Katar- Mundijal sa grižom savesti...

Katar je probao bukvalno sve.

Od kada su umesto toga da postanu deo Emirata izabrali da krenu sopstvenim putem, ova zemlja je, makar u očima zapadne javnosti, pokušavala da izgradi sasvim drugačiji sistem od korumpiranih despotija u zalivu.

"U Emiratima grade šoping molove, mi ulaženo u demokratiju", bila je poruka koju je Doha emitovala, prvo iz megafona američke vojske, a onda uz pojačane reglere "Al Džazire". Meka moć koju je porodica Al-Tani pokušavala da proda putem medija, neuspešnog pokušaja da dobiju organizaciju OI (želeli su da igre pomere za oktobar) otelotvorila se u najskupljoj koverti na svetu. Nju je otvorio Sep Blater u Cirihu pre 12 godina, Katar je dobio Mundijal.

Prethodno je urađen fejs lifting u vidu Batistute, De Bura, Desaija, ranije Kaniđe na terenu. ali Maradone i Pelea na istoj bini (Peleu niko nije želeo ni da priđe, on je kao eksponat u muzeju koji dobro zaštićen skuplja prašinu). Katar je pomalo naivno verujući stranim mešetarima prvo pokušao da digne nivo svoje lige, zatim su shvatili da je bolje da prepišu od nesuđenih zemljaka iz Dubaija i Abu Dabija i kupe klub na Zapadu, a u međuvremenu su pazarili Mundijal.

I taj plan je bio savršen, od sponzorisanja opskurnih konferencija u Africi, do projekata širom Azije, plaćanja ogromnih suma južnoameričkim savezima da odigraju mečeve u Dohi na prvom stadionu koji su izgradili i koji je, naravno, poneo ime emira Bin Kalife Al Tanija. 

Katar je umio kandidaturu u promenu celog regiona, obećao u prvi mah da će prevariti prirodu klimatizovanim stadionima usred paklenog leta. Kupovali su glasove, promenivši narativ zalivskih zemalja, samo da bi svoje ime smestili u kovertu. Posle su stvari poprimale realistične oblike, od Mundijala na zimu, kad mu vreme nije, do obnove šerijatskog prava u vidu zabrane alkohola, ugrožavanja sigurnosti manjinskih grupa, do nametanja klasične priče, "lopta je moja, igraćemo po mojim pravilima".

Danas kada Infantino nastavlja putem Sepa Blatera braneći neodbranjivo jasno je da je Katar dobio šta je hteo. Promociju i države, svog načina upravljanja stvarima i moćne steroide za pumpanje mišića i regionu.

Kada više nije bilo važno, saznali smo da se Katarov projekat Aspire akademije širio na šest zemalja koje si imale pravo glasa u odboru za dodelu šampionata. Kasnije, su procureli mejlovi u kojim su visoki zvaničici poput genseka Žeroma Valkea potvrđivali da je Doha "kupila" Mundijal. Kasno, čarobni tepih pod koji se može gurnuti bukvalno sve već je prekrivao veliki deo otužne priče. 

Pisao sam već o načinu na koji je Katar pokušao da napravi fudbalski tim, uvoženjem mladih fudbalera pre svega iz afričkog bunara bez dna. Kada Infantino govori o hipokriziji Zapada, on je jednim delom u pravu, ono što radi Katar neko će nazvati fudbalskim ropstvom. Ali uz varijacije na temu, veliki klubovi u našem delu sveta pokušavaju slično, osnivajući akademije u Africi, pod plaštom humanitarnih projekata i "fudbala za svakoga".

Samo, ne radi se o tome.

U Kataru fudbal je samo sredstvo, oni ne vole posebno igru, niti je posmatraju sa strašću prosečnog navijača. Taj nedostatak fudbalske kulture možda je povezan sa odsustvom tradicije, ali pre svega je u pitanju verovanje da se stvarima može upravljati voluntaristički. Fudbal baš ne podržava tu teoriju, stvari se odvijaju van vaše volje.

Ali, najveća zamerka su grobovi.

Tačnije, stratišta radnika iz zemalja trećeg sveta koji su ugradili moranje, tačnije egzistencijalnu prinudu u velelepne stadione koji podsećaju na svemitske brodove u nepreglednoj pustinji. Upravo su ti arhitektonski spomenici oltari na kojima su se žrtvovali.

Mnogi su bili srećni zbog "manjeg zla" koje radnička kolonija u Kataru predstavlja u odnosu na Saudi Arabiju ili Abu Dabi. Prva provera, kup Azije pre desetak godina bila je katastrofa. Pošto niko nije želeo da gleda fudbal, radnici su dovođeni na stadione. To vam je kao svojevremeno u vojsci, bolje da statiraš u studiju kao publika u nekoj groznoj emisiji, nego da kopaš rov. 

