Bandović za "Sportske": "Kup ili titula sledeće godine? Strpljivo, korak po korak, ali baš ovim putem"

Tanka je linija između "Božo, odlazi" do "Božo donesi nam Kup", ali tako stoje stvari u fudbalu, ne samo kod nas, već i u čitavom svetu.

Kako je ispričao za naš portal, svojevremeno se sa stručnim štabom u Olimpijakosu borio da uprava ne otpusti jednog Ernesta Valverdea, što je jedan od najboljih dokaza koliko za trenere postoji najmanje vremena da se dokažu i sačuvaju svoje mesto.

"Tačno se sećam kada je Ernesto Valverde stigao u Olimpijakos. Igrali smo sa APOEL-om u kvalifikacijama za Ligu šampiona i Olimpijakos je bio veliki favorit. Ali, ispali smo i uprava je htela da ga otpusti. Mi, članovi stručnog štaba, gledali smo i videli na treningu da to što radi Valverde ne može da ne uspe. Konkretan, direktan, iskren i trener koji tačno zna šta hoće od svoje ekipe. To sam valjda kasnije i ja na neki način preuzeo od njega. Eto, Valverde je kasnije osvajao titule sa Olimpijakosom, stigao je i do velike Barselone, koja od njega još uvek nije imala uspešnijeg trenera", rekao nam je između ostalog Božidar Bandović.

Nešto slično mogao je da doživi i "Boža Tajlanđanin". Nakon što nije pobedio u prve četiri utakmice, moglo se načuti da mu se sprema otkaz, da nije najbolje shvatio gde je došao i da taj njegov fudbal ne prolaz. Ali, popularni Boža je pekao svoj zanat, sticao iskustvo tokom proteklih 15 godina da je u Novi Sad stigao spreman na sve vrste pritiska i svestan da neće imati mnogo vremena da se dokaže, a da usput nametne svoj stil, onaj najteži - visok presing, napad, igra na gol više.

"Vojvodina je klub koji mora uvek da igra na pobedu, ali i mora da igra napadački, lepršavo. Normalno je da nekad izostanu rezultati, ali slika koju šaljemo je prilično jasna i da je to naš put."

Ova godina posebna je iz više razloga, najpre, Vojvodina obeležava 110 godina, dok je stadion "Karađorđe" proslavio svoj prvi vek postojanja. Od činjenice da bi ovo mogla da bude i prva godina sa Vošom u grupnoj fazi jednog UEFA takmičenja je još samo 90 minuta. Kako vi gledate na to?

"Verujem da smo svi zajedno zaslužili da budemo u ovoj poziciji, da igramo finale Kupa i da se borimo za plasman u Evropu. Za mene su veoma važni rezultati, ali i način na koji dolazimo do njih, odnosno način na koji igramo. Gajimo stil igre koji verujemo da treba da ima Vojvodina i znam da je i moj prethodnik Ranko Popović insistirao takođe na tome. Vojvodina treba da bude u Evropi i to je naš jedini cilj."

Na koji način to breme veličine kluba i težinu Vošinog dresa, posebno pred ovakav meč, pretvoriti iz negativne nervoze u pozitivan pritisak i motivaciju? 

"Kada u nešto veruješ, onda si još pozitivniji kada vidiš šta se sve dešavalo i koliko smo toga puno uradili zajedno od kako sam ja došao. Od atmosfere, odnosa igrača i trenera, postoji sav bekgraund i podloga da imamo potpunu veru da ćemo završiti sve kako treba. Važno je znati svoj cilj i nikada ne smeš da ga zaboraviš. Dešavaće se na tom putu porazi, pobede, povrede, ali to je sve deo procesa i sve može da se prevaziđe uz iskren odnos. Neophodna je vera u to da ćeš pobediti. Igrači daju sve od sebe i svi kao jedan veruju u naš zajednički cilj."

Imao sam priliku da u više navrata razgovaram sa vašim prethodnikom Rankom Popovićem koji je u svakoj prilici insistirao na tome da igrači moraju da budu svesni koliki klub predstavljaju i da budu na tom nivou, te je mnogo radio na tom mentalitetu, što je put kojim ste i vi nastavili. Koliko ste na njemu odmakli od kako ste stigli pre pet meseci?

