„Tevtonski“ Inter – Sezona u kojoj su srušeni svi rekordi

U debatama se često porede dva Interova tima, ali za razliku od onog Murinjovog koji je pokorio ne samo Italiju i Evropu, Trapatonijev sa kraja osamdesetih ima svoje posebnosti. Često se zaboravlja iz kakve su oni „suše“ došli do krune i kakve su rekorde postavili.

Taj „tevtonski“ Inter kako ga nazivaju imao je bukvalno sve. Ne samo trenera pobednika već i neverovatna tri stranca. Doduše Nemcima nikada nije bilo jasno zbog čega trening počinje u pola 11, ako je zakazan za deset, o tome je pričao Lotar Mateus, ali na terenu, svi su prihvatili germanski mentalitet i svuda stizali na vreme.

Za Inter su prethodne sezone bile teške, pred njihovim očima stvarao se najmoćniji Milan svih vremena, sa letećim Holanđanima, Napoli je predvodio Dijego Maradona, Juventus je još crpeo ostatke fantastičnog Platinijevog tima, praktično italijanske reprezentacije.

Tadašnji predsednik, čovek koji je kupio Inter od Maksovog oca, Anđela Moratija, Ernesto Pelegrini je morao da uloži. Zanimljivo da je Berluskoni hteo da kupi njegov klub par godina ranije (iako „Vitez“ to poriče, nema razloga da mu se veruje, lagao je da je kao klinac išao sa ocem na utakmice Milana). Ipak, Pelegrini, kralj radničkih kuhinja i ekspres restorana (Anjelijevi su ga često potcenjivali kao kuvara) je uložio novac kako bi bacio rukavicu Milanu.

Trapatoni je ostao posle loše 1987. Inter je bio daleko od ozbiljnih stvari, peto mesto, polufinale kupa, rano ispadanje u Evropi, sve to nije baš hrabrilo navijače. Kupljeni su tog leta Breme i Mateus iz Bajerna, a klub je želeo sjajnog Alžirca Rabaha Mađera (pisali smo o liku koji je dao gol Bajernu petom u finalu KEŠ i doneo titulu Portu). Ali, činilo se da njegova kontitucija ne odgovara zahtevima Serije A, Trapatoni je insistirao i dobio Ramona Dijaza. Ovaj Argentinac je zbog Maradone izleteo iz reprezentacije, netrpeljivost je trajala od dana u mladoj selekciji i kada je Dijaz dobijao pozive na račun „El Pibea“. Potukli su se navodno posle poraza od Brazila na Mundijalu u Španiji, pa Dijaz nikada od 1982. nije zaigrao za „Albiseleste“, a u autobiografiji je izneo tvrdnju da mu je Karlos Biljardo rekao da je Maradona ucenio tim da neće igrati na Mundijalima 1986. i četiri godine kasnije, ako Dijaz bude među pozvanima.

Ali, to je neka druga priča.

Inter se tog leta odrekao legendarnog „Spila“ Altobelija, a uz Nemce i Dijaza, stigao je i talentovani Nikola Berti za sadašnji ekvivalent od pet miliona evra, tada ogroman novac.

Trapatoni je bio pod pritiskom da posle dve loše sezone konačno isporuči nešto klubu. U njega se teško moglo sumnjati, sa Juventusom je trajao više od deceniju i osvojio bukvalno sve.

Ključ je, iz ove perspektive bio Mateus. Pokretač svega, igrač koji je nosio tim, lider na terenu, sve ono što nije bio kada je prestao da igra fudbal. U svakom slučaju, Lotar je znao kako se pobeđuje. Sa Bajernom je u prethodne četiri godine osvojio tri titule, ali je uvek govorio da je ovo sa Interom bilo najveće dostignuće.

Tim Intera je uvek takav da ne znate šta da očekujete, pa i kada su dobro startovali, mnogi su sumnjičavo vrteli glavom. Dobili su „Madoninu“ tokom jeseni, tukli su gradskog rivala sa 1:0, presudio je Aldo Serena. Inter je takođe ostao neporažen protiv Napolija i Juventusa, u 16 mečeva, verovali ili ne, primili su samo pet golova, a Zenga, jedan od najboljih golmana tog vremena je ostao nesavladan na 11 mečeva u prvom delu sezone. U stvari sve do februara taj tim je bio nesavladan. Desno je bio „ujak“ Bergomi, nazvan tako jer je igrao sa mnogo različitih generacija u klub, levo Andreas Breme, specijalista za slobodnjake i penale. Breme je stigao na preporuku Karl Hajnca Rumenigea još jednog velikog Nemca koji je nosio crno-plavi dres u prvoj polovini osamdesetih. Igrao je i Rikardo Feri od koga je Van Basten ima noćne more koliko ga je tukao.

Prvi poraz te sezone za Inter je bio u Firenci, 4:3, pravi triler, to je omogućilo Napoliju da ponovo počne da se nada u drugi „Skudeto“.

Ali, uzvratili su žestoko, dobili su narednih osam mečeva, samleli Bolonju recimo sa 6:0, Dijaz i Serena su igrali odlično. Njih dvojica, iako manje zvučna imena od napadača koje su imali rivali, poput Van Bastena ili Kareke su te sezone dali 34 gola. Napoli je poslednju šansu da ostane u igri imao pet kola pre kraja na gostovanju na „San Siru“. Pa, iako je Kareka doveo goste do prednosti, domaćin je okrenuo, a pobedonosni gol Mateusa je izazvao erupciju na tribinama.

Sve je bilo gotovo, dobili su tri od četiri poslednje utakmice, izgubili samo od Torina, sve to je bilo nevažnio, ali je Inter završio sezonu sa 11 bodova prednosti i postavio rekord po broju poena (u ligi je igralo 18 klubova, jasno, pobeda je tada vredela dva boda). Ključ je bila odbrana koja je primila samo 19 golova u 34 utakmice, a Trapatoni nije eksperimentisao, 11 igrača je odigralo 30+ utakmica u sezoni, ostali su retko dobijali šansu.

Mislilo se da počinje dominacija Intera, stigao je Jirgen Klinsman umesto Dijaza, ali iako je igrao odlično, dao 15 golova, nije se slagao sa Serenom, nisu našli „mojo“ na terenu. Tim se prosto raspao, izbacio ih je Malme u prvom kolu KEŠ, bili su preslabi za Milan i Napoli, završili kao treći, ni u kupu nisu napravili ništa, ostao je trofej u Superkupu koji je bio totalno nebitan.

Pa iako su tri Nemca par meseci posle sezone pokorila baš na italijanskom Mundijalu svet, nisu više nikada uspeli da Inter približe tronu. Doduše, trojica prvaka sveta i Trapatoni su osvojili Kup Uefa, dobili su Romu u finalu (gledali smo ih u Beogradu te godine protiv Partizana), bili su drugi u šampionatu, iza Sampdorije, ali je razlika bila pet bodova. Usledio je ogroman neuspeh, osmo mesto, pa ih je onda u onoj godini kada je statirao i Darko Pančev, Osvaldo Banjoli vratio na drugo mesto, no Milan je bio šampion. Ponovo su 1994. osvojili Kup UEFA, ali su bili 13. u prvenstvu...

I nikada više, do „Kalćopolija“ Inter nije bio prvak...