Đenoa – Rupa u golu i fašistička krađa veka

Kolevka italijanskog fudbala?

Ako izuzmemo „kalćo fjorentino“ iz srednjeg veka što na Apeninima često služi kao dokaz da se igrala neka vrsta fudbala (znate kada se oni tuku na trgu u Firencii i pokušavaju da na sve načine stignu na drugu polovinu), čini se da je Đenova prvi italijanski grad u kome se lopta zaista kotrljala.

Oni i tu godinu kada je osnovan tamošnji kriket i fudbalski klub, 1891. uzimaju za rađanje onoga što je dana Đenoa. I ime je anglicizovano, jer je u pitanju klub koji je nastao kao rezultat okupljanja britanskih mornara na dokovima najvažnije evropske luke.

Kada se stiglo do organizovanog okupljanja, iako je lokalno stanovništvo prihvatilo fudbal, članstvo je bilo dozvoljeno samo Englezima. Onda je u grad stigao, tamo negde pred kraj 19. veka izvesni Džejms Spensli. Ovaj doktor na brodovima koji su stizali iz Engleske je imao organizatorske sposobnosti pa je već 1898. organizovao prvu fudbalsku utakmicu između Đenoe i kluba iz Torina. On je kao kosmopolita odmah izbrisao pravilo da Italijani ne mogu da igraju za tim iz Ligurije, ali ni domicilno stanovništvo nije imalo pravo da ima više od 50% igrača u ekipi, dakle suština engleske demokratije.

Sa tog meča znamo da su prodate 154 karte po punoj ceni od jedne lire, da je 23 prodato upola cene, a da su viđeniji članovi društva u Pijemontu doplatili za najbolja numerisana sedišta. Profit posle svih troškova je bio oko 100 lira. Plaćeni su bili sudija, redar na ulazu, domaćin tim iz Torina je dobio utakmicu.

U istom gradu iste godine, održan je šampionat, prvi, Đenoa za razliku od federacije i to je stalni predmet sporenja računa tu titulu. Federacija je bila stara samo tri meseca, dovela je četiri tima u Torino, tri iz grada i Đenou. Gosti su dobili polufinale i finale, pehar je poklonio vojvoda od Abruca, Spensli je bio golman „prvaka“ bilo je 50 ljudi na polufinalima, popodne je stiglo stotinak, zabeležene su tuče među navijačima. To će bizi uvod u nasilje koje će trajati decenijama i koje će biti sjajna zavesa za fašiste da zavedu diktaturu, profesionalizuju ligu.

Prva velika krađa i uplitanje politike u fudbal zabeležena je 1925. godine. To je verovatno jedna od najsramnijih epizoda italijanskog fudbala, a nije da ih je bilo malo. Naime. Đenovi koja je manje više vladala pod vođstvom legendarnog trenera Vilijema Garbuta i odbijala da „italijanizuje“ svoje ime čak i pod pritiskom fašista se suprotstavila Bolonja. Ona je bila pod zaštitom jednog od Musolinijevih najvernijih ljudi Leandra Arpinatija koji je inače od levičarske utvrde napravio fašistički bastion, progonima i hapšenjima, a veliki broj stanovnika je pobegao iz Bolonje.

U to vreme nije bilo penala, nego su nerešene utakmice ponovo igrane. Dva tima Bolonja i Đenoa su se sastale u finalu, posle dva remija treći meč je odigran u Milanu. Bilo je 20 000 ljudi, zapaljiva atrmosfera, na tribinama je bio i Arpinati sa svojim falangama.

Sudija Đovani Mauro, ugledni milanski advokat, i nekadašnji igrač Intera i Milana je sudio meč i bio pod velikim pritiskom. Đenoa koja je imala jači tim je vodila sa 2:0 do poluvremena.

A onda, sramota. Naime, posle udarca na gol Ligurijana,  njihov golman je odbranio šut i Mauri pokazao na korner. Međutim, fašisti su provalili u teren, okružili sudiju i posle 15 minuta ubeđivanja i pretnje batinama on je pokazao na centar, jer je lopta navodno prošla kroz rupu na mreži.  Zatim je Bolonja izjednačila i naloženo je da se igra četvrti meč.

Klub iz najveće italijanske luke je odbio, tražio da se poštuju pravila, dokazivao da su navijači Bolonje upali na teren i da po pravilima federacije, pobeda i titula pripadaju njima.

Ali, sudija nije smeo da napiše u izveštaju, pod pritiskom Arpinatija čiji su navijači upali na teren, jednostavno je razdelio krivicu, pa je savez presudio, bez publike u Torinu. Samo, u Pijemontu su bili imuni na pritisak fašista, jednostavno su odbili da održe meč bez publike, pa je utakmica premeštena u milansko predgrađe i igrana je u zoru.

Novinama je naređeno da se pretvaraju da se igra u Torinu, kako se ne bi otkrilo mesto odigravanja i navijači Đenove ne bi stigli da bodre tim. Fudbaleri Đenove su već bili na odmoru, pozvani su da se vrate, iako je od sramnog meča u Milanu prošlo dva meseca. Igralište su okružili karabinjeri na konjima. Bolonja je dobila sa 2:0, sa igračem manje i postala šampion.

Ali, ta godina je poznata kao „velika krađa“, o tome je Montaldi, čuveni režiser pisao da je za Bolonju uvek jedan isti naziv, „lopovi“ i da je ta nepravda rana koja u Liguriji neće zarasti. Nikada od tog sramnog finala Đenova nije osvojila šampiona, ostali su na devet titula, za tu još jednu bi dobili zvezdicu na dresu.

Navijači Bolonje osporavaju ove priče, iako su prezirali Arpinatija i njegove fašiste i tvrde da je rupa u golu zaista postojala. Inače, nasilje je i pre i posle ovog meča postalo svakodnevica na fudbalskim mečevima, pa je u Vijaređu napravljena povelja koja je označila uvod u stvaranje jedinstvene fudbalske lige, koja je zaživela 1929.