"Svaki početak je težak i za svaki put ka nečemu što je dobro, potrebno je strpljenje, rad i disciplina. Vojvodina je veliki klub. Ja znam da Ranko ima taj pobednički karakter, takav sam i ja. Treneri to prenose na igrače i svesni smo bili problema koje smo imali. Tu mislim na ono kada vodimo, pa gubimo, pa osciliramo, ali za to je potrebno vreme. Ranko je došao posle dva kola, i bez priprema i počeo je to da menja i posle nekog vremena Vojvodina je počela da liči na ono što treba. Ja sam nastavio tim putem, korak po korak i mislim da smo uspeli u velikoj meri. Vidi se u utakmicama taj pobednički mentalitet i duh, da igrači veruju u ono što rade, da su odlučniji. Navijači u poslednja dva, tri meseca prepoznaju tu energiju igrača i onda to osete i igrači na terenu. I Ranko i ja i svi u stručnom štabu, mi smo istog stava, a to da Voša baš mora ovako da izgleda."

Fudbal je sport u kom je posebno potrebno vreme da se postave stvari na svoje mesto, od unutrašnjih struktura kluba, pa do trenera, stručnog štaba i terena. Ipak, svedoci smo toga da je trenerima uvek dato najmanje vremena za svoje ideje, posebno u srpskom fudbalu. Kada ste došli u januaru, vi ste bili Vošin četvrti trener u razmaku od samo 12 meseci, na koji način ste uspeli da instant ostavite svoj trenerski pečat i naterate sve Novosađane da promene mišljenje o vama nakon prve četiri utakmice? 

"Ja sam prošao pritisak od prvih trenerskih koraka. Ja sam sve to prošao u Olimpijakosu, kada sam znao da je trenerski poziv moj posao. Tamo sam analizirao rivale, dva puta bio pomoćni trener, dva puta prvi trener, i tu sam naučio da se nosim sa svim pritiscima. Ja sam naučio da budem fokusiran samo na svoj rad, svoju ekipu i na mene ne utiču ti spoljni faktori. Isključujem se iz toga, ako vidim da moji igrači na treninzima da se osećaju dobro i da veruju u ono što radimo, ako vidim taj pomak, ja znam da će to izaći na bolje. Navijači i javnost to ne mogu da vide. Od početka sam govorio, samo je pitanje trenutka kada ćemo proraditi. Jednostavno je tako svuda, u fudbalu ne postoji strpljenje i to je tako. Mene teši kada gledam svoju ekipu koja igra dobro i kada vidim da napreduje, onda verujem da nema šanse da ne bude bolje. Rad je najbolja stvar kojim se prevazilazi sve. Mi radimo isto, i posle pobede, remija, poraza, mi ne menjamo ništa. Tako se stvara kontinuitet, ne uzlećeš kada pobeđuješ, ne toneš kada gubiš, jer u fudbalu je odmah tu sledeća utakmica koja je najbitnija. Tako se napreduje i stvara kontinuitet. Ali, moram da kažem, ovo je najbolja grupa u kojoj sam radio. Ja sam bio u Buriramu, osvajao sam trofeje, ko misli da je to lako, neka ode na Tajland, pa neka igra Ligu šampiona Azije sa najjačim klubovima koji imaju igrače od po nekoliko desetina miliona evra i stigni do eliminacione faze. Tada sam verovao da imam ekipu kakvu neću imati nigde, ali onda sam došao ovde. Stav je ponavljajući postupak, ako u svakoj utakmici daješ sve od sebe, kroz rad, onda postaješ svakog dana bolji i tako gradiš karakter i pobednički duh i tako onda dođeš do toga da daš gol u 90. minutu za pobedu."

Neposredno po vašem dolasku, 6. marta je obeležen taj jubilej, 110 godina kluba. Imali smo svi priliku da se vratimo u tu 1914. sa Kostom Hadžijem, pa kasnije u '5o i '60 godine sa Vujketom, Tozom... kako ste se vi osećali dok ste gledali predstavu koja je oživela sve najlepše momente u istoriji Vojvodine?

