Zlatne kočije pred vratima Bergama

Teško da postoji simpatičniji italijanski klub sa manjim brojem trofeja od Atalante. Svega jedan u više od veka dugoj istoriji daje krivu sliku da su proteklih decenija bili statisti na fudbalskoj Čizmi.

Pozicioniranom između strmih Alpa i doline reke Po, trofeji su kroz istoriju teško pronalazili put do Bergama, više orjentisani na mnogo veće i atraktivnije gradove severa Italije.

Jedini put kada je „Boginju“ pogledala sreća bilo je u finalu Kupa Italije 1963. godine kada je zahvaljujući het-triku Anđela Domenjinija slavila protiv Torina 3:1.

Do tog trofeja klub je imao reputaciju nezgodne provincijske ekipe, sklone da vas saplete ako se usudite da unapred upišete bodove, što je posebno bio slučaj sa Torinom tokom šampionskih 40-ih godina.

Vatreno krštenje na evropskoj sceni šezdesetih godina ukazivalo je na visoku poziciju Atalante u italijanskom fudbalu, ali je nadolazeće ispadanje u Seriju B pokvarilo planove kluba iz Bergama.

Sledeću veliku priliku za trofej imali su 1987. godine kada su u finalu kupa rutinski poraženi od Maradoninog Napolija, ukupnim rezultatom 4:0 u obe utakmice.

Usledilo je vreme evropskog uspona kluba kojeg je sa klupe predvodio čuveni trener Emilijano Mondoniko, čiji tim će u sezoni 1995/96 izgubiti od Batistutine Fiorentine 3:0 u finalu Kupa Italije.

„Boginja provincije“ gubiće i u preostala dva finala. Pre pet godina Lacio je golovima Sergeja Milinkovića-Savića i Hoakina Koree slavio sa 2:1, a istim rezultatom dve godine kasnije pobedio ih je Juventus.

Federiko Kijeza je maja 2021. godine, golom u 73. minutu utakmice, ostavio Atalantu na svega jednom trofeju u istoriji kluba, donevši Juventusu 14. pehar italijanskog kupa.

Bila je to prva sezona u kojoj „Stara dama“ nakon devet godina nije osvojila Seriju A, ujedno i jedina kada je Juventus sa klupe predvodio mladi trener Andrea Pirlo.

Upravo će u poslednjoj Pirlovoj igračkoj sezoni u Juventusu ovaj klub osvojiti prvu u nizu od četiri uzastopne duple krune, najuspešnijem periodu u istoriji „Stare dame“.

Tog proleća 2015. godine, baš u vreme kada će izgubiti četvrto uzastopno finale Lige šampiona, Juventus će osvojiti duplu krunu pobedom u finalu kupa protiv Lacija 2:1.

Junak trijumfa tima u debitantskoj sezoni Masimilijana Alegrija bio je Alesandro Matri, strelac gola u sedmom minutu prvog produžetka.

„Stara dama“ će i naredne sezone u produžecima stići do istog podviga, a strelac odlučujućeg gola u pobedi protiv Milana bio je Alvaro Morata u 110. minutu utakmice.

U naredna dva finala Juventus je mnogo lakše izlazio na kraj sa rivalima. Dani Alveš i Leonardo Bonući su još u ranoj fazi utakmice rešili finale protiv Lacija 2017. godine, a sezonu kasnije Milan je potučen do nogu sa ubedljivih 4:0.

Spomenuta četiri trofeja u prethodnoj deceniji bili su drugi najuspešniji period Juventusa u italijanskom kupu još od duboke prošlosti kada su u prvih pet finala imali isto toliko pobeda.

Jedino se Roma sa sedam u nizu i Lacio sa pet mogu podičiti takvim dostignućem koje je započeto još davne 1938. godine kada je u vitrine velikana iz Torina stigao prvi trofej ovog takmičenja.

Juventus ga je prigrlio duplom pobedom u finalu protiv Torina, gradskog rivala koji će već u prvim godinama nakon Drugog svetskog rata postati vodeći klub u Italiji.

Četiri godine kasnije Riza Lušta će het-trikom u ubedljivoj pobedi protiv Milana 4:1 doneti drugi pehar kupa u trofejnu salu Juventusa, a onda će uslediti nešto duža pauza koja će biti prekinuta na prelazu iz pedesetih u šezdesete godine.

Davne 1959. godine u trećem finalu kupa ubedljivo je savladan Inter 4:1, što je bila sjajna uvertira pred narednu sezonu koja će biti upamćena po prvoj duploj kruni u istoriji kluba.

