Ranko Popović za "Sportske": "Voša nikome ne sme da bude tezga, znam recept da titula ne bude misaona imenica!"

Davno fudbalski klub Vojvodina nije imao trenera sa čvrstim stavom, zasluženim autoritetom, velikim i bogatim inostranim iskustvom, a sa harizmom i mangupskim stavom kakav je doneo - Ranko Popović. 

Za manje od četiri meseca, Popović je potpuno preobratio ambijent unutar "Karađorđa" i FC "Vujadin Boškov" i postavio postulate kakvi bi trebalo da se poštuju i dok je tu, a i u nekoj daljoj budućnosti velikog kluba, kakav je - FK Vojvodina. 

Popović je u ekskluzivnom intervjuu za "Sportske.net" govorio o brojnim temama, a kroz njegove odgovore dobili smo i mi na pitanje - kakav je zapravo trener i čovek na klupi Vojvodine i da te dve stvari, nekada treba da budu neodvojive. 

Popović je trener koji je uvek iskren i direktan, od čega smo se pomalo odvikli u srpskom fudbalu, pa je tako odjeknula i njegova izjava posle utakmice na terenu "Karađorđa", kao i konferencija posle derbija sa Crvenom zvezdom, koje je sada dodatno obrazložio. 

"Ja sam na konferenciji posle Crvene zvezde želeo da pokažem da mi je stalo da sistem postoji, a ne da svi misle da sam protiv sistema. Morao sam da kažem neke stvari i želeo sam da pazim kako ih izgovaram, jer nisam ni želeo nekog da uvredim, već da to bude pozitivna, konstruktivna kritika, koja se ovde teško prihvata. Ko sluša šta govorim od kako sam ovde, mogu između redova da pročitaju da ja jesam za sistem, ali sistem koji funkcioniše. Politička korektnost je nešto što mi se gadi, jer je toliko toga ljigavog iza nje. Sve se govori sa nekim osmehom, ja tako ne funkcionišem. Bolje će vam biti od moje kritike nego od lažnih pohvala da ih dobijate ceo dan. Ali kritiku treba da nauče da prihvate. Muka mi je od svega folirantskog. Zbog toga smo izgubili autentičnost, svi su nekakve kopije, a šta si ti ako nisi originalan, svoj, autentičan?".  

Kada su odležali utisci posle poraza od Crvene zvezde, kakva je sada Vaša analiza, a pred derbi sa Partizanom?

"Što se tiče same igre, utisci su i danas isti kao posle utakmice. Koliko god da mi je glava vruća, meni treba frka da funkcionišem. Generalno, bilo je dobro, jer smo do kraja insistirali na pobedi, nismo se predavali i mi smo vodili priču. Kada naterate Crvenu zvezdu da misli o tome koliko će da leže i da odugovlače, to je već jedan kompliment za ono što mi radimo, a to ne vide mnogi. Mislim da smo dosta dobrih stvari uradili da tu utakmicu dobijemo i da se razumemo, ja nikad nisam rekao da smo izgubili zbog sudijskih, već zbog naših grešaka. Prve kritike uvek sebi upućujem i kada bi tako svako razmišljao, onda bismo svi zajedno išli mnogo lakše unapred. Toliko sam zahtevan prema sebi, da teško može neko drugi da mi nametne veći pritisak od onog koji sam sebi namećem i to želim da prenesem i na svoje igrače. Mentalitet igrača Vojvodine ne može da bude takav da izađe na teren da ne izgubi, već mora da izađe uvek sa željom da pobedi. Izuzetno sam zadovoljan načinom na koji su igrali izneli utakmicu, a što se tiče greškaka, mi smo ih već analizirali. I oni znaju pored svih dobrih stvari koje su uradili, da je bilo situacija gde smo mogli da prelomimo utakmicu u našu korist da smo samo neke detalje uradili drugačije. Ja sam im na poluvremenu rekao "nemojte sutra da vam bude krivo što niste dobili Zvezdu". Oni su uradili šta su mogli, imamo i mi svoje limite, ali pokušavam da oslobodim igrače straha od greške. Ta utakmica sa Zvezdom nam je mnogo donela. Timovi generalno padaju malo posle svakog poraza, ali to je kod nas sada potpuno suprotno, meni je žao što ove nedelje pred Partizan ljudi ne mogu da gledaju kako smo napunili dodatno baterije posle Zvezde. Ne dajem lako pohvale, ali ovo je sada milina, što čekamo od prvog dana."  

Nije jednostavno igrati dva vezana meča protiv Crvene zvezde i Partizana, a utisak svih koji prate Vojvodinu jeste da je mentalitet ekipe sada i na početku sezone potpuno drugačiji. Kakav je on bio tada, a na kom je na nivou danas? 