"Kada smo gledali tu predstavu, mogli smo svi da se podsetimo koliko je Vojvodina veliki klub. Ja sam to znao i kao dete, kada sam pratio Vojvodinu i zato se nisam nijednog trenutka dvoumio kada sam dobio ponudu. Osetio sam toliki ponos te večeri na obeležavanju 110. rođendana, da sam se u nekoliko navrata naježio. Tek tada kada neki vide taj film, onda postaneš svestan i težine i značaja. U tom trenutku sam bio presrećan što sam trener ovog kluba."

Da li igrači mogu da budu svesni da njih deli samo 90 minuta od toga da oni u budućnosti postanu deo iste te predstave, kao prva generacija koja je uspela da dovede evropsku jesen u Novi Sad i to pobedom nad sedmostrukim šampionom Crvenom zvezdom? 

"Siguran sam da su vrlo svesni toga i da znaju koliko ovaj trofej znači, naročito ako uzmemo u obzir da Vojvodina za svojih 110 godina ima dve titule i dva trofeja u Kupu. Velika je stvar pred nama, ali ja prvi kao trener treba da im stavim do znanja koliko je ovo velika utakmica. Isto tako, moram da pronađem balans da im taj pritisak ne utiče na strah od grešaka. Rekao sam igračima na prvom sastanku da veruju u to što rade, u svoje odluke i da se nikada ne plaše greške. Svaka greška donosi nešto novo u čemu možeš da se ispraviš, važno je da želiš sve najbolje i da budeš spreman da ideš napred. Nećemo dozvoliti da sve to utiče na nas, glave moraju da budu čiste. Samo da budemo strpljivi i disciplinovani. Najvažnije je to strpljenje, a to ljudi nemaju. I mi treneri, kao i za nas, mora da postoji strpljenje. I mi treneri moramo da budemo strpljivi sa igračima, da usvoje sve što tražimo od njih. Onaj koji žuri, neće stići, moraš biti strpljiv, disciplinovan, samo tako ćeš biti spreman onda kada to bude najpotrebnije."

Klub je organizovao odlazak velikog broja navijača, očekuje se velika podrška sa tribina, može li taj huk da donese razliku i na terenu, ako se uzme u obzir koliku podršku će sigurno imati i Crvena zvezda?

"U velikom klubu kao što je Vojvodina, povezanost sa navijačima je veoma važna. Poslednjih nekoliko utakmica na "Karađorđu" osetio sam da navijači prepoznaju i da su spremni da budu uz tim. Verujem da sada svi prepoznaju i taj pobednički mentalitet. Zvezda ima veliki broj navijača, imaće veliku podršku, ali i mi smo veliki klub i sigurno će naši navijači biti naš 12. igrač."

Često ponavljate reči da nije važno kako si počeo, već kako si završio. Vas od savršenog kraja i još savršenijeg nastavka od sledeće sezone deli jedna utakmica. Ekipa je sigurno umornija od Zvezde posle Kragujevca, ali, da li uopšte postoji umor kada je pred vama najvažnija utakmica u deceniji?

"Imamo dovoljno vremena da se odmorimo i da budemo sveži. Oni jesu odmorili svoje igrače, ali to nas ne dotiče. U ovom nizu utakmica nije postojao umor. Ako bih morao da biram gde nismo bili sveži, onda je to bila utakmica sa TSC-om na "Karađorđu". To je finale i psihička priprema je takva da umor ne može da postoji. Želja, volja, pozitivne slike u glavi, sve to pobeđuje umor."

Da li imate neke svoje rituale pre utakmica kojih se pridržavate i tokom kojih pronalazite neki svoj potrebni mir da biste tokom 90 minuta vodili svoje momke i bili njihov mentor u svakom trenutku pored terena? 

