INTERVJU - Aleksandar Džoker Ilić: "Želim da me ljudi pamte kao slobodnog i svog"

Na kocki je bio ponos. Na kocki je bila reputacija. Na kocki je bila slika koja je, ako se pogledaju pralalelno prvi i drugi meč - bila iskrivljena.

Aleksandar Džoker Ilić dobio je Mirana Fabjana nokautom posle 24 sekunde minulog FNC spektakla u Minhenu. Možda to nije bila glavna borba večeri, ali je na osnovu celokupnoh "hajpa" imala tu težinu. Sve to sa sobom nosio je Aleksandar Ilić kada je prolazio kroz masu ljudi do oktagona gde je dočekao Mirana Fabjana i uspeo da mu se revanšira za poraz u prethodnoj borbi.

O svemu tome, ali i mnogim drugim fenomenima vezanim za čoveka koji je rad da priča i o društvenim problemima, možete pročitati u intervjuu za Sportske.net.

Sam početak razgovora bio je rezervisan za Košarkaški klub Partizan. Aleksandar Ilić je neko ko praktično ne propušta mečeve voljenog kluba i upravo je veče ranije bio u ’Areni’ protiv Real Madrida gde su crno-beli poraženi u meču sa mnogo sudijskih kontroverzi.

’’Igrači Reala su uvek povlašćeni, kao i određeni drugi klubovi. Jednostavno, oni su vlasnici, ne znam koliko procentualno, ali, u principu, vlasnici Evrolige zajedno sa nekih desetak klubova. Tako da, ne samo za Partizan, nego i prema Zvezdi je velika nepravda. Jer, za mene je broj jedan Partizan, naravno, i navijači i atmosfera, ali Zvezda je tu odmah uz Partizan. Sa tom gledanošću, atmosferom i navijačima, mislim da Evroliga ne bi bila to. Kad bi Evroliga ostala bez Partizana i Zvezde, to je bila katastrofa za preglede, za marketing, za sve to. To se nešto ne ceni, a na sve to još plaćamo da igramo i na sve to nema ni prava prenosa nekih, ono, da se to naplati. Ništa, to je katastrofa sve, opet... Svima je draže da gledaju Evroligu nego da gledaju domaću ligu, koja ne postoji. Postoji ABA liga, koja je opet jaka, ja mislim, posle ACB lige, najjača. Loša sezona, definitivno, kakva su bila iščekivanja, Fajnal-for i ostalo, definitivno loše.

Dosta se tu stvari dešavalo. Mislim da je tu uključeno ne samo sport, nego dosta pritiska javnosti, dosta pritiska politike, dosta takvih nekih stvari. Sav ovaj kuršlus i haos koji je nastao u zemlji, mislim da je to dodatno uticalo. Ali i nedolično ponašanje nekih igrača, pojedinaca na terenu, u svlačionici... To je nešto što je za mene neprihvatljivo. Sve drugo nekako, ali taj momenat mi je neprihvatljiv. Ja ću braniti Željka Obradovića. Željko je institucija i svako ko vidi drugačije nije realan čovek. On ima devet evroligaških titula, a ljudi koji su blizu da naprave tako nešto slično, imaju po tri titule, četiri, ne znam koliko ih imaju – Boža Maljković, Duda Ivković, Ergin Ataman, Etore Mesina koji se penzionisao, Željka niko, niko neće stići, uvek će biti nedodirljiv. Recimo jedna interesantna stvar, kad je bio Dajmond bol, ako se sećate, 2005. godine, kad je Srbija katastrofalno ispala iz grupe i podbacili su svi. Željko je imao onu čuvenu pres-konferenciju gde nije imenovao igrače, ali je doslovce rekao neke stvari. I on je rekao tada jednu bitnu stvar: ’Ja sam osvajao i ne sumnjam da ću osvajati i dalje, videćemo da li će ti igrači osvajati’. Posle te pres-konferencije iz 2005, mislim da Željko osvaja preko 30 trofeja, tako nešto, neka bolesna cifra. Imaš čoveka koji je, kao u fudbalu Aleks Ferguson i da ga neko ne poštuje, ne ceni, da se vređa njegov autoritet, njegov stručni štab – to je za mene neprihvatljivo.

STARSPORT

I ono što je Ostoja Mijailović rekao, da će biti kažnjeni igrači koji su, navodno, solili stručni štab, nisu išli tu, da će biti kažnjeni, da će dobijati neke penale... Videli smo da nijedan košarkaš nije kažnjen. Tajrik Džons je prodat, ispalo je da je taj Tajrik Džons jedini bio problem, a to očigledno nije istina. To su neke stvari koje sam ja najviše zamerio kapitenu Vanji Marinkoviću. Ja ne sumnjam da je Vanja dobar momak i da je pošten momak i sve to, ali za kapitensku traku trebaju ja*a, za Partizan trebaju m*da – da staneš iza Željka i da štitiš u svlačionici interes kluba. I ono što predstavlja uopšte Srbija, zemlja košarke, Beograd, Partizan – to je moralo da se zaštiti po svaku cenu’’, počeo je Ilić za Sportske.net.

Kako kao ko često odlazi na utakmice Partizana doživljavaš tim u ovom trenutku?

