bude podrška tada mladom i supertalentovanom Alenu Bokšiću. Bila je to sjajna kombinacija, a Feler i Bokšić važan deo ekipe koja je  1993. osvojila Ligu šampiona.

U Bundesligu se vratio kao veteran 1994, sa 34 godine i još dve sezone igrao za Bajer iz Leverkuzena. Nije statirao, već je na 62 meča dao 26 golova i trasirao je put za snažan tim u koji će se Leverkuzen pretvoriti u to vreme. Poslednji gol u karijeri postigao je protiv kluba u kom je započeo bundesligašku karijeru - Minhenu 1860.

Iz dresa Leverkuzena uskočio je u direktorsku fotelju tog kluba i taj posao je radio od 1996. do 2000. godine, kada je formirana generacija koja će 2002. dogurati do finala Lige šampiona. Kasnije je doživeo da kao selektor Nemačke 2002. sa većinom igrača Leverkuzena u sastavu dovede nacionalni tim do finala Svetskog prvenstva i uđe u istoriju kao jedan od samo trojice kojima je uspelo da budu učesnici finala i kao igrači i kao selektori. Na njegovu žalost, on za razliku od Zagala i Bekenbauera, nije osvojio titulu i kao trener, poražen je u finalu od Brazila sa 2:0. Kasnije se ovom društvu pridružio i Didije Dešan.

Sa Nemačkom se rastao 2004. godine i dobio je poziv od svoje Rome, pa je postao njen trener. Nije se dugo zadržao, preuzeo je naravno Leverkuzen 2005, kratko je bio trener, a onda je ponovo postao sportski direktor "farmaceuta" i taj posao radio punih 18 godina. Prošle godine je napustio tu funkciju kako bi postao diektor reprezentacije Nemačke, koja će uskoro biti domaćin Evropskog prvenstva.

Sve što je Leverkuzen radio u poslednjih 19 godina, uglavnom je njegova zasluga, pa tako i dovođenje Ćabija Alonsa. Nemci sada veruju da može podići i nacionalni tim.

A kako će doživeti i preživeti dvomeč sa Romom, samo on zna…