"Zlatno doba", epska trka i Milanova "krađa" Laciju ispred nosa

Italijanska Serija A je tokom 90-ih godina 20. veka i početkom 21. veka bila za svetski fudbal ono što je danas engleska Premijer liga.

Sve oči su bile uprte prema Italiji, svi najbolji fudbaleri planete su igrali za tamošnje klubove, a svako novo kolo Kalča se i kod nas čekalo sa velikim uzbuđenjem.

Bilo je to vreme kada su tri najveća kluba Juventus,Milan i Inter imali žestoku konkurenciju, pa su titule početkom 90-ih osvajali Napoli i Sampdorija, da bi Lacio i Roma vezali titule 2000. i 2001. godine. Sezonu pre i sezonu kasnije rimske ekipe su bile druge u šampionatu u doba najveće moći Serije A. Tu je bila i sjajna Parma, koja nije bila šampion, ali je uzela evropski trofej, pa sjajna Fiorentina…

Svaka sezona je bila žestoka, osvajač titule je po pravilu odlučivan u foto-finišu, a jedna od najzanimljivijih trka za Skudetom vodila se u sezoni 1998/1999, kada su Lacio i Milan bili na nogama da samog kraja, ali na njima je posle svakakvih drama ostao Milan.

Za Lacio se tada baš navijalo u Srbiji. Za njega su igrali Siniša Mihajlović i Dejan Stanković, a finiš te sezone se u našoj zemlji gledao pod bombama i dobro se sećamo kako su Miha i Deki ispod dresa nosili majice sa nacrtanom metom i porukom da bombardovanje njihove države prestane.

Vrhunac Lacija kao kluba je period od 1998. do 2000. godine. Tada su osvojeni Serija A, dva Kupa Italije, Kup pobednika kupova, Superkup Evrope, dva Superkupa Italije i igrano je četvrtfinale Lige šampiona. Ali ako pitate navijače Lacija, to nije dovoljno, jer već viđenu titulu iz 1999. godine nikada nisu prežalili, a imali su najjači tim.

Na leto 1998. godine bogati gazda Serđo Kranjoti se baš otvorio. Bila je to spektakularna kupovina, a novajlije su obećavale nešto veliko - Kristijan Vijeri, Siniša Mihajlović, Dejan Stanković, Marselo Salas, Fernando Kouto, Seržo Konseisao i Ivan de la Penja. Tu su već bili Manćini, Nedved, Bokšić, Nesta… Tim je bio toliko moćan da je to zaista rečima teško opisati, a sa klupe ga je predvodio Sven Goran Erikson.

Juventus, Inter i Milan nisu imali adekvatan odgovor na ovo što je Lacio uradio na letnjoj pijaci. Prva dva tima su tokom sezone potonula, ali Milan nije. Za njega su tada igrali Maldini, Kostakurta, Cige, Helveg, Albertini, Boban, Leonardo, Ibrahim Ba, Donadoni, Birof, Žorž Vea… Takođe sjajan tim, na papiru sigueno slabiji od Lacija, jer su neki važni igrači bili u poznim godinama, ali “rosoneri” su imali ogroman motiv, pošto su 1999. godine slavili vek postojanja. Trener ekipe je bio Alberto Zakeroni.

Posle nekoliko “saplitanja” na početku sezone Lacio je “mleo” sve pred sobom. Nije bilo pitanje da li će dobiti utakmicu, već sa koliko golova razlike. Titula je bila tako blizu, praktično su Lacijali imali jednu ruku na trofeju. Do aprila je najbliži pratilac Milan bio na velikih sedam bodova zaostatka. S obzirom da je Milan bio u periodu od dve sezone u kojoj nije igrao Evropu, navijači “rosonera” svakako bi potpisali da njihovi ljubimci na kraju budu i drugi. Posebno jer su i ulaganja bila skromna, tri puta manja od Lacija.

Na početku meseca direktni rivali su se sastali u Rimu i meč je završen bez golova. Tada se šampanjac u prostorijama Serđa Kranjotija verovatno i stavio na hlađenje, ali ispostaviće se, bilo je prerano. Usledila su dva poraza Lacija, prvo u gradskom derbiju od Rome, a potom i od prežaljenog Juventusa u Rimu. Milan je prišao na samo bod manje i krenula je dramatična trka udvoje. “Rosoneri” su, iznenađujuće, počeli da ređaju trijumfe. Odgovarao je i Lacio, ali se videlo da mu je ponestajalo daha. Odlučujuće je bilo pretposlednje kolo. Milan je dočekao Empoli, a Lacio išao na jedno od najtežih gostovanja tih godina, u Firencu. U Rimu su bili optimisti te nedelje pred meč, jer je najbolji igrač Fiorentine Gabrijel Batistuta bio suspendovan. Međutim, komisija za žalbe je prepolovila kaznu Batigolu, tako da bi on mogao da zaigra u derbiju. U Laciju su besneli, optuživali su da je ta odluka posledica zakulisnih radnji Milana i rukovodstva lige. Nije ta priča bez osnova, s obzirom da, iako tada nije bio premijer, gazda Milana Silvio Berluskoni imao je veliki uticaj na sve u Italiji.

Upravo je Batistuta postigao vodeći gol za Fiorentinu, a Lacio je do kraja meča uspeo samo da izjednači preko Vijerija. Za to vreme na San Siru, Milan je slavio sa 4:0 i preuzeo prvo mesto. U poslednjem kolu Lacio je na Olimpiku savladao Bolonju, ali je i Milan došao do pobede u Peruđi i bukvalno “ukrao” titulu Laciju ispred nosa. Na kraju, Milan 70 bodova, Lacio 69. Fiorentina i Parma su bili treći i četvrti, a Juventus i Inter tek sedmi i osmi.

Uteha za izgubljeno prvenstvo nađena je u Evropi, pošto je Lacio osvojio Kup pobednika kupova, svoj prvi evropski trofej. Ali taj gubitak titule sigurno je snažno uticao na čitav klub. Bio je to težak udarac, a posebno kada je najveća zvezda Vijeri napustio klub i otišao u Inter. Ali Kranjoti nije pao u depresiju i pare dobijene od sjajnog golgetera uložio je u argentinski tandem Veron-Simeone, koji mu je to višestruko vratio.

Lacio će šampion postati godinu dana kasnije, a opet se sve lomilo u Peruđi. Juventus je imao sve u svojim rukama i u Peruđi prosuo bodove po provali oblaka, a Lacio je to iskoristio i njemu “ukrao” pehar, kao što je to njemu 12 meseci ranije uradio Milan.