’’Mislim da je kasno za sve. Mislim da su bespotrebno bačene pare na Kamerona Pejna, jer je sezona već propala i sad odjednom ima para i za Džekirija, ima para za Kalatesa, za Kema Pejna... Spominju se i da će da dovedu ovog, onog... Mislim, ja ne znam zašto se to radi. I više verujem Željku na konferenciji za medije, iako je on tu bio jako blag i zaštitio je ekipu, nego konferencijama Ostoje Mijailovića. Razumem, Ostoja Mijailović – svaka čast šta je napravio od kluba, na koji način je vratio Partizan. Istina je, bio je kritikovan kada je Partizan iz ’Pionira’ selio u ’Arenu’... Sponzori, Evroliga, ovo-ono... Ništa to ne bi bilo bez Željka. Željko je bio taj koji je ubedio sve ljude da ’Arena’ bude puna. Željko je taj koji je doveo sponzore. Željko je taj koji je bio verovatno prekretnica za mnoge igrače da potpišu za Partizan, jer nemaju priliku da rade s njim. Videćemo kakve će cene karata biti sledeće godine, ko će ostati u upravi kluba, ko će doći u Partizan i da li će sad neki igrač uopšte želeti da dođe posle ovog haosa i svega. I to je ono što meni smeta. Mislim da je ova sezona propala. Zašto se to radi, odakle sad te pare idu... Imam utisak da Zvezda ima neograničen budžet, ima potpisanih 24 igrača u ligi. Samo daj, daj, daj, nešto tu nije kako treba. Te pare se toliko bacaju, da se čak pozajmljuju pare fudbalskom klubu. Ne znam, meni je to... Malo mi je trulo da je tako".

Zatim smo se preslili na glavnu temu – FNC. Bio je popriličan broj negativnih komentara uoči njegove borbe protiv Mirana Fabjana i upravo su komentari i same društvene mreže bile inicijator pitanja: kako je nositi se sa svim tim i čemu potreba da se stvarnost i medija i samih korisnika menja?

"Nisu ljudi za džabe nazivali novinare ’sedmom silom’. Mediji mogu da naprave apsolutni pakao svakome u životu. Jednostavno, kako ono kažu – hiljadu puta izgovorena laž postaje istina. Više niko ni ne proverava informacije. Toliko ima toga, tolika je količina svega, da se neke stvari koje su se dešavale u zemlji u prethodnih godinu dana više niko ni ne spominje, jer je tolika količina novih vesti. Imaš utisak da je postalo nebitno da li pričaš istinu, važno je samo da budeš prvi koji izbaci informaciju, da se to zavrti, da se napravi hajp i da bude klikbejt. Meni se to u karijeri dešavalo nekoliko puta. Recimo, ono što bih izdvojio kao nešto svežije, bio je upravo moj govor posle meča u Areni u Zagrebu, gde sam dočekan zvižducima. Zviždalo mi se, a onda sam publiku okrenuo, što kažu ljudi, na svoju vodenicu i na kraju dobio aplauze. Posle meča sam dao intervju koji je trajao 6–7 minuta, upravo o toj razlici – Srbi, Hrvati, Bošnjaci, ovi, oni, muslimani, pravoslavci... Cela ta zatrovana neka zavesa koja je na ovom Balkanu, koja nas i dalje vuče. I onda, kada čitate komentare kako se ljudi vređaju, ja sam upravo pričao o nekim totalno drugim stvarima. Dao sam intervju da je sport upravo taj koja spaja ljude, gde sam javno rekao da gledam ljude po tome da li su dobri ili loši i da me ne zanima koje ime i prezime neko nosi i iz koje zemlje dolazi. Uvek sam u Zagrebu bio dočekan deset od deset, često u nekim situacijama i bolje nego u Beogradu. Ne mogu da kažem apsolutno ništa loše o toj zemlji i tom gradu, uvek ću rado dolaziti. Moje mišljenje se o tome nikada neće promeniti bez obzira na zvižduke, ali to niko ne prenese. Upravo je to srž problema – kao da ne odgovara da neko smiruje situaciju i da kaže: ’Alo, ljudi’. Onda se prenesu neke moje izjave gde sam bio upitan zašto imamo veći prolaz u Hrvatskoj i bolje preglede gde sam ja rekao da je greška tamošnjih boraca što izlaze uz Tompsona i to su ljudi odmah preneli. Znali su da će to biti... To ti je samo jedan primer i prikaz, a najgore od svega je što ljudi veruju u ono što čuju na vestima i na internetu. Ne proveravaju situaciju i onda jednostavno imate situaciju da vam neko može nešto prikačiti, prišiti, nacrtati metu na čelu. To je jako opasno i jako loše. Često pročitamo vest da je neko dete ili neki čovek digao ruku na sebe upravo zbog društvenih mreža. Deca koja idu u osnovnu ili srednju školu budu predmet osude, sprdnje, snimaju se video-klipovi za TikTok, pa ljudi dignu ruku na sebe. To je jako opasno za ljude koji nisu psihički stabilni, koji nemaju čvrst karakter i ne znaju šta hoće, ne znaju da cene sebe i ne znaju koliko vrede, pa ih previše zanima mišljenje tuđih ljudi. To je veliki problem ovih boraca i generalno ljudi, jer ljudi više nemaju empatiju i nemaju poštovanja. To se najviše izgubilo".

FNC.com

Kako se ti sada osećaš? Da li ti prija ova pozitivna nota oko tebe?

’’Iskreno, meni je svejedno. Bio sam i gore i dole, apsolutno mi je svejedno. Bio sam i ovde i onde. Čak i kad je ovako, znam da će već sutra, ako se desi neki peh ili poraz, svi da te puste niz vodu i svi će da zaborave. Ja uvek kažem mojim mladim borcima jedan primer – ko spominje Andersona Silvu sada. To je najveći borac svih vremena u kategoriji do 84 kilograma, posle Džon Džonsa čovek sa najviše odbranjenih titula. Način na koji je on to radio, kako je nokautirao ljude... On je promenio sport, kao što je Ronaldinjo promenio fudbal, a danas ga niko ne spominje. Retki su ljudi koji opstanu kao brend u nekoj profesiji ili sportu. Recimo, u boksu su to Mohamed Ali, ali i Majk Tajson. Oni su brendovi koje niko neće zaboraviti. Ko priča o Lenoksu Luisu? Ko priča o Holifildu, braći Kličko? U MMA je brend Habib, brend je Konor Mekgregor, brend je Džon Džons, dok većina drugih boraca nisu brendovi.