Bila je to sjajna generacija tima koju je predvodio legendarni napadač Omar Sivori i univerzalac Džon Čarls, po mišljenju mnogih najbolji velški fudbaler svih vremena.

Upravo je Čarls sa dva gola bio najzaslužniji za pobedu u finalu protiv Fiorentine 3:2, vicešampiona Italije te sezone.

Ne toliko blistave šezdesete godine pamtiće se po trofeju kupa iz 1965. godine kada je u finalu golom Đanpaola Menikelija savladan sjajani sastav Intera, koji je te sezone osvojio Seriju A i Kup evropskih šampiona.

Prvo prizemljenje u finalu Juventus će osetiti tek 1973. godine kada su od Milana poraženi na penale, a poslednje decenije 20. veka doneće još četiri trofeja uz svega jedan poraz u finalu.

Izgubljen revanš protiv Parme 1992. godine nije pokvario utisak o sjajnom Juventusovom skoru od 9:2 kada je reč o finalima kupa u prošlom veku.

Posebno će se pamtiti 1983. godina i veličanstven preokret protiv Verone u režiji dvostrukog strelca Mišela Platinija. Tim Đovanija Trapatonija dočekao je revanš u Torinu sa zaostatkom od dva gola sa „Bentegodija“.

Paolo Rosi je već u ranoj fazi utakmice doneo vođstvo „Staroj dami“, ali je Platini tek na desetak minuta pre kraja regularnog dela anulirao prednost Verone pa se ušlo u produžetke. Sjajni Francuz je u 119. minutu ponovo pogodio za erupciju slavlja na nekadašnjem stadionu „Komunale“.

Četiri godine ranije nešto slično protiv Palerma izvešće svetski šampion sa Italijom Franko Kauzio, a 1990. godine junak velike pobede protiv Milana 1:0 biće Robert Galija.

Poslednji trofej kupa u prošlom veku Juventus je osvojio 1995. godine, koja će ostati upamćena po tek drugoj duploj kruni u istoriji kluba. U oba finalna meča tim Marčela Lipija će savladati Parmu, osvetivši joj se za poraz od tri godine ranije.

Novi milenijum doneo je čak tri uzastopna poraza u finalima Juventusa. Parma je bila bolja 2002. godine. Dve godine kasnije Stefano Fiore je sa tri gola u dve utakmice doneo Laciju četvrti trofej kupa.

Treći poraz u nizu „Stara dama“ je doživela 2012. kada su Edinson Kavani i Marek Hamšik bacili na kolena tim Antonija Kontea.

Uprkos tome što je ubedljivo najdominantniji u kupu, Juventus je u poslednja tri finala poražen dva puta. Pre četiri godine Napoli je nepogrešivim izvođenjem penala kaznio promašaje Dibale i Danila, a pretprošle sezone Ivan Perišić je sa dva gola u produžecima doneo veliku pobedu Interu.

Ove srede od 21 sat na rimskom „Olimpiku“ Juventus i Atalanta će odigrati drugo međusobno finale u Kupu Italije. I dok je velikanu iz Torina predstojeći meč prilika za prvi trofej nakon tri godine, Atalanta se plasmanom u finale Lige Evrope našla u situaciju da izbori čak dva.

I dok je prethodno finale Juventus dočekao sveže skinut sa trona, sada se nalazi u nelagodnoj situaciji da se približi negativnom nizu bez trofeja s početka prošle decenije (2008-2011).

Te 2021. godine Kjeza je odlučujućim golom u finalu najavio šampionsko reprezentativno leto na Evropskom prvenstvu. Tri leta kasnije tržišna vrednost mu je skoro pa upola manja nego u vreme kada je stremio najvišim fudbalskim vrhovima.

Posle tog finala Juventus i Atalanta su se sastajali još šest puta uz po jednu pobedu oba kluba i četiri remija. Uočljivo je da „Boginji provincije“ ne leži Juventus, a veće potvrde nema od podatka da nisu zabeležili nijedan trijumf u periodu od 2004. do 2019. godine.

Niz je prekinut pre nešto više od pola decenije kada su ubedljivo savladali Juventus 3:0 u četvrtfinalu kupa, a junak pobede bio je kolumbijski golgeter Duvan Zapata.

Sada će u razmaku od svega sedam dana imati priliku da osvoje dva trofeja i učine više za klupsku istoriju nego u prethodnih više od veka. Zlatne kočije stižu u Bergamo, hoće li „Boginja provincije“ uskočiti?

Raspoloženja u Bergamu ne manjka, jer je u nedelju savladana Roma 2:1 i praktično obezbeđeno mesto u Ligi šampiona, dok je Juventus remijem protiv Salernitane 1:1 spao na četvrto mesto.