Srpska posla - Kako da se dopadneš sebi samome, umesto drugima?

"Morate da se borite za pravo da se zabavljate", otpevaće Bisti Bojsi, heroji moje mladosti. To je poenta, na jednom mestu kažu da ne izlaziš iz kuće sa takvom odećom. Simbolično, bolje bi bilo da su ih naši fudbaleri poslušali. Ne mislim na one pijačne dresove koje su nam uvalili, već, nije trebalo da ogrnemo naš mentalitet na 3:1.

Lako je naravno to reći, i kasno je sada, ali će u Srbiji mnogi ćutati (nije za džabe neko drugi otpevao, "Mogu te čuti"), kada je u pitanju način na koji smo se ponašali u nastavku.

Tužna istina je da je Kamerun prosečan, divlji tim koji igra na inspiraciju, još tužnije što smo mi više ličili na neku afričku selekciju, nego na ekipu čiji se mentalni sklop ne menja u skladu sa semaforom.

Jeste, ovo će boleti, mi nismo Hrvati.

Pre nego što me zaspete psovkama i pretnjama, ima ta jedna stvar koja pripada velikim timovima, njima će se desiti nepredviđeno, ali u konačnici prizvaće klasu kao sudiju u ovakvim mečevima.

Jer, na 3:1, veliki timovi (ne mislim na individualni kvalitet igrača, već zajedništvo u uverenju da si dobar), do kraja spakuju još par golova, čisto da ubede rivala da mu se ne isplati da pokušava sledeći put.

Wannabe timovi kao Srbija, plešu pola sata i onda slome nogu. 

I to je prokletstvo ove igre u nas, da smo, kako sam napisao na startu, mnogo hteli, mnogo započeli, i daj Bože da sam ja preveliki pesimista, ali to bi mogao da bude epitaf na kraju, ako ne prođemo grupu.

I ma šta vas ubeđivali istrenirani, apologetski nastojeni mediji, biće to strašan neuspeh. Mi smo takve već fingirali 2010. kada je savez čak napravio doček gubitnicima, dok u ostala dva pokušaja nismo mnogo ni očekivali. 

Ovo je potpuno drugačije, mi smo tim koji traje poluvreme, nema snage, ni volje, da dovrši započetko, ne verujemo sami sebi. 

I tu se vraćamo na Bisti Bojse, nemamo pravo da se zabavljamo, jer mi nismo veliki. Žogu Bonito sebi mogu da priušte ekipe koje su na oltar nekog fudbalskog Boga (ima ih verovatno više, fudbal je politeistička religija) primele žrtvu, u vidu suza poput Brazila, krvi kao neki evropski divovi kojima su se naši očevi smejali što "mnogo trče, a malo znaju", dok su nas rastavljali na atome na terenu). Mi nismo takvi, nasledili smo najgore od Jugoslavije, ničim izazvanu pretencioznost i srce u petama kada brod počne da ljulja.

I to je Srbija, ma kako želeli da budemo drugačiji-

Nesavršena, razuzdana, nepredvidiva družina, spremna da se zabavlja kada treba biti ozbiljan i obešenog nosa kada je prilika da uživaš.

I sve to smo videli protiv Kamerunaca, tima koji se sa zadovoljstvom prihvatio karambol u koji smo se upustili. Na kraju, sudbina se poigrala, ali imamo nadu, da se promenimo za četiri dana, da naučimo ono što naš narod nikako ne uspeva, da nije bitno da se dopadneš nekome, već sebi samome.

Moraju fudbaleri da budu bolji od nas samih.

Koliko je to realno?