Vengerova renesansa bez evropskog sjaja

Ako se veličina jednog kluba meri po broju osvojih evropskih trofeja, teško da time vođeni možemo da svrstamo Arsenal među velikane. Dva skromna trofeja, oba iz takmičenja koja više ne postoje, naslađivaće one kojima boje londonskog kluba nisu bliske.

Sam spomen na Kup međusajamskih gradova mlađim generacijama neće mnogo značiti, a tek nešto veću pažnju pokloniće Kupu pobednika kupova, takmičenju čije je poslednje izdanje bilo još pre četvrt veka.

I to što je Arsenal treći najuspešniji engleski klub, jedini uz Mančester junajted i Liverpul sa dvocifrenim brojem titula državnog šampiona, neće poslužiti svrsi da ublaži sumornu sliku da za skoro 140 godina postojanja „Tobdžije“ nisu osvojile nijedan značajniji evropski trofej.

Poređenja radi, gradskom rivalu Čelsiju je manje od decenije trebalo da stigne do čak četiri trofeja u dva najjača UEFA takmičenja, ostavivši Arsenal u prašini kada je reč o evropskim uspesima.

Kako to u fudbalu često biva, istorija Arsenalovog učešća u Evropi mogla je da poprimi potpuno drugačiji tok da je te famozne 2006. godine osvojena Liga šampiona.

Nesrećni poraz u finalu 17. maja na stadionu u Sent Deniju kao da je gumicom izbrisao sve ono što je pedantni Profesor Arsen Venger činio deceniju unazad. Lukavi igrači Barselone, predvođeni Ronaldinjom i Etom, bolje su se snašli tog kišnog pariskog dana i u finišu meča izborili preokret za konačnih 2:1.

Radost igrača u žutim dresovima ugašena je 10 minuta pre poslednjeg sudijskog zvižduka kada se vihorni brazilski bek Hulijano Beleti odlično snašao i na spavanju uhvatio nespremnog Almuniju.

Bilo je to šesto uzastopno učešće Arsenala u Ligi šampiona i dokaz zrelosti da su pod Vengerovom palicom fudbaleri londonskog kluba konačno dorasli da se popenju na evropski tron.

A ko bi mogao zamisliti da tim koji se poigravao sa odbranom Real Madrida i Juventusa, izgubivši samo dva boda u grupnoj fazi (remi protiv Ajaksa), neće biti nagrađen trofejom Lige šampiona?

Ni to što u eliminacionoj rundi do finala nisu primili gol nije mnogo značilo Anriju i saigračima. Prilika da izvanredna generacija Nepobedivih (The Invincibles), kako su ih nazvali zbog sezone 2003/04, dotakne evropski sjaj zauvek je propuštena te večeri na periferiji Pariza.

A sve je moglo da bude drugačije da nije bilo tog trka Etoa na koji je naseo Jens Leman zaradivši zasluženo isključenje. Žrtva Robera Piresa i izvođenje iz igre jednog od najposlušnijih Vengerovih vojnika bila je prevelika da se isparira moćnoj Barseloni do samog kraja.

I gol Sola Kembela pred kraj prvog poluvremena bio je dostižan hendikep za tim takvog potencijala kao što je Barselona.

Mada je teško klub takve tradicije i istorije uprostiti na dva imena, Arsenalovo kontinuirano učešće u Ligi šampiona najveće zasluge duguje Vengeru i Anriju.

Na prste jedne ruke mogu se nabrojati sezone učešća „Tobdžija“ u najkvalitetnijem UEFA takmičenju, a da spomenuti dvojac nije igrao važnu ulogu u klubu iz severnog Londona.

Pre Vengerovog dolaska na leto 1996. godine, Arsenal je bio deo fudbalske elite samo u dva navrata. U sezoni 1971/72 kada je u četvrtfinalu eliminisan od kasnijeg šampiona Ajaksa i dve decenije kasnije pošto je već u drugom kolu ispao od Benfike.

Arsenal je s dolaskom Vengera postao praktično neizostavni učesnik Lige šampiona, ali se prve godine „Tobdžija“ u elitnom takmičenju bile bolne lekcije koje su talentovani prvotimci poput sunđera upijali.

