Maroko - Nova zlatna generacija na sceni!

 Maroko je oborio silne rekorde prolaskom u osminu finala Mundijala. Ne samo da su postali prva nacija severne Afrike koja se dva puta našla u nokaut fazi, već je i prvi put jedan tim sa ovog područja dobio dva meča u grupi. Postali su i prvi afrički tim koji je osvojio sedam bodova u grupnoj fazi Mundijala. Zijeh koji se posle smene Vahida Halilhodžića vratio u ekipu se upisao u istorijukao prvi arapski igrač koji je odigrao punih šest mečeva na SP i čovek sa najviše minuta u istoriji svoje zemje na Mundijalima. Srušio je rekord zemljaka Nuredina Nebeta svog zemljaka koji je odigrao pet utakmica u Americi i Francuskoj u poslednjoj deceniji prošlog veka.

Dosadašnji najveći uspeh Marokanaca bila je osmina finala 1986. Taj zlatni tim o kome su se pričala čuda je osvojio grupu, sastavljen od uglavnom tada nepoznatih fudbalera. Samo petorica su nastupala u Evropi i to u manje poznatim klubovima poput Siona, Valensijena. Najpoznatiji je svakako bio napadač Abdelkrim Meri ili "Krimau" kako ga je poznavala Francuska.

Ali, sve je upoznao ostale, Aziz Buderbala koji je nastupao u Švajcarskoj je bio srce tima, danas zaboravljeni Mohamed Timumi je godinu dana pre Mundijala osvojio titulu najboljeg igrača Afrike. On je igrao posle šampionata za Mursiju i Lokeren, ali nikada nije ostavio dublji trag u Evropi. Svejedno, ovaj herojski tim je pokazao čvrstinu na startu, selektor Žoze Farija je napravio defanzivno odličnu grupu, "Lavovi sa Atlasa" su iznenadili već na startu remijem bez golova protiv Poljaka koji su i dalje imali odličnu ekipu.

Zanimljivo selektor je tokom rada u Maroku primio Islam i dobio ime Mehdi. Na klupi je bio do 1988. punih pet godina je sedeo na klupi i o njemu Marokanci pričaju bajke. Ono što treba reći je da se ovaj tim pripremao za šampionat sveta, dugo su bili na okupu, a selekcija je izvršena još za Mediteranske Igre 1983. Zanimljivo da su tada Marokanci bili domaćini i osvojili zlatnu medalju, posle pobeda protiv Egipta i "B" tima Turske u finalu.

Recimo i to da Marokanci dva meseca pre Mundijala bili četvrti na prvenstvu Afrike, izgubili su polufinale od domaćina Egipta u uzavreloj atmosferu u Kairu. Jedini gol do tog meča dao im je Rože Mila u grupi.

Ta defanzivna stabilnost je mnogo značila u Meksiku. Kako rekosmo, posle remija protiv Poljaka, usledio je još jedan meč bez golova, zadržali su Engleze u Montereju i ušli sa imperativom u meč protiv Portugala, u Zapopanu.

Ta utakmica ulazi u istoriju kao najbolja Maroka na Mundijalima, dobili su favorizovane Evropljane sa 3:1, Kairi je sa dva gola bio junak, Krimau je takođe savladao Vitora Damaša. Tako je prvi put jedan afrički tim prošao grupu na Mundijalu.

Sjajni tim je odolevao u osmini finala protiv Nemaca punih 87 minuta, srušio ih je Lotar Mateus iz slobodnog udarca. Nisu imali za čim da žale, odigrali su sjajno prvenstvo, kod kuće su dočekanu kao bogovi, na centralnoj ceremoniji je bio i kralj Hasan II.

Ostali su bez trofeja, jer 1988. je Maroko bio domaćin prvenstva Afrike, izgubili su polufinale od Kameruna. Ni do dan-danas Maroko nikada nije bio šampion kontinenta, najbliže su stigli 2004. u Tunisu kada je generacija u kojoj je bio i sadašnji selektor Regraui, ali i Mohtari, Jusef Hađi, Maruan Šamak, kao i rekorder po broju nastupa Nuredin Naibet stigla do finala. Domaćin ih je pobedio sa 2:1.

Inače, Marokanci su i devedesetih bili kontinentalna sila, igrali, kako smo rekli u Americi 1994. i Francuskoj 1998. Nisu uspeli da prođu grupu, ali su na poslednjem Mundijalu prošlog veka dobili meč, remizirali su sa Marokom, rasturili Škotsku, ali ih je izbacila senzacionalna pobeda Skandinavaca protiv svetskog šampiona Brazila.

Čekali su dve decenije, pojavili se na prošlom šampionatu u Rusiji, zanimljivo, u grupi je bila i Španija sa kojom će igrati u utorak, bili su nadomak pobede, ali je Jago Aspas doneo bod "Crvenoj furiji". Doduše i da je dobio Maroko ne bi našao mesto u osmini finala.

Zanimljivo, Marokanci su jedini put igrali protiv Španije (diplomatski odnosi dve zemlja opterećuju i fudbal) 1961. u baražu za čileanski Mundijal. Bio je to interkontinentalni kup, Španci su dobili prvo u Kazablanki, pa onda u Madridu sa 1:0 odnosno 3:2. Imali su mnogo jači tim sa De Solom iz Juventusa, Di Stefanom, Zokom, Kolarom, ali se zbog problema oko smene selektora i dovođenja Elenija Erere nisu proslavili u Čileu.

Bilo kako bilo, Maroko nije svakako nikada bio mačji kašalj, oni više liče na evropsku reprezentacju, vrlo su disciplinovani. Sada imaju mnogo više iskustva, igrače u najjačim ligama, neophodnu hemiju u timu, pa ovaj rezultat i nije toliko iznenađenje.

Ključ u kreaciji je naravno Zijeh, težak karakter, Marokanac koji je odrastao u Holandiji, suočen sa rasizmom i opasnim okruženjem. On je došao u sukob sa Halilhodžićem, udaljen je iz ekipe, ali ga je novi selektor Regragui vratio u tim. Kažu da zna sa usijanom glavom, da ga Zijeh voli jer oseća da trener ima poverenja u njega.

Osim što je nekadašnji reprezentativac marokanski selektor ima zavidan CV, on je osvojio afričku Ligu prvaka sa Vidad Kazablankom.

Iako je tek u septembru preuzeo tim, njegova ekipa do meča sa Kanadom nije primila gol, lako su recimo odoleli protiv Hrvata, pa sigurno da na "Al Rajanu" nema potrebe da se plaše Španaca, iako je "Crvena furija" favorit. 

Naravno, ovo će biti više od fudbala, Španija ima dve kolonije, Seutu i Melilu, često imigranti pokušavaju da se iz tih enklava domognu španskog kopna. Ti odnosi variraju poslednju deceniju, ali će Marokanci sa posebnom motivacijom ući u meč protiv komšija.