Mnogi veliki UFC borci su prolazili i niko ne priča sad o Tajronu Vudliju, da ne nabrajam mnoge šampione koji su imali pojas, držali pojas i nestali su. Ono što želim da kažem – u pitanju je ta mašinerija, ta količina informacija na internetu... To što si ti nešto uradio, to će retko ko da ceni ako ti sam to ne ceniš i ne radiš zato što to voliš, nego ako imaš potrebu da se dokazuješ nekom drugom. To je apsolutno pogrešno’’.

Kada pričaš sada o tom legasiju, šta bi voleo da bude tvoja zaostavština sutra kada prestaneš da se boriš? Da li uopšte imaš neku ambiciju poput: ’Želim da ostanem upamćen kao Aleksandar Džoker Ilić po ovome ili onome’ ili te to uopšte ne dotiče?

’’Dobro pitanje, nisam često razmišljao o tome. Dobro pitanje. Ono što bih ja generalno voleo, to je da me ljudi pamte kao nekoga ko je bio slobodan i svoj. Uvek je znao šta hoće, šta neće, nikad nije imao problem da kaže ono što misli. Nikada nije zavisio ni od koga... Nisam dužan nikome, nikome nisam zajebao život. Sve što sam radio, radio sam pošteno i krvavo. Moji mečevi su atraktivni. Jednog dana, kada se završi karijera – šta ja pričam svim borcima – obično vas ljudi pitaju dve stvari: ’Koliko si para zaradio?’ i ’kako ti je zdravlje, jesi li sposoban sad da radiš nešto?“. Ono što jedino ostane iza vas je upravo taj ’ hajlajt’. To je ono o čemu ja pričam ljudima. Neko gleda fudbal, neko od nas starijih pokaže nekom klincu ’debelog’ Ronalda – ne ovog sad, nego onog pravog, debelog – šta je radio ili Ronaldinja ili nekog drugog fudbalera. Isto je i u ovom sportu: kad pustiš Fedorov ’hajlajt’ ili Mirka Filipovića, to je film. Ja bih voleo da imam bar upola takav ’ hajlajt’ kakav oni imaju. To je ono što sutra, kad imaš unuke, unučiće, praunučiće – ako to dočekaš – pa oni kažu: ’Deda, pusti... Pradeda, pusti onaj snimak na Jutjubu“. I onda on traje, ne znam, 20 minuta, gde će biti preko 20 vrhunskih nokauta. I da kažeš: ’Ovo je deda radio da bi vama omogućio ovo danas’ ’’.

Kako je noga koji su povredio pri udarcu protiv Mirana? Nije slomljeno ništa, ali da li ima nešto o čemu bi možda pričao sada, a nisi hteo pre borbe?

’’Pa, generalno, ta moja leva noga – da ljudi razumeju – ona je totalno raznošena, razvaljena. To je... Ne znam ni broj povreda koje sam imao na levoj nozi. Od lomova svih prstiju, korena palca, metatarzalnih kostiju... Bilo je tu i pucanja Ahilove tetive, svih ligamenata, svih tetiva, skočnog zgloba. Mišić peroneus mi je pucao jedno četiri-pet puta, tibijalis dva puta, zadnja loža, prednja loža... Sve je to popucalo. Meniskus, hrskavice u kolenu, oštećeni ligamenti. To je jednostavno toliko štete na toj nozi, ali ta noga mi je to verovatno i naplatila i ona jeste moj trejdmark. To svi znaju – ja sam neko ko noge najmanje koristi u toku treninga i kampa. Recimo, ono što ljudi ne znaju, ne za ovaj meč, već za prvi: od početka priprema za Mirana Fabjana, tokom 15-16 nedelja, ja nisam uradio nijedan jedini trening kik-boksa. Sve je bilo boks, rvanje, skremblovi, MMA i ostalo. Ni džak, ni fokuseri, ništa. Noge sam koristio na sparinzima tek toliko da ih naglašavam. Znači, kad vidim prostor gde bi noga mogla da prođe, ja je pustim sa nekih 50 odsto snage da ne povredim ni protivnika, a ni svoju nogu, da ne pravim dodatnu traumu ili oštećenje, jer znam da će mi trebati na meču. Tako da, noga je tu i dalje, izdržava. Ovo što se desilo – dešava se. U pitanju je samo mikrotrauma, oštećenje tkiva i hematom koji je nastao prilikom onog jednog udarca lou-kika. Udario sam onako nonšalantno, nisam zategao nogu da je pustim kao bič, stopalo je bilo opušteno. Samo sam onako pustio nogu, pogodio unutrašnji deo butine i deo kolena, i verovatno je tu ugao bio loš. Taj hematom je nastao, a ja sam to osetio tek kad sam iskočio iz kaveza. To je taj osećaj koji svi borci znaju – dok radi adrenalin, ne osećate ništa. Kad prođe tih prvih tridesetak sekundi, kada ti telo kaže: ’Okej, opasnost je prošla, sve je gotovo’, onda počne sve da te boli i sve osećaš. Verovatno kako sam iskočio iz kaveza, taj hematom se samo... razlila se ta limfa i iskočile su dve-tri kvrge. Ali sve je super, ja već hodam, prošlo je sedam dana. Već za dva-tri dana se vraćam treninzima i to je to. Nešto što je normalno, apsolutno u borilačkom svetu.