Prve dve sezone u Ligi šampiona pod Vengerovim vođstvom Arsenal je završio u grupnoj fazi. Mada iz današnje perspektive zvuči nezamislivo, „Tobdžije“ su sezonu 1998/99 završili kao trećeplasirani iza kijevskog Dinama i Lansa, a godinu dana kasnije nisu bili dovoljno konkurentni da sputaju ambicije moćne Barselone i Fiorentine.

To im je ipak omogućilo nastavak takmičenja u Kupu UEFA gde su u finalu u Kopenhagenu poraženi na penale od Galatasaraja.

Bilo je to u debitantskoj sezoni Anrija u Arsenalu, fudbalera koji će godinama kasnije biti protagonista najslavnijih trenutaka u istoriji kluba. Ako ga je te 2000. godine gubitak prvog evropskog trofeja ojačao, onda mu je poraz u domovini sedam godina kasnije ugasio i poslednju nadu da će se išta promeniti na tom polju.

Sve ono što se između tih godina dešavalo načinilo je Anrija ikonom Arsenala u UEFA takmičenjima. Sa 35 golova na 78 utakmica francuski as je postavio težak zadatak generacijama Arsenalovih fudbalera da nadmaše njegov rekord u Ligi šampiona.

Anrijeve majstorije i raskošan fudbalski dar bili su dovoljni još samo za dva četvrtfinala u sezonama 2000/01 i 2003/04. Suviše malo za golgetera čiji potezi na terenu nikoga nisu ostavljali ravnodušnim.

Sezona 2000/01 prilično je obećavala, ali se ispostavila kao jedna od baksuznijih u novijoj istoriji kluba. Obeležili su je nesrećni porazi od Valensije u Ligi šampiona i Liverpula u FA kupu, a posle žestoke borbe trofej Premijer lige završen je u rukama fudbalera Mančester junajteda.

Tri godine kasnije generacija „Nepobedivih“ u Premijer ligi ipak nije imala dovoljno kapaciteta da podvig u domaćim okvirima prenese na međunarodni plan. U nameri da doguraju što dalje u Ligi šampiona osujetio ih je gradski rival Čelsi, pobedom u revanš meču na „Hajberiju“ 2:1, pogotkom Vejna Bridža u 87. minutu.

Između te dve sezone, Arsenal bi završavao takmičenje pre četvrtfinala. Bajer Leverkuzen i Deportivo su 2002. godine bili bolji, a već naredne „Todbžije“ su gledale u leđa Valensiji i Ajaksu.

U sezonama uoči i nakon plasmana u finale, Vengerov tim se zaustavljao u osmini finala. Bajern Minhen bio je bolji 2005. godine, dok je u poslednjoj Anrijevoj sezoni u klubu nesrećno ispao od PSV Ajndhovena.

U postanrijevoj eri Arsenal je imao tri uspešne sezone u Ligi šampiona. Naročito se pamti 2008/09 koja će u sećanju ljubitelja fudbala ostati po potpunoj dominaciji engleskih klubova. Arsenal ipak nije bio kadar da eliminiše Ronaldov Junajted, koji je potom u finalu poražen od Barselone.

Sezonu ranije takođe su obeležili Englezi, ali ni ovaj put mesta u finalu nije bilo za Arsenal pošto su dve runde ranije Stiven Džerard i Rajan Babel pogurali Liverpul dalje u uzbudljivim četvrtfinalnim duelima.

Do istog dometa Arsenal će dobaciti i 2010. godine, ali im je nade u još bolji plasman ugasio Leo Mesi sa čak četiri gola na „Emirejtsu“.

Krah protiv Barselone učinio je da londonski klub u narednih čak sedam sezona stane u osmini finala, zaključno sa 2017. godinom posle koje će uslediti nešto duže odsustvo „Tobdžija“ u elitnom takmičenju.

Dva polufinala i jedno finale Lige Evrope bili su savršena priprema za ovosezonski povratak u Ligu šampiona nakon pola decenije pauze.

Remi protiv Bajerna iz Minhena u prvom meču četvrtfinala Lige šampiona 2:2 na stadionu „Emirejts“ odlična je uvertira pred nadolazeći revanš u Bavarskoj, ali oba tima nemaju razloga za veliko raspoloženje.

Bajern je za vikend i zvanično prekinuo dominaciju u nemačkom fudbalu, predavši titulu u ruke Bajeru iz Leverkuzena. Arsenal je porazom na svom terenu protiv Aston Vile (0:2) ostao na minus dva u odnosu na Mančester siti, novog lidera Premijer lige.