Emir je zbog sopstvene sigurnosti zatvorio kapije dva sata pre finala što je izazvalo revolt navijača koji su stigli iz Australije i Japana. Negde u to vreme, francuski mediji su lansirali "Katargejt", navodnu umešanost tadašnjeg premijera Sarkozija koji je tražio od kasnije osramoćenog Platinija da Evropa glasa za Katar, ili makar zemlje u kojima "Le Roi Michel" ima odlučujući uticaj.

Ovih priča bilo je mnogo, recimo Qatar Airways jr otvorio direktne linije ka Brazilu i Argentini. Emir je putovao u Paragvaj i potpisao jedan od najvećih trgovniskih ugovora u istoriji južnoameričke zemlje, koja je, gle čuda, bila jedan od glasova za Mundijal.

No, to su posledice koje nisu strašne. One jezive su zakopane su u memoriji porodica koje su izgubili najdraže u nesrećama na pustinjskim gradilištima.

Uvoz radne snage promenio je strukturu malene pustinjske monarhije, ali ne i način vladanja i distribuciju moći. Osim što radnik bukvalno nema nikakva prava, Katar koristi i činjenicu da je bivši emir bio pametniji od drugih i prvi potpisao ugovor sa Amerikancima posle "Pustinjske Oluje". Drugi napad na Sadama planiran je iz Dohe. Sa podrškom Amerikanaca koji drže ogromnu vojnu bazu, lakše je naterati i ostatak sveta da žmuri pred užasnim stvarima koje su se događale tokom poduhvata infrastruktnurnog osposobljavanja zemlje za Mundijal.

Šema je jednostavna. Očajnici iz Nepala, Bangladeša, Indije, Pakistana i Šri Lanke su prvo prevareni kod kuće, na početku puta od beskrupuloznih agenata. 

Stigli su u Katar i suočili se sa paklom, pre svega zloglasnom kafalom, emiratskim izumom. Po tom zakonu nemate pravo ni da promenite posao, niti da napustite zemlju bez saglasnosti poslodavca preko koga ste dobili radnu vizu. Plata je bila tek deo obećanog, uvek je kasnila dva meseca kako bi ih odvratili da odu kućama. Ako se pobunite prete vam oduzimanjem vize i ekstradicionim pritvorom koji može da traje neograničeno. Pasoše i dokumenta Katar zadržava dok ste u zemlji, desilo se srpskom treneru koji je pao u nemilost da nije mogao da napusti Dohu. 

Ne umire se samo od nesreća na gradilištima. Iako će se Mundijal igrati zimi, stadioni su pravljeni leti na preko 50 stepeni, bez pristupa svežoj vodi, a smena traje oko 12 sati. Pojavile su se informacije da ambasada Nepala svakoga dana proglašava mrtvim najmanje po jednog svog državljanina. Ambasador ove države je Katar nazvao "otvorenim zatvorom" posle čega je proteran.

Katar je na optužbe odgovarao da ne može da utiče na strane kompanije koje grade, ali je sa druge strane obesmislio svako pokušaj da se ropska kafala ukine. Uz to, poručivali su, krajnje cinično, da je stopa smrtnosti na gradilištima zemalja iz kojih dolaze radnici veća nego u njihovoj zemlji 

S obzirom da je sve odmicalo sporo, potreba da se ubrzaju radovi zbog rokova je značila veći rizik i više smrtnih ishoda. Zemlje poput Saudi Arabije koja je vodila anti-katarski blok su ukazivale (ne, jer su same poštene) na kršenje ljudskih prava, ali to je bio samo politički potez. Jer, hladni rat sa Katarom je počeo 2017. godine, zatvorene su granice, traženo je da Katar prekine odnose sa Iranom, da Al-Džazira ne sprovodi propagandu po Bliskom Istoku, da Doha prestane da finansira terorizam. U skladu sa tom politikom potegnuta je priča i o položaju stranih radnika.

Izolovani Katar je krenuo drugim putem od pretnji, kampanjom u medijima, angažovanjem prepoznatljivih fudbalski lica, Ćavija, braće De Bur, sponzorstvom Barselone. Zanimljivo da je taj potez stvorio problem navijačima Katalonaca u Saudi Arabiji, u Rijadu su hapšeni čak i stranci sa dresovima Barse na kojima je pisalo Qatar Airways.

Infantino i ekipa su sve vreme bili verni saveznik, posete zvaničnika FIFA su bile organizovane u strogo kontrolisoanim uslovima. Tačnije, delovalo je kao kada odete u Severnu Koreju pa vam dodele vodiča. Mogli su da pričaju samo sa izabranim radnicima, a pred očima predsednika FIFA je odigran i "Mundijal" radnika, pobednici su dobili mobilne telefone.

Pitanja poput uslova života, baraka i odsustva čiste vode ostala su u magli.

Zaboraviće ih svi, kada krene lopta i nikoga više neće biti briga. Ako postoje duhovi lebdeće nad svojim grobljima, hi-tech stadionima i neće ni čuti sopstvene misli od buke koju će napraviti navijači reprezentacija. 

"Slava palima, ali već ste mrtvi, nemojte nam smetati", kao da želi da im poruči fudbalski svet.

Ipak, ovo će biti Mundijal sa grižom savesti...