Privatna arhiva

Zatim smo krenuli redom o samoj borbi: sam ulazak sa reperom Đusom, maska...

’’Đus je neko koga ja znam od svoje četrnaeste godine. Iako on tada nije znao ko sam ja, ja sam i te kako znao ko je on. On je neko ko je ceo moj kraj išarao grafitima, pojavljivao se tu, slušali smo njegovu muziku. Ne svi, ali ja jesam. Slušam ga od 1997. ili 1998. godine, još pre nego što je izbacio onaj prvi hip-hop album i čuvenu ’Keš kolica’, koja je nastala tamo 2000. ili 2001. godine. Ja jednostavno treniram uz njegovu muziku skoro 30 godina. Motivaciju u njegovim tekstovima sam često pronalazio. Posle nekog vremena – ljudi to ne znaju – ja sam se pojavio kod Đusa u spotu 2014. godine. Još tada nisam počeo profesionalno da se bavim ovim, ali sam bio dvostruki šampion Srbije, osvojio sam dva puta državno prvenstvo. Bio sam kod njega u spotu, ljudi mogu da nađu taj snimak na Jutjubu, „247 Hasan“ ili „Juicy Tyson“, tako se zove pesma. Pred kraj spota se pojavljujemo ja i jedan moj prijatelj koji, nažalost, više nije živ. Tu smo imali neku sekvencu borenja. Tada smo prvi put ostvarili konstantan kontakt i komunikaciju. Onda, kad sam počeo da se borim u KSW-u, shvatio sam šta je potrebno za taj marketing i šta oni očekuju od mene. Počeo sam da izlazim uz njegovu muziku, koju ionako privatno slušam. To su sada već neki trejdmarkovi, on izlazi sa mnom i sve je na nekoj prijateljskoj osnovi. Što se kaže, niko tu ništa ne očekuje, to je ono što je najbolje. Ja sam tu za njega kad mu treba, on je tu za mene kad meni treba i mislim da smo super spoj. Ko to razume, razume, ko ne razume – i ne mora. A maska... To su neke Džoker maske s kojima sam izlazio još u KSW-u, nešto što me prati, po čemu me ljudi prepoznaju i nešto što sigurno odgovara i produkciji i fanovima, jer donosi taj ’šou-biznis’ deo samim borbama’’.

Sama borba: Fabjanov nešto agresivniji ulazak, ali ti si ispunio obećanje i meč nije izašao iz prve runde. Ugasio si ga posle 24 sekunde.

’’Ljudi kad gledaju borbu, ono što ja pričam mladim borcima – borba sama po sebi je haos. Da se dva čoveka pobiju, to je haos. Ludilo se dešava u momentu. Onaj borac ili onaj čovek koji uspostavi red u tom haosu pobeđuje u devedeset odsto slučajeva. Znači, u svemu tome, kad imate oštrinu, a smireni ste i znate šta radite – ne radite nešto vođeni samo instinktom i besom – onaj ko uspostavi borilački red, nametne svoj ritam, taktiku, vodi borbu, taj dobija. Mislim da sam upravo to i uradio u ovom meču. Ono što me je iznenadilo bio je taj njegov pokušaj midl haj-kika koji je bio totalno bespotrebno bačen. Pogotovo iz kontra-garda, ne može ni da me dohvati, brža mi je reakcija od njegove. Imao sam utisak da mu glava nije bila prisutna u meču. Da je došao da napravi haos, da krene na sve ili ništa i to ga je i koštalo. Mislim da me nije ni potcenio, već da je i on sam bio svestan da u tom meču nema šanse kada sam ja spreman i zdrav’’.

Miran je uoči meča rekao da su svi koji veruju u pobedu Džokera – debili.

’’Verovatno bi sad rekao nešto drugo. To je bio njegov način da promoviše sebe i meč, da podgreje masu. To je upravo ono što je loše – ta atmosfera. Uvek je kod nas na Balkanu tako, šta god da je u pitanju, košarka ili fudbal, uvek smo ostrašćeni, imamo to u sebi. Ali nekako, svi ti komentari, to je došlo upravo s njim. Ta publika koja te danas diže u nebesa, sutra te pljuje, prekosutra ti psuje mater, a onda će opet da ti traži sliku ili da ti napiše komentar. Svi mi imamo izjave gde znamo da pecnemo, ali nismo uličari. Fabjan to radi na neki način koji je po meni katastrofalan. Meni je ono njegovo durenje, to psovanje, vrištanje i urlanje... Meni je to da sedi sa Lepim Mićom, Milanom Kulić u onim rijalitijima. On je za to. Ne razumem šta ljudi vide u tome, stvarno ne razumem. Kažu: ’Fabjan je dobar, treš-tok i te fore’... Šta je tu dobro? Ono urlanje? Bio je zanimljiv pred Spahovića, malo pred Stošića, neki deo... Već kada je krenuo: ’da li ti majka vezuje pojas za džudo...’. Meni lično to ne prija, ta frekvencija zvuka mi je grozna, meni je to katastrofa’’.

Privatna arhiva

Videli smo i kontrast iz samog meča – razgovor u svlačionici. Kako to funkcioniše i da li se sve, kada se adrenalin spusti, postavi nekako normalnije istance?

