Zbog čega Udine i Trst masovno navijaju za Milan?

Kada pogledate onu kartu navijača u Italiji, odnosno njihov broj po provincijama, Juventus dominira, kao drugi najomiljeniji u većini pokrajina, i prvi u Pijemontu i na italijanskom jugu, izuzev Napulja.

Samo u jednom delu severne Italije to nije slučaj.

U pitanju je Friuli-Venecija-Đulija, oblast uz granicu sa Slovenijom, okolina Venecije, Udina i čitav taj kraj. Tu se Milan oseća kao kod kuće, mnogi kažu da igra pred domaćim navijačima.

U pitanju je regija koja je Milanu donela toliko radosti, kroz trenere i igrače, pa je jasno da vođeni herojima prošlih vremena stanovnici ovih krajeva žestoko podržavaju "Rosonero".

Sve je počelo sa Nereom Rokom.

Ako se govorilo da je Herera misionar "Katenaća", Roko je bio Bog "katanca". Rođen u Trstu on je tridesetih bio solidan vezista, ali je samo jednom igrao za Pocove "Azure" dvostruke svetske prvake tridesetih godina. Već četrdesetih i pedesetih, kao mlad trener primenio je defanzivu u nizu provincijskih timova, a njegova Triestina u godinama nakon Drugog Svetskog Rata je 1948. bila vicešampion Italije!

Odradio je odličan posao i sa Padovom pedesetih, a posle 15-tak godina rada u manjim klubovima severa, stigao je poziv Milana. Imao je i Roko sreće, direktor Đuzepe Vijani i sam bio pristalica "Katenaća", a sa klupe gde je imao dosta uspeha je morao da se povuče zbog srčanog udara, kako ne bi rizikovao. Ali, našao je svog sledbenika, pa se početkom šezdesetih Roko, čovek iz Trsta, našao u Milanu.

To je bio duet iz snova. Roko je u prvoj sezoni osvojio titulu prvaka Italije, u drugoj evropsku krunu. Napustio je Milano, da bi ispunio obećanje dato predsedniku Torina i naredne četiri godine "Bikovi" su imali najbolji period od avionske nesreće i sloma Grande Torina. Onda se Roko vratio u Milan, osvojio novu titulu evropskog šampiona, "Skudeto", tri kupa Italije i dva KPK, što ga je načinilo daleko najtrofejnijim trenerom Milana.

On je bio strašan motivator, ali igrači su pričali i veliki apsolutista, velikog stomaka, promuklog glasa, na terenu nije skidao trenerku. Nešto od svoje borbenosti i grubosti iz igračkih dana je preneo na trenersku filozofiju. Njegov odnos sa Đanijem Riverom, velikom zvezdom Milana iz tog perioda je bio nalik odnosu strogog oca i talentovanog sina, Rivera je najbolje fudbalske godine proveo pod Rokom.

Uvek bi ponedeljkom ovaj trener otišao do svog Trsta gde je dočekivan kao heroj. I tada je sedeo u kafani okružen prijateljima i novinarima i raspravljao o fudbalu. I u Milanu, i u Padovi to je bio njegov stil života. Kada nije na treningu u kafani je i jedina tema je fudbal. Nije ni čudo što je jedan od razloga narušenog zdravlja i rane smrti bio problem sa jetrom.

Iako se Roko smatra za propovednika defanzivnog fudbala, on je tvrdio da se samo prilagođava timovima koje ima. Kada je mogao, kao sa Altafinijem i Riverom u prvom mandatu u Milanu, igrao je ofanzivnije. Tim sa kraja šezdesetih je bio prepun strašnih defanzivaca, i igrao na gol manje, ali su recimo uništili Ajaks sa 4:1 u finalu na "Bernabeu".

Često se oslanjao na igrače rođene u Friuliju. Loza Maldini je pod njih procvetala, Ćezare je bio jedan od ključnih igrača evropskih prvaka iz prve polovine šezdesetih. Njega je Roko odveo i u Toriino gde je završio karijeru. Ljudi ne znaju uglavnom da su Maldinijevi Slovenci, tačnije da je to porodica Maldič koja je bežeći pred Titovim partizanima, po jednoj verziji ili kao žrtve proterivanja, po drugoj završila u posleratnoj Italiji. Da, i Paolo Maldini je Slovenac po poreklu.

U prvoj šampionskoj Rokovoj sezoni, nekolicina igrača imala je prošlost iz Trsta, u onoj drugoj, na prelazu šezdesetih i sedamdesetih legendarnih golman Fabio Kudićini je takođe bio iz trenerovog zavičaja. Ako vam je poznato prezime, u pravu ste, ovaj italijanski golman je tata Karla Kudićinija nekadašnjeg golmana Čelsija i sada ambasadora "Plavaca".

I kasnije je pri kraju karijere Roko dovodio igrače iz Triestine, ali i pozajmljivao fudbalere Milana svom matičnom klubu. On je inače završio karijeru u Milanu, kada se na kratko vratio posle smene Đuzepea Markjora. Bio je hronični pobednik, i tada je osvojio kup Italije i postavio rekord po broju mečeva kao trener u Seriji A. Trajao je rekord do 2006. kada ga je pretekao Macone.