"Volim da odem u crkvu ili manastir, ali generalno, miran sam pred svaku utakmicu. Imam iskustvo i mnogo utakmica iza sebe, tako da nemam neke dodatne rituale, samo trening, fokus, sastanak, analiza. Stvar je u tome da čovek to nešto ima ili nema. Kao kada odete na neko predavanje, pa taj predavač ili ume ili ne ume da vam drži pažnju. Moj način sa igračima je biti - iskren, konkretan i direktan. Uvek. Karte su otvorene. Kao čovek ne mogu da budem trener gde pričam jedno klubu, a drugo igraču. Ono što pričam kažem direktno i konkretno i siguran sam da su oni to prepoznali. I ja sam bio igrač i od trenera sam uvek želeo da onoliko koliko bude tu, da mi pomogne da budem bolji igrač i bolji čovek i da napredujem. I to sada prenosim i kao trener. Mnogi smatraju da je trofej mnogo važan, ali ja isto mislim da je važno sve ovo što smo uradili unapređenju tima, igre, činjenice da dobijaju šansu i mladi igrači kao što su Laki, Miha, počeće postepeno da isplivavaju i da gledaju svoju budućnost na neki drugi način i biće bolje onda i za klub i za njih."

Da li ste zadovoljni svemu što ste proživeli do sada u Novom Sadu, od kluba, preko grada i da li i vi verujete da ovo može da bude dugoročni projekat na čelu sa vama?

"Ja sam dugo bio u inostranstvu, od Olimpijakosa, preko Azije, ali želeo sam da se vratim u Evropu. Dobio sam poziv Vojvodine i za mene nije moglo da se desi ništa bolje. I moram da kažem da nisam postavio nikakve uslove, to što je klub ponudio, ja sam prihvatio. Želeo sam taj izazov, nakon razgovora sa sportskim direktorom Markom Jovanovićem i predsednikom Dragoljubom Zbiljićem da postoji jedan jasan plan i projekat koji ima ogroman prostor za napredak. Sve što smo uradili do sada mislim da možemo da budemo zadovoljni i ja vidim sebe ovde i želim da ostanem duže. Mora i može da bude bolje, jer Voša mora da se vrati u sam vrh."

Spekuliše se o novom ugovoru i dugoročnom projektu na čelu sa Vama?

"Dobio sam ponudu i ja sam je prihvatio. Čekamo da se potpiše ugovor i to je to.

Gde vidite Vojvodinu sledeće i one tamo sezone i šta smatrate da je sve potrebno da Voša bude tamo gde je vi vidite i pre svega radite da bi donde stigla?

"Kao prvo, vratiću se na ono da je u ovom trenutku naš cilj da izborimo plasman u Evropu. Kao drugo, ovaj stil igre Voša mora da ima. Mi smo izabrali najteži deo u igri, a to je da dominiramo, da spustimo protivnika u 30 metara i to je najteže. Mnogo je lakše napraviti defanzivu nego ofanzivu. Mi nikada nismo igrali iz niske ili srednje zone pa na kontra napade. Možda bi i tada imali rezultate, ali ja ne vidim Vojvodinu kao veliki klub da igra tako. Visok presing, napadački fudbal. Broj tri je da ćemo se pojačati na određenim pozicijama, jer moramo da budemo bolji. Ja ću biti zahtevniji i sve podižemo na viši nivo, da idemo korak po korak, da budemo među prve tri ekipe. Odradićemo celokupne pripreme koje su veoma bitne. Uskoro kreću i radovi na "Karađorđu", uslovi u FC "Vujadin Boškov" su idealni. Kada sve to saberemo, ne mogu da ne budem zadovoljan i da ne želim da budem ovde."

Najteže pitanje za kraj, kada biste morali da izaberete jedno - pobeda u utorak ili titula naredne sezone?

"Uh... oba! Teško pitanje, morao bih dobro da se zamislim. Ja bih izabrao prvenstvo sledeće godine, nekako mi je to moćnije, jer to znači da smo bili strpljivi i da smo nastavili pravim putem na kom smo sada. Znam da su ljudi nestrpljivi i da od prevelike želje i ljubavi prema klubu, žele sve i odmah. Znam da je Vojvodina prolazila kroz brojne turbulencije ovih godina i prilika da osvojiš trofej je nešto što ne dolazi često i zato toliko odmah žele pobedu. Ali, moraju svi da shvate, sa ovom vizijom, sa ovakvim igračima, ako ponovimo prelazni rok kao zimus, u Vojvodini će postati normalno da se svake sezone bori za trofeje. I to je ono čemu i najviše težimo. Za početak, da budemo konkurentni sa ovom trojkom gore."