’’Dobro, on se tu u tom momentu javio, čestitao... Ja u tom momentu ne želim da ulazim u neke rasprave. Što se mene lično tiče, ja njemu ne bih otišao u svlačionicu da je on mene pobedio nekim slučajem, niti me to zanima. Slažem se sa Darkom Stošićem – kad si go*no, budi go*no do kraja, ceniću te više. A ne da mi sad kažeš: ’Brate, ono nema veze, ono...’. Razumem ja da je to sportski, da tu neko nešto izjavi i kaže, da ima peckanja i prozivanja, ali meni je ovo... Ja to ne volim. Ja ne znam da li on ima prave prijatelje i drugove. Ako ih ima, verujem da ih je malo, jer ko može sa njim da funkcioniše? Možda funkcionišu samo oni koji moraju ili ljudi koji imaju strah od njega. Ko će to da trpi – da si ti stalno dominantan, najglasniji ’alfa’, da konstantno pričaš kako si alfa? Uvek sam se vodio onim što je u filmu’„Američki gangster’ rekao Denzel Vošington, onaj citat Frenka Lukasa: ’The loudest one in the room is the weakest one in the room’. To je uvek tako. Znači, kad ti imaš potrebu da udaraš sebe kao gorila i da pričaš kamermanima, stafu, svima u kameru: ’Ja sam najveći, ja znam...’ Zamisli da ja tebi sad to radim? Meni bi bilo glupo da se bilo ko u prostoriji plaši mene ili da razmišlja: ’Ovaj je lud, da mu ne prebaci nešto, pa da nas sve pobije ovde’.

Ja sa svojim drugarima... Meni svaki moj prijatelj i drug može da kaže šta god želi, da me iskritikuje. Da mi prijatelj sutra lupi šamar, ja bih se smorio, ne bih mu ni vratio, iako mogu svakog od njih da prelomim na pola. Povredilo bi me emotivno i bio bih u fazonu: ’Čemu to?’. Nemam ja taj trip, a on ima taj utisak da konstantno svi moraju da mu se klanjaju, da vrišti, da galami... Ja to ne razumem. Svaka čast tim ljudima oko njega, Ivanu Vitasoviću i ostalima. On je sušta suprotnost – miran tih, povučen, smiran, elokventan. Onako su sa onim naočarama izgleda kao Supermen, a treba trpeti onog ludaka. Mislim, da sam ja sa Vasom Bakočevićem na meču ili sa Bojkovićem, pa i da on vrišti 24 sata, da delimo sobu i sto u restoranu... Ja bih prosto pukao i okrenuo se: ’Hajde bre, od**bi. Ali, on to nema. Ja bukvalno imam osećaj da on i nema prave prijatelje. Mislim da je kod Zelga jedino zato što Zelg ima veći autoritet iznad njega i zato što Zelg može konkretno da ga prebije. Njemu treba neko takav da bi funkcionisao. Ja bar tako vidim to. Ne znam da li je tako, ali meni to nije normalno ponašanje za odraslog čoveka od četrdeset i kusur godina, uspešno, ostvarenog, sa troje dece. Ne znam, ne mogu to drugačije da kažem’’.

Posle meča, prvo što si uradio jeste da si se pozdravio sa Robertom Soldićem. Postoji međusobno poštovanje između vas dvojice, o tome ste obojica govorili. Kako bi opisao taj momenat i zašto baš on?

’’Pa, Roberto je jedan od retkih koji me je podržavao tokom cele karijere i koji uvek ima lepe reči o meni, iako je on mnogo bolji i uspešniji borac od mene. Jedan je od retkih koji je i u ovom revanšu, kao i u prvom meču, video nešto. Njegov komentar i njegova težina mi više znače nego hiljadu drugih komentara. To je neko ko je u sportu i ko zna šta vidi. Ako je on rekao da veruje da je moj stend-ap bolji i vidi da je moj stend-ap bolji i od Žgele... Video sam poruke koje je Fabjan njemu slao i protiv Marija Žgele i sad pred ovaj meč. Ja se ne bih usudio njemu da pošaljem tako nešto. Zamisli da Soldić nešto kaže, a ja da mu odgovorim: ’Robo, ti si izgubio kompas, šta ti znaš, lupaš gluposti, tvoj džim je ovakav ili onakav’. Mislim da je Fabjan taj koji nema kompas, koji ne zna šta priča i koji nema poštovanja. Ne možeš da kažeš: ’Ja imam poštovanja, ali s**em po tebi’. To nije poštovanje. Prvo treba da skineš dečku kapu, a ja znam kako si ga gledao na FON-u kad se pojavio, da ne lajem sad’’.

Kako bi Fabjan onda izdržao protiv Soldića?

’’Ako je sa mnom izdržao 24 sekunde, sa njim bi verovatno izdržao deset. Prva razmena. Ja sam ga našao u trećoj ili četvrtoj razmeni, a on bi ga našao u prvoj’’.

Odmah si otpisao tu treću borbu, ali da li postoji makar promil šanse? Šta kaže Forgi? 

’’Nisam ni pričao sa njima, ali ne postoji šansa. Njihovo je da pokušaju, da nude, ja to razumem, ali me ne zanima. Neću da se valjam u tom blatu, neću da me nešto vuče za tregere, neću da slušam te komentare, to vrištanje i takvo ponašanje. Da budem u istoj ravni sa njim kao sportista, da delim nešto sa njim, da vodim ivent... Prosto ne želim da budem pored takvog čoveka. Nema tih para koje bi me naterale. Te neke privatne stvari što je radio, što mi je pisao i to – da mi pominje ćerku i slično – te stvari se ne rade. Nema tih para koje bi me naterale da to radim sa njim opet. Želim da idem dalje, ne želim da se osvećujem, želim nove izazove. Da li je to Đani Barbir, da li je Andi Vrtačić ili neko treći sutra, ili neka druga organizacija – nije bitno. Želim da idem dalje i želim mu svu sreću... A, sa Fabjanom, ne verujem da će se on promeniti ili da će nešto drugačije raditi, tako da nema ništa od toga’’.

