Turska protiv Nemačke, ko je sa čije strane?

U Nemačkoj su samo „Turci“, većina bez želje, obeshrabrena da se uklopi u društo. U domovini predaka, čiji jezik najčešće ne govore pomalo podsmešljivo ih nazivaju gurbetci, odnosno migranti. Slično je kao i u balkanskim zemljama, dođu jednom godišnje u domovinu, da se ne odrode, grade kuće po Anatoliji u kojima neće živeti.

Ali, kada je fudbal u pitanju, euro Turci, kako su ih nekada krstili mediji na Zapadu ne zaboravljaju korene. Kada turski timovi igraju u Evropi, imaju fantastičnu podršku zemljaka u Nemačkoj, Holandiji, Belgiji, Austriji, pa i Engleskoj. Dve generacije, najčešće, rođene su u ovim zemljama, kako rekosmo, na tribinama se češće čuje jezik zemlje iz koje žive, nego turski, ali oni ne zaboravljaju klubove iz domovine predaka, to se prenosi sa kolena na koleno.

Kada su igrači u pitanju, interesantan je slučaj Mustafe Izeta. Setićete ga se pod nadimkom „Mazi“, legenda Lestera i čovek koji je zaigrao za reprezentaciju, otac mu je Turčin, majka Britanka, nikakve veze nije imao sa Turskom, jednom je, kako kaže bio na letovanju u Bodrumu, dok je igrao za „Lisice“. Prihvatio je poziv reprezentacije, ali kada je stigao u svlačionici niko nije hteo da mu pruži ruku. Morao je da se skine i pokaže da je obrezan, da bi ga prihvatili. Kad kažemo „prihvatili“, mislimo da mu dodaju loptu na terenu. Jezik je bio prepreka, danas nekadašnji reprezentativac Turske koji drži fudbalsku školu u Lesteru, kaže da je uvek bio izopšten jer ne govori turski. Bilo je još par igrača rođenih u Nemačkoj sa kojima je mogao da se sporazumeva, ali oni su imali neke veze sa zemljom za koju igraju.

Mazi je, iako uvek u uglu svlačionice, bez prijatelja i sagovornika ostao deo tima i dokopao se trećeg mesta na Mundijalu 2002. što je najveći uspeh turskog fudbala.

Nemci sa kojima Turci obožavaju da igraju prijateljske utakmice su izvršili odlučujući uticaj na turski fudbal. Jup Derval je bio kouč Galatasaraja, odbio je ponude iz Bundeslige i otišao u Tursku, Uspeo je da posle 15 godina osvoji titulu, pod njegovim skutima stasali su Terim i Mustafa Denizli, dva najpoznatija turska trenera. Kada je dobio ponudu reprezentacije, Derval je odbio i otišao u penziju. On je inače vodio SR Nemačku šest godina, bio prvak Evrope i finalista Mundijala. Danas stadion u trening centru Galate nosi njegovo ime, ostao je legenda, a više je, kažu, učinio za nemačko-turske odnose, nego svi političari.

Posle njega, u Tursku su počeli da stižu igrači koji su vodili poreklo iz ove zemlje. Legendarna je scena sa jednog meča kada se Olkan i Gohkan Tore raspravljaju oko slobodnjaka, obojica pričaju nemački. Tore je u svlačionici vadio pištolj na saigrača, on jeste stigao iz Nemačke, ali je brzo pokazao da želi da bude gazda u nacionalnom timu.

Ipak, oni najbolji Turci su zaigrali za Nemačku, Ozil, Emre Džan, Sahin, Gundogan. Interesantan je primer Ozila, imao je ponude iz obe reprezentacije, odabrao je Nemačku u kojoj se rodio.

„Lakše mi je u nemačkom dresu“, kaže Ozil koji je daleko najveća zvezda u Turskoj. On je Turcima 2010. dao gol, ali nije slavio, uz to, ćutao je kad su svirane himne. Kasnije je javno podržao Erdogana pa je podelio ionako razjedinjenu Tursku, mnogi smatraju da je trebalo da ostane po strani.

Sam „Sultan“ mu je bio venčani kum, on često kaže da nije greh biti migrant, ali je greh zaboraviti svoju zemlju. U dijaspori ima dosta sledbenika, mada ih je malo izašlo na referendum o proširivanju njegovih ovlašćenja, za šta mu je bila potrebna promena ustava.

Sa druge strane nemački klubovi rado kupuju igrače iz Turske, jer se lako snađu, čeka ih zajednica, a klub može da računa na velike prihode i širenje navijačke baze. Recimo Sojundžu koji je sada u Lesteru, a igrao je kao i Čengiz Under za maleni Altinlordu je bio hit u Bundesligi.

Sa druge strane, Kazim Ričards, Englez koji je nastupao u Turskoj bio je apsolutni idol, majka mu je iz turskog dela Kipra.

Poslednjih godina poplava igrača je privučena dobrim platama stigla u Tursku, iz Nemačke i ostalih zemalja Zapada. Nisu to samo zvezde na zalasku karijere, već Oklaj Tore, Tosun, Ozijakup koji je za razliku od prethodne trojice rođen u Holandiji. Andreas Bek, Nemac koji je igrao u Bešiktašu kaže da se često u svlačionici čuo samo nemački. Njemu je lako da se prilagodi, on je rođen u Rusiji.

Šalu na stranu, mnogim Turcima iz Evrope srca su podeljena kada turski klubovi u Evropi igraju protiv timova za koje navijaju u zemljama u kojima su rođeni. U Engleskoj nemaju dilemu, postoje svedočenja Turaka iz Londona koji kažu da recimo navijaju uvek za klub koji podržavaju u PL protiv turskih timova, dok je u Nemačkoj gde teže izlaze iz svojih uskih zajednica to ipak drugačije.

Kada su mečevi dva tima u pitanju, Turska je 1951. Pobedila Nemačku, ali kasnije, u ostalih 19 mečeva, imaju još samo dva trijumfa. „Panceri“ su im dali devet golova u poslednje tri utakmice za 12 godina, a kada pogledate tursku reprezentaciju, čak trećina igrača je rođena van zemlje.

Ali, nemaju problem, rezultat je iznad svega, a zajedništvo se ogleda baš u pobeđivanju. To što Turska kao zemlja svoju dijasporu pokušava da uključi u domaće stvari gde obično nemaju nikakve interese, ali nije ni pametno da se zameraju jer rođaci žive u Turskoj, ogleda se i kroz fudbal. Više niko, za razliku od vremena Mazija Izeta došljake ne gleda popreko, privhatili su mantru da su prvo Turci, pa sve ostalo...