Inače kada smo kod generacije sa kojom se Roko oprostio od klupe u timu je bio izvesni Fabio Kapelo. On deli sudbinu Maldinijevih, njegova porodica je sa Isonca, granice, kada se Fabio rodio to je bila okupaciona zona neposredno posle rata. I oni su se pomerili pod pritiskom od tvrdih vremena na granici. Šta je Kapelo postao kao trener Milana, to ne treba posebno pričati, znate, ali postao je još jedan simbol iz okoline Trsta koji je napravio čudo u "Rosonerima".

Kada je Milan posle par loših sezona angažovao Zakeronija 1998. i osvojio neočekivanu titulu u "Zakovoj" prvoj sezoni, isto leto su stigla dva najbolja igrača Udinezea, ljubimci Friulana Birof i Helveg, pa je to učvrstilo ljubav pokrajine prema klubu.

I u ovom veku je bilo transfera, mada se to savezništvo klubova izgubilo. Za "Rosonere" je prošla decenija bila posebno teška kada je put u Friuli u pitanju. Naime oni su od 2009. do 2019. izgubili čak šest puta u Udinama, a dosta mečeva je završeno remijem. Nije baš ni da su bili nadmoćni protiv "Zebreta" na "San Siru", mada su od 2020, do prošle godine prekinuli trend. Samo, prošle godine ih je Udineze preslišao, a onda su i u novembru u ovom šampionatu dobili u Milanu golom Pereire.

Milan je vezao nekoliko pobeda, tukli su i Romu prethodnog vikenda, pa Pioli lakše diše. Ali, pobeđuju i Inter i Juventus, pa će se teško "Rosoneri" vratiti u bitku za titulu. Ispali su iz kupa, nisu prošli u Ligi šampiona u top 16 fazu. Udineze je dugo bio bez pobede, smenjen je trener Sotil, imaju dve pobede od tada, čak 12 remija, iznad su zone ispadanja, ali ih čeka teško proleće. Nije da nisu navikli poslednjih godina od kada se porodica Poco više bavi Votfordom nego "matičnim" klubom. Udineze je dugo već u donjem domu, a u par godina na prelazu decenija se vadio u poslednjim kolima. Zbog toga ni sadašnje partije nisu iznenađenje.

Ovo kolo je nekompletno, zbog Rijada odnosno Superkupa, gde su Lacio, Inter, Napoli i Fiorentina. Osim u Udinama, igraće se u Rimu, posrnula Roma mora da dobije Veronu. Murinjo je izjavio da je njegov tim slabiji od vodećih i da u prestonici misle da je on Hari Poter. Ali, niko ga više ne sluša, mnogo je kritika na račun Portugalca. Juventus gostuje u Lećeu, tamo su poslednji put zaustavljeni 2019. godine.
Biće zanimljivo na jugu, gde dva bivša klupska druga, svetska prvaka i prijatelja, Pipo Inzagi i Đilardino igraju jedan protiv drugog kao treneri. Nekada je "Đilagol" važio za reinkarnaciju Inzagija, ali nikada nije stigao do tih visina.

Frozinone će probati da prekine lošu seriju protiv Kaljarija i nada se da će konačno naći formu iz prve trećine šampionata. Ranijerijevi Sardi su tvrdi, bod iznad zone ispadanja, ali su očajni u gostima, po nama teško će odoleti u regionu Lacija.

Empoli se davi, Monca je dobra ekipa, domaćin ima baš lošu ofanzivu, ovde je malo golova verovatno očekivano, ako zatrese mrežu Toskanaca, gost neće izgubiti.

Imamo malo prostora i za Seriju B, Parma je prva, ali Venecija i Komo ne odustaju. "Dukali" će u Đenovu, Sampdorija je u nevolji, sve dalje čak i od baraža. Izblamirali su se protiv Venecije na "Marasiju", izgubili sa 5:3, ako u petak bude poražen od Parme, Pirlo će teško preživeti na klupi Dorijana.

Malo golova moglo bi da bude na "Duki" gde Askoli dočekuje neočekivano loši Bari. Mali tim iz Veneta Ćitadela koja je godinama drugoligaš i nema veće ambicije putuje u Umbriju. Domaća Ternana ima 17 bodova manje nego u ovo vreme prošle godine, davi se, teško da mogu da savladaju čvrste goste. Venecija će napasti Kosencu, na jugu bi moglo da bude golova, po nama tu su najveće šanse za najefikasniji meč kola.

Dodajmo na kraju da se daleko od Apenina u Rijadu igra Superkup, Fiorentina i Napoli su se susreli u četvrtak (znaćete rezultat dok budete čitali ove redove), u petak Simone Inzagi igra protiv svoje prošlosti Lacija. On je osvojio ovaj trofej, doduše ne u ovom formatu, dva puta kao trener Lacija, 2017. i 2019. godine. oba puta protiv Juventusa. Onda je otišao u Inter, osvojio još dva Superkupa, dve prošle sezone, i to protiv Juventusa i Milana. I kao igrač ima jedan Superkup, 2000. godine posle onog skudeta Rimljana.

Čovek je specijalista za ovaj trofej, pa bi možda trebalo da probate sa pobedom Intera protiv Lacija...