Privatna arhiva

Kakvi su sada poludugoročni ili dugoročni ciljevi? Verujem da imaš one mikrociljeve na dnevnom nivou, ali šta te pokreće dalje?

’’Iskreno, tek ove godine sam prvi put počeo stvarno da uživam u ovome, u smislu da zaista želim da uživam i to je ono što kažem i što stvarno mislim. Apsolutno nema nikakvog pritiska. Meni je stvarno privilegija da mogu da napunim arenu – mislim, ne ja sam, nego organizacija i svi mi borci zajedno – i da se boriš, da su to neki milionski pregledi. Tebe deca sutra gledaju, neko će doći u salu zbog tebe, možda neko dete skloniš s ulice pa i ono uđe u ovaj sport u koji sam ja ušao. To je meni stvarno privilegija... Nema tu nikakvog pritiska, jer si upravo čitav život radio da dođeš do ovoga – da sad možeš da živiš od toga, da tvoja porodica sutra bude ponosna. Kad pomislim šta sam sve doživljavao u životu... Kažem vam, pre tri-četiri godine ljudi su me pitali zašto se ne zaposlim, zašto ne nađem neki normalan posao. Nisu mogli da ukapiraju da je ovo moj posao. Oni to gledaju kao: ’Ti samo treniraš, ne radiš ništa, samo treniraš’. A sad me neki ljudi, koji me nisu videli po deset godina i nisu mi se javili, traže kartu za arenu, što je opet moja lična satisfakcija. Tada niste verovali, nije vas zanimalo, a sad vas zanima i sad ćeš reći nekom svom komšiji, lupam: ’Ovo je moj drug iz osnovne ili srednje škole’ ili brat od tetke u petom kolenu - ja njega znam“. To mi se često dešava. Zovu me ljudi na telefon, pozivaju me: ’E brate, gde si, evo sedim sa, lupam, Milošem, on te pozdravio, kaže da ste braća, niste se dugo videli, dođi na klopu, čeka te’. Ja pitam: ’Koji Miloš?’. ’Miloš taj i taj, bili ste tu i tu’... Stvarno ne znam, stvarno ne znam ko je. Mnogo ljudi sad hoće da kaže: ’Ja sam bio s njim, blejao s njim, on je moj brat’, pa će kao da me zovu na telefon ili šta god.

Da li im učiniš onda?

’’A ne, nemam šta da učinim. Ja plaćam svom bratu, nebitno kome god... Prijateljima mog brata plaćam karte da dođu. Ja lično odem, kupim 10, 15, 20 karata sa sajta FNC-a, potrošim 1000–1500 evra i poklonim ljudima. Znači, ja ih plaćam, zašto bih ja tebi davao džabe? Moj rođeni brat je platio svaku kartu do sada, nikad u životu nije dobio kartu džabe, svaki put je platio, ili se desi da mu ja kupim’’.

Šta ti to govori o tebi?

’’To govori da mi nismo trgovci. Ja nisam tapkaroš, nemam 50 karata u džepu, niti mi u ugovoru stoji da nam FNC organizacija da 500 karata da podelimo. FNC organizacija živi od toga, ja živim od toga. Razumem da nekom imponuje da kaže ’dobio sam kartu’, ali pay-per-view je 10 evra. Kad ne možeš da odeš u pekaru, a da ne potrošiš 500 dinara... Znači, meni je neshvatljivo da ti je problem da da 1000 dinara za pay-per-view ako nemaš para za kartu. Stvarno je smešno, mislim da ljudi bacaju pare na mnogo druge gluposti i stvari. Ali ima ljudi koji šalju poruke: ’Brate, reši mi kartu’. ’brate, može dres?’, ’daj mi rukavice’. Pa imam ja mnogo preče ljude koji su uz mene godinama kojima ću da poklonim svoje rukavice. Meni su ti ljudi koji traže pogrešni, to je jednostavno prirodna stvar.

Kada bi se nekada pojavila nova organizacija ovde u okruženju, da li bi pristao da se pojaviš u njoj?

’’Pa nema ko da se pojavi. Mislim da ovde u regionu postoji sad DFL, oni rade super posao, ali mislim da su oni uvodna stanica za prvih par mečeva. Stvarno rade super posao i vidim da imaju podršku FNC-a, na kraju krajeva, moji prijatelji vode tu organizaciju, to mi je super. Armada je tu, koja je po meni ostala na nekom svom nivou, kao i SBC odranije. Ne vidim ko bi tu mogao da napravi FNC-u neki problem, mislim da će FNC da pregazi i Oktagon i KSW.

Brave isto... Meni Brave nije interesantan. Radio sam za Brave, oni imaju nula marketinga. Nula. Sad ljudi tu pričaju o borcima, borbama... Dobro, okej, svako gradi karijeru kako želi i na koji način, ali Brave meni nije gledljiv, nije im ni blizu kvalitet kakav ljudi misle u poređenju s nekim drugim organizacijama’’.

Šta kažeš za odnos marketinga i samih boraca u FNC-u?

’’Ja sam prvi rekao da FNC ima mnogo bolju produkciju, mnogo bolju platformu, marketing i ceo hajp, nego što je kvalitet samih boraca – počevši od sebe. Mislim da oni daju svetsku produkciju, svetsku platformu, svetski hajp i marketing, ali kvalitet samih boraca... To je ono o čemu pričam. Borio sam se u svetu, trenirao sam u svetu, trenirao sam sa nekim šampionima, video sam nešto – nije to taj kvalitet kakav je u FNC-u, po meni. Kada bi FNC hteo da potpiše čisti kvalitet, mislim da niko od naših boraca ne bi držao šampionski pojas ni u jednoj kategoriji.

