Ivanov katarski dnevnik (1) - Kako me je deda Dele odveo na Mundijal

Da je bilo bilo kakve logike, nije ni trebalo da se nađem u avionu za Dohu. Meseci neizvesnosti i silne peripetije i pored prilično jednostavnog procesa dobijanja akreditacije učinili su da u ispunjenje dečačkog sna poverujem tek kada sam prošao pasošku kontrolu na aerodromu glavnog grada Katara.

Sve što sam ikada u životu želeo jeste da zaigram za fudbalsku reprezentaciju Srbije. E, sad, tu je postojao jedan mali problem - bio sam dovoljno lenj da propustim mnoge treninge i suviše neozbiljan da shvatim fudbal kao nešto više od igre. A umeo sam malo te lopte, leva noga je uvek mekša, fudbalskija... Uostalom, ljubav prema igri često je zasenjivala simpatija prema rol-viršlama u Brašku kojeg sam posećivao previše često u tinejdžerskim danima da bih napravio iole ozbiljnijiu karijeru.

Elem, ne bih voleo da ovo zvuči kao lament nad mojom igračkom karijerom koja se završila i pre nego što je počela, ima i dobrih strana. Učio sam te neke škole, kotrljao kamen uzbrdo malo duže nego što je trebalo na radost i povremenu nervozu svih ukućana. Spojio lepo (fudbal je nauka o lepom) i (bes)korisno u vidu studija žurnalistike u rodnome gradu.

Imam tu privilegiju da mogu reći da smo najveći srpski fudbaler svih vremena i ja prohodali po istim kaldrmama, šetali istom Tvrđavom i rovarili isti teren na Čairu. Samo što je on posle Nišave, prelazio i Savu, Dunav, a potom i velike okeane i mora... Na kraju, obojica dođosmo i do Katara, svako u onome što zna najbolje. Da je drugačije, ne bi ni valjalo.

"Fudbal sam zavoleo slušajući o Rajku Mitiću, kasnije sam ga i gledao. Navijam za Zvezdu zbog njega, a nije mi se dopao Stjepan Bobek jer je namerno, isfrustriran dobrom igrom protivnika, slomio nogu igraču Radničkom Bepcu", i danas pamtim reči deda Deleta dok mi usplahireno čak i u poznim godinama pričao o samoj igri kao nekakvo dete.

O tome kako sam stigao do Svetskog prvenstva, imam samo jednu teoriju.

Da li ste primetili da je praktično svaki deda bio veliki šmeker? Uvek nasmejan, dobroćudan, spreman da "prevari" vaše roditelje samo da biste dobili ono što želite. Da "podvali" u najlepšem mogućem smislu. E, to je bio deda Dele koji me je, ubacivši novinarsko seme što je kasnije uredno polevao i đubrio fudbalom stariji burazer, i poslao u Katar. I to ne kao gledaoca, već kao čoveka koji će biti svedok i stvaralac istorije.

Ima li uzvišenijeg od toga?

Čeličnom pticom koja je ponos Katara stigao sam bez problema, usput pažljivo i znatiželjno posmatrajući reljefe Anadolije koja ima, ako smem primetiti, manje obradivog zemljišta od mog Berčinca. To što se nije čuo gromki aplauz nakon što je pilot uspeo da sleti na pistu bio je znak da u avionu za Dohu Bugara nije bilo. Sačekao me je vruć vetar i miris morske soli u vazduhu što je u novembru za mene priličan šok.

Prve impresije o zemlji koja se prostire na nešto više od 11.500 kvadratnih kilometara su uglavnom pozitivne. Volonteri koje čine uglavnom Afrikanci i Indijci su veoma ljubazni i predusretljivi i ima ih na svakog koraku, pa često imate osećaj da vas navode ka željenoj destinaciji čak i kada ni vi sami ne znate kuda idete. Metro linije su veoma jednostavne za korišćenje, signalizacija je prilično jasna i transparentna na arapskom i engleskom jeziku, pa je mogućnost da se izgubite praktično nemoguća. Nisam imao mnogo vremena da razgledam grad koji mi, iz prozora gradskog prevoza i taksija, deluje veoma šljaštuće sa mnogo lokala sa hranom i supermarketima. Apsolutno sve je u znaku Svetskog prvenstva, a prema svedočenju radnika iz Šri Lanke kojeg sam upoznao u metrou, mnoge stvari koje vidimo nisu ni postojale pre sedam, osam godina.

Za vožnju taksijem od nešto više od osam kilometara, platio sam 25 reala što je približno 6,7 evra, a prema onome što sam video u lokalnom supermarketu cene nisu preterano više u odnosu na Beograd. No, prve impresije padaju u vodu onog trenutka kada procenim kojom brzinom mi se smanjuje novčanik, a za to je potrebno nekoliko dana.

Piva nema ni na vidiku, Arapi su "predriblali" čitav svet i bukvalno dva dana pred početak Mundijala odlučili da zabrane konzumiranje piva na stadionima i fan-zonama što je naišlo na besnu reakciju čitavog sveta. Pojedini novinari ovde tvrde da je u ovom trenutku na aerodromu u Dohi zaglavljeno tri tone "Badvajzera", zvaničnog sponzora Fife, pa ko voli, znate gde je.

Opšti je utisak da od svih navijača najviše ima Argentinaca, Brazilaca, ali i navijača iz arapskog sveta odakle prednjače Tunišani. Poljaci mi tvrde da je Srbija "dark horse" (favorit iz senke) turnira u Kataru, brazilski novinari govore sa velikim poštovanjem o timu Dragana Stojkovića, dok su me bezobrazni Argentinci podsetili na Nemačku 2006. godine i debakl Srbije i Crne Gore koju su "gaučosi" dobili sa 6:0. Rekao sam im da se toga ne sećam.

Upoznao sam i jednog novinara iz Brazila koji tvrdi da je 90-ih godina bio u Nišu dok je tamo bio rat, ali nisam hteo da mu rušim iluziju činjenicom da ratnog sukoba u gradu na Nišavi nije bilo, te sam pristojno odglumio oduševljenje "slučajnošću".

Medijski centar u delu grada koji se zove Al Rajan veličine je jednog omanjeg niškog naselja, pa je vaš izabrani dopisnik sa Mundijala u jednom trenutku uspeo i da se izgubi u njemu iako je bilo malo novinara u čitavom kompleksu. Pre ulaska u isti, imao sam problema zbog legitimacije, organizatori su me uverili da je problem u sistemu, pa sam tek posle skoro sat vremena čekanja uspeo da dođem na "radno mesto".

FIFA mi je odobrila medijske ulaznice za otvaranje SP-a između Katara i Ekvadora, sve utakmice naše grupe, kao i za okršaj između Velsa i SAD-a, dok će za ostale mečeve novinari dobijati obaveštenja naknadno i blagovremeno. Uostalom, znaćete i vi jer ću se neskromno hvaliti utiscima sa utakmica.

Mundijal, dan 0 - Dragi dnevniče... Ma zajebavam se, ova lobanja stvarno ide u Katar jbt! 🧵 pic.twitter.com/dYa6QUW3Gm
— Ivan Cvetković (@avant_garde11) November 19, 2022

Toliko od razbacanih utisaka za osam sati boravka u Kataru, čitaćemo se mi još...