"O pobedničkom mentalitetu nismo mogli da pričamo, jer on nije ni postojao. Čim sam došao i video šta sam zatekao rekao sam igračima "prst na čelo i zapitajte se". Vas nekoliko ovde je promenilo pet, šest trenera, a šta se kod vas promenilo? Gde ste vi u tome? Ja sam direktan i za mene je klub porodica, ja sam od 8.00 svaki dan u trening centru i do kasnih popodnevnih sati. Mi moramo da se poštujemo kao porodica. U porodici nema laži, sednemo za sto i tražimo rešenja. Nego traži izgovor, a neko traži rešenja. I to ovde nije postojalo, nije postojala samokritika i to su igrači jako teško prihvatili. Meni je tek danas, posle skoro četiri meseca, došao moj pomoćnik Aca i rekao mi "šefe šta je ovo, oni su otvorili um". Nešto na čemu mi insistiramo od prvog dana. Igrači su bili u nekom lošem ambijentu i prijao sam im ja, ne kao Ranko Popović nego kao promena, kakva god da je, ali sada dolazi do zategnuća. Jer, i ja sam sada počeo da zahtevam od njih neke stvari da ih izvučem iz zone komfora. Oni su bili zadovoljni svojim ulogama - igrač Vojvodine, njemu je lepo, a niko ga nije pitao - šta ti daješ za to? Ništa ili ne daješ dovoljno u odnosu na ono što možeš, što je za mene još gore. Razlika između tvog maksimuma i onoga što daješ je odraz tvoje ličnosti, a ja želim balans, da ona bude što manja i da igrači znaju i umeju uvek da pruže svoj maksimum. Ne tražim ništa više, imaju pravo na grešku, a svaki put kada kritikujem igrače, oni se ljute, a ne broje koliko puta kažem "bravo". Sada je situacija malo drugačija i oni počinju da prihvataju sve ono o čemu pričamo od prvog dana". 

Na koji način i posle koliko vremena ste uspeli da doprete do svojih igrača? 

"Od svojih igrača tražim da budu bolji i da shvate da mogu da budu bolji nego što jesu, ako to primetim da mogu. Ležem i ustajem razmišljajući šta i koliko kod koga mogu da unapredim. Oni kad imaju slobodan dan, mi svi ovde radimo, da se oni osećaju da imaju ambijent u kom mogu da napreduju. Ali moraju da shvate da je ta energija dvosmerna, dajte mi se vi, a ne da vam ja čupam iz usta zdrav zub. U početku nije postojalo ništa od ovog, ali sada oni počinju da osećaju šta znači biti igrač Vojvodine. Hoću da se oni osećaju kao igrači Vojvodine, i da budu igrači Vojvodine, ali ja hoću da oni osete - Vojvodinu, a to ne postoji u potrebnoj meri ovde. I nije postojalo i nema identiteta. Rekao sam im nekoliko puta "pa vi ste ovde kao prostitutke, dođeš, primiš, odradiš i odeš kući". Toga ne sme da bude, ovaj klub postoji preko sto godina i mi treba da osetimo privilegiju što smo danas tu. Imamo priliku i ja neću da odem odavde dok moje ime ne ostane upisano, jer zbog toga sam doveden i to je moja velika želja. To hoću da shvate i igrači i da imaju odgovornost, ali ne da im to bude pritisak, već da uživaju u tome. Ne možeš biti igrač Vojvodine samo za slikanje, već da znaš da si tu da bi dao nešto i doprineo nečemu velikom kao što je ovaj klub veliki."

Meč sa Vojvodinom u Humskoj dolazi u teškom trenutku po Partizan, posle bolnog poraza od TSC-a, da li je to šansa za "staru damu"? 

"Nama bi potencijalna pobeda protiv Partizana došla kao šlag na torti na potvrdi samopouzdanja. Dobili smo TSC, odigrali kvalitetno protiv Crvene zvezde i sada imamo novi test da to potvrdimo. Ali, kako rastemo, nama su noge još uvek labave i nismo ih zacementirali za tlo, a to možemo da učinimo pobedom u Humskoj. U kakvom god da je Partizan stanju, to je Partizan i imaju gotovo dva podjednako kvalitetna tima, što ne nešto čemu i mi težimo, da imamo 17, 18 igrača podjednakog kvaliteta i da se ničiji izostanak ne oseti. Ne moramo mi da imamo skuplje igrače, ja sam i predsedniku rekao da želim sve ove igrače koje imam, da vidim šta imam i šta mogu iz njih da izvučem, a malo ko je verovao da ćemo uspeti sve ovo za tako kratko vreme. Najpre moramo da naučimo da smo kolektiv i da tako funkcionišem i da ne zavisimo od individualnog kvaliteta jednog ili dvojice igrača." 

Derbi sa Partizanom uvek nosi težinu, kako vi pripremate vašu ekipu?

"Rekli ste derbi i to je ono što treba da bude, a da li je bio do sada? I to hoćemo da bude pravi derbi. A to nije samo tri boda, jeste na tabeli, ali je bitno kao potvrda za sve iza nas i kao potvrda za sve ono što je pred nama. Ja ne razlikujem male i velike utakmice, svaka donosi tri boda i igrači moraju uvek da budu motivisani jednako. Ako hoćeš da budeš veliki, onda moraš da budeš uvek "takmičarska životinja" i da u njima probudim i ojačam taj instinkt." 

Ima li nekog u ekipi ko vas je posebno iznenadio od dolaska u Vojvodinu?

"Nikada nisam  izdvajao imena pojedinaca, svi su oni važan deo grupe i u nekom trenutku pokažu koliko su začajni i ja se trudim da im pomognem da prepoznaju svoj trenutak i iskoriste ga na pravi način. Istakao bih samo kao za primer, Aleksu Vukanovića, i zbog tajminga kada je stigao i zbog načina na koji je odgovorio odmah na sve zahteve, kao da ga je Bog poslao i to govorim bez zezanja, jer sam uvek otvoren. Kada je neko za kritiku ja kritikujem, kada je za pohvalu, moram da pohvalim. Aleksa je na utakmici sa Železničarom počeo u prvom poluvremenu da izvodi neke pete na poluvremenu sam mu rekao "ovo ti ne smeš da radiš