Valensija - Kempesove zlatne godine

Obično timovi mnogo strastvenije slave titule nego domaće kupove, ali kada je Valensija u pitanju, jedan Kup Kralja je izuzetak. U pitanju je peta kruna iz 1979. godine. Ne samo što je to bio prvi trofej za Levantince posle desetak godina i sušnih sedamdesetih koje su na početku toliko obećavale (titula iz 1972. i tri druga mesta), već i zbog načina na koji su "Los Ches" slavili.

Ta sezona nije puno obećavala, pogotovo jer su u nju ušli oslabljeni. Naime, Valensija je praktično razbila tim koji je tokom pomenute dekade nekako bio uvek više "hajpovan" nego što je vredeo. Otišli su Adorno, Ruben Valdez, Argentinac Hesus Martinez, Eloj, Huan Karlos u Sevilju. Navijače je najviše povredio oproštaj mitskog Hozea Klaramunta koji je praktično dete kluba i posle 12 godina igranja se oprostio, a tek je imao 31 godinu.

Mario Kempes je ostao glavna zvezda, a kako bi nekako umirili pristalice, izdvojili su 67 miliona pezeta (tada rekordni transfer kluba za Rajnera Bonofa, nemačkog reprezentativca i fudbalera najslavnije generacija Gladbaha u istoriji).

Ekipa je imala nekoliko zvučnih imena, ali je značajno podmlađena što se tiče mladih igrača, čak šestorica fudbalera lokalnog pratećeg kluba Mestalje su prekomandovani u prvi tim. Mario Kempes je bio još "pijan" od titule prvaka sveta, nije dao ni polovinu golova iz prošle sezone, pa nije bilo neko čudo što je Valensija završila kao sedma u ligi. Odbrana je mnogo bolje funkcionisala, golman Manzanedo je recimo primio najmanje golova u ligi. Stadion "Luis Kazanova" je na početku godine modernizovan, ali navijači nisu imali puno prilika da se raduju u La Ligi. 

Ali, satisfakcija je stigla u kupu, upravo se velika radost razlila Levantom jer je način na koji su stigli do trofeja bio impresivan. Na putu do finala Valensija je prvi eliminisala Đeronu, a ambicije su porasle posle trijumfa nad Sosijedadom. Izgubili su sa 1:0 u Baskiji, ali su torpedovali goste za koje je branio najbolji španski golman tog vremena Luis Arkonada sa 4:1 i stigli do Barselone.

Činilo se da su sve lađe potonule kada su od Barselone izgubili 4:1 na "Kamp Nou". Ni gol pomenutog Nemca Bonofa nije budio neku nadu, a ispostavio se kao ključ. Katalonci su se držali do pred kraj prvog poluvremena kada je Diarte otključao branu Barse. U drugom poluvremenu, viđena je kako kažu jedna od najplaklenijih atmosfera ikada na stadionu u Valensiji, penal nad Saurom, Bonof je pretvorio u nadu, da bi Nemac svojim trećim golom u dva meča protiv Barse odveo ekipu sa 3:0 u četvrtfinale.

Tamo ih je čekao Alaveš koji su dobili u oba meča, a iako su bili apsolutni favoriti protiv Valjadolida i slavili sa 2:0 na svom stadionu, "Pusele" su postigle neočekivana dva gola na svojoj "Zorilji", gosti su bili priterani uza zid, ni iz čega Felman je u finišu dao gol i obezbedio finale na "Kalderonu" u Madridu.

 Rival je bio Real koji je osvojio titulu te sezone i tražio duplu krunu. Iz Valensije je otputovalo 25 000 navijača koji su pravili sjajnu protivtežu "Los Blankosima". Egzaltirani navijači Valensije su proslavili vođstvo kada se Kempes oslobodio Del Boskea i matirao Remona. Real je promašio penal, imao nekoliko sjajnih šansi, pogodio prečku, da bi bili kažnjeni, ponovo Kempes i slavlje je moglo da počne. Veliki trijumf, čekan u kupu 13 godina

Slavlje je bilo za priču, ali niko nije pretpostavio da je to zagrevanje.

Jer, usledila je zlatna godina u Evropi.

Pre toga, Levantinci su osvojili dva Kupa Sajamskih Gradova, u tri finala koliko su igrali od 1961. do 1964. godine. Ali, to je ipak bilo pozivno takmičenje, sjajna generacija Hosua, Gijota, Nunjeza je tukla Barselonu i Dinamo Zagreb u dve uzastopne sezone, da bi predala trofej Saragosi u trećem finalu u nizu. 

Ali, prvi pravi evropski trofej osvojen je posle Kupa Kralja u narednom izdanju KPK. Valensija je zadržala tim iz prethodne sezone, iako su protiv slabog danskog B1903 igrali nerešeno u gostima, nisu imali problema na startu, da bi zatim eliminisali Rendžerse, odlučila je pobeda na "Ajbroksu". U španskom derbiju četvrtfinala eliminisan je aktuelni vladar KPK Barselona.  Dobili su i u Kataloniji i na svom stadionu, iako je Barsa u jednom trenutku vodila sa 2:1, na kraju je bilo 4:3, pa su preko Nanta u polufinalu, "Slepi Miševi" stigli do borbe za pehar.

Sa druge strane je bio Arsenal sa Brejdijem, Sanderlendom. Stejpltonom, Ircem Dejvidom O'Lirijem i golmanom Dženingsom. Na klupi Valensije sedeo je slavni Di Stefano, Englezi su bili favoriti, eliminisali su u polufinalu moćni Juventus. Ipak, posle dosade na Hejselu, odlučili su penali, Brejdi je promašio prvi i otišao posle toga u Juve, na kraju je Riks takođe propustio priliku da savlada Karlosa Pereiru, pa je pehar otišao u Španiju i to je ostao najveći uspeh Valensije u 20. veku. Kasnije su dva puta u nizu početkom našeg stoleća igrali finale Lige šampiona, osvojili Kup UEFA pod Rafom Benitezom, ali se ništa nije tako slavilo kao KPK.

Valensija je posle kupa iz 1979. još tri puta osvojila Kopa del Rej, poslednji put pre tri sezone protiv Barse, sada imaju šansu da se ponovo nađu u finalu. U prvom meču su uspeli da izvuku 1:1 protiv specijaliste Bilbaoa kraj katedrale, gol u gostima ne važi, ali računa se publika, biće pakleno.

U drugom polufinalu stvari su verovatno manje neizvesne, sjajni Betis je dobio Valjekano u Madridu sa 2:1 i treba da overi plasman u revanšu u Sevilji...