Sportske.net

Da li je to ostvarivo u bliskoj budućnosti?

’’Sve zavisi kakva je politika FNC-a. Mislim da će uvek biti potrebne te hajpovane regionalne borbe, to je ono što ljudi gledaju. Ali, sad ne mogu da se setim tačno... bio je taj meč u Minhenu, Dagestan i Čečenija. Skorovi tipa 9-2, 11-2, 11-1 skor.

Dva momka su ozbiljno prošla na bilo kom kardu, nisu zvučna imena, iako su na tom kardu bili nebitni. Takvih ima boraca koliko hoćeš, kao što je Honda kod nas u sali. Samo je pitanje da li ti hoćeš da pustiš Ruse, Čečene, Dagestance, neke ozbiljne Poljake i tako nešto. Mislim da je to veliki problem za ceo region’’.

Kako si video celu organizaciju događaja u Minhenu i da li te je neko posebno iznenadio, recimo?

’’Deset od deset organizacija i cela ’SAP garden arena’, tu nema šta. FNC, mislim da će prestići KSW i Oktagon. Po meni su već rame uz rame uz KSW, jer KSW više nema taj kvalitet boraca, nema te zvezde koje je imao. Daću vam primer: u tom KSW-u su se ranije borili Džoana Jendžejčik, Karolina Kovalkjevič, Jan Blaškovič, Gamrot, Mankovski, Materla, Halidov, Pudžijanovski.... Kad su dovodili ranije neke borce, znali su koga dovode, ali sada je neka najveća zvezda u KSW-u Bartušinski, bez uvrede, ali pola tih boraca više nema. Sada mi se često desi da KSW izbaci fajt-kard i ja pola boraca uopšte ne znam, ne znam ko su. Mnogo je bilo teže tada ući u KSW i zbog kvaliteta boraca i svega. Sada se dešava da u KSW i Oktagon ljudi ulaze sa skorom 0-0 ili 1-0 skorom. Tako nešto... Znači, to je nezamislivo. Mislim da je njihov kvalitet jako opao, a potražnja. FNC baš brutalno raste i imaju mnogo bolji tretman prema borcima. Verovatno ima udela i to što je Dražen Forgač sam bio borac i menadžer je, drži dvoranu ATT i zna koliko je to teško. A u Oktagonu, ovi ljudi što ga drže... Onaj glavni čovek je bio voditelj onog projekta Survajvera. KSW drže ljudi za koje mislim da rade za filmsku industriju i bave se nekim ugostiteljstvom. Ti ljudi to gledaju kao čist biznis i drugačije tretiraju borce’’.

Kad smo kod tih boraca i iznenađenja na FNC – Ivan Vitasović je poražen, Pejić je poražen, Kroata je poražen...

’’Ja ih stvarno poštujem i Pejić mi je jako drag. Sa Kroatom sada imam super odnos, pričali smo i razgovarali o dosta stvari. To je ono što ja pričam ljudima godinama unazad. Prvi put je FNC izašao iz regije. Prvi put su većina boraca dobili neke renomirane evropske borce. I šta se desilo? Kroata prvi put radi meč van tog regionalnog kruga, čim dobiješ nekog ko nije regionalni borac, odmah je teže. Pejić isto. Nije isto. I tu počinjem od sebe. Nije isto sad da li sutra Đani radi meč sa mnom ili Đani radi meč protiv nekog prvaka KSW-a. To je teži meč, teži izazov. I Vitasović je isto tako počeo. Kada su u pitanju regionalni dueli, mnogo ti je lakše da pobediš. Troje, četvoro regionalnih derbija – kao što je Kroata imao sa Janičićem, sa Savom, sa Vasom... To su moja braća, ali Lom-Ali Eskijev je sledeći nivo. To se odmah vidi i pokaže. To je ono što ja pričam: mi kvalitetom nismo toliko dobri koliko FNC to prikaže kroz marketing i produkciju. Opet, počinjem prvo od sebe. Znači, ja ne mogu da garantujem da bih osvojio onaj Oktagonov Game Changer turnir. Ne može niko od nas to da garantuje. Daj mi jednog borca iz regije koji može da kaže: ’Ja ovo sigurno osvajam u toj kategoriji’ – taj Game Changer turnir u Oktagonu. A da ne pričam o tome da očistiš celu KSW diviziju, da budeš dvostruki šampion kao Soldić, da napraviš haos u Rusiji ili da kažeš da ćeš u UFC-u nekog da izlomiš. Ljudi jednostavno nisu svesni. Ja to uvek kažem, ne gledam to sa strane, nego iznutra, iz sporta. Bila je priča da se od nekog borca pravi sledeći UFC potencijal. Takvih je mnogo prošlo. Da ih ne nabrajam sad, da ne ispadne da nekoga vređam, ali to je činjenica i realno stanje stvari’’.

Imaš primer Đanija Barbira. Radio je mečeve u FNC-u. Ja sam čitav život pričao: ’Čekaj da izađeš malo iz tog kaveza u kojem spavaš i treniraš’. Šta se desilo? Desilo se. Šta bi mu se desilo da je potpisao za KSW? Šta, kao očistio bi celu diviziju do 84 kilograma? Pa ne bi. Ne bih ni ja očistio. Ja znam gde je moje mesto, šta mogu i gde mi je granica. Mogu da opstanem. Ne mogu ja da budem šampion KSW-a i da držim titulu godinama. Mogu ja da dobijem jedan meč, možda i da dobijem šampiona u tom trenutku, ali da braniš tu titulu deset puta, kao što je Soldić radio... To ne može niko od nas da izdrži. Niko sa FNC rostera, od naših boraca, to ne može da izdrži.

’’Ljudi treniraju u celom svetu, svi imaju uslove, svi rade. Ispliva kvalitet – ispliva Soldić, ispliva Rakić, ispliva Delija. Njih trojica, a mi ostali smo druga priča. Znači, nije poenta samo ući u UFC. Šta znači UFC? To ti je kao španska Primera – imaš Madrid, Barselonu i Atletiko Madrid, ali imaš dole i Tenerife. A svi igraju istu ligu. Znači, ljudi koji uđu u UFC, to je jedan nivo kvaliteta. Ljudi koji su od top 20 do top 5, to je drugi nivo. A ljudi koji su u top 5, to je kao da gledaš drugi sport. Znači, to ti je kao kad gledaš Đokovića, Sinera i Alkaraza, a onda gledaš nekoga ko je rangiran 100. na ATP listi. Drugi je to sport. To je ono što sam pričao – odeš negde i vidiš kolika je razlika između Soldića i nas, tolika je razlika između top 5 boraca u UFC-u i nekoga ko je tek ušao tamo. To je ta razlika. Mi svi radimo u FNC-u, ali nije kvalitet svakog borca u FNC-u ili UFC-u isti. To ljudi moraju da razlikuju. Ko može u UFC-u da dođe, izdominira i počisti sve? Sem Soldića, teško. Rakiću mora da se skine kapa za ovo što je napravio, jer je on gubio od trojice bivših UFC šampiona. Ljudi ga vređaju? On je izgubio od Ankalaeva, od Blaškoviča i od Prohaske. To su tri bivša ili buduća izazivača i šampiona. Znači, nije radio meč sa mnom, nije radio meč sa Đanijem ili Ramosom, Spahovićem, bilo kim od nas. Radio je sa najboljima na svetu i izgubio je, ali on je godinama u samom vrhu, u top 10. To mora da se poštuje. Ja verujem da on može biti šampion, a šta tu treba da se poklopi i šta da se desi, to je druga stvar. Ali to je ta razlika. Rakić je sam svetski vrh. I onda zamisli još ove što su šampioni, te „super-ljude“ kao što su Pereira, Džon Džons. Ej ljudi, ja ne znam šta mi gledamo. I onda slušam priče kako će Đani biti šampion UFC-a ili bilo ko drugi. Bilo ko! Znači, bilo ko od nas... Nemoj da se zajebavamo. To je kao da gledaš Slobodu Užice i Nejmara u Pari Sen Žermenu. Majke mi, ljudi, budimo realni. Gledamo sport, samo budite realni’’.

Kad bi sada mogao prstom da izabereš sa nekog spiska sledećeg protivnika, koga bi dobio?

’’Pa verovatno Đani ili Vrtačić. Đani je verovatno sledeći korak, jer Vrtačić ima ugovor sa KSW-om, pa ne znam kakav mu je tačno status. Mislim da je Đani logičan sled izbora i organizacije, mislim da to publiku trenutno najviše interesuje i da će se to desiti’’.

Nešto što je prožimalo celu ovu priču u Minhenu – FNC goat za tebe je?

’’Pa dobro, mislim... Sramota je tako nešto izjaviti. Za mene je sramota. Njemu je to smešno i većina ljudi je zabavno. I onda dođe novinar i kao da ne smeš da mu postaviš pravo pitanje, nego ga tako nazivaš. Ja bih naduvao k**em sa sve onim mikforonom, rekao bih mu da od*ebe i izašao bih sa pres-konferencije. To bih ja uradio. Ali, znaš, ljudima je to sada zanimljivo... Ne znam. Kažem ti, mene nervira cela ova situacija u MMA sportu i tera me iz sporta, i kod nas i u svetu. Mi smo ušli u ovo zbog nekih drugih stvari, a sada se pravi sve drugačije, dok su sport i kvalitet meča postali najmanje bitni’’.

Misliš li da je izostao kvalitet na ovom prethodnom događaju?

’’Kako da ne. Podbacili smo. Dobili smo Darko i ja... Hajde, Trušček je dobio meč, svaka čast. Ali onaj momak da je hteo da se isfolira to je diskvalifikacija. Dva ’soker kika’ u glavu. Tom Šoberu treba reći svaka čast, ja sam ga tada prvi put pljuvao, ali je pokazao da neće takvu pobedu, iako je Trušček na kraju pošteno dobio. Svi ostali naši su izgubili to veče. Može to i meni da se desi, ne dižem ja sebe iznad njih, samo pričam kako jeste. Vi ste radili Oktagon i KSW, niste išli u Rusiju ili negde drugde gde ti dođe neki borac koji nije ni u top 10... Znači, Lom-Ali Eskijev nije bio šampion u KSW-u, nije bio ni u top 3 po meni. Kroata isto radi u KSW-u, ali nije radio sa top 5 borcima. To je realnost. Darko je ubio sve, ali nije on De Fris – video si razliku između De Frisa i ostalih. To je ono što pričam za FNC – čekaj da postaneš šampion, da budeš brend neke organizacije, to je proces. Nisu ljudi svesni koliko je to teško. Recimo, Bojan Veličković je osvojio Gamechanger turnir – ljudi nisu svesni koliko je to teško u onoj kategoriji. Ili ono što je Kšištof Jotko radio, on je bio u UFC-u pa je sad otiša da čisti Gamechanger. Čovek je ubica’’, podvukao je Džoker.

AUTOR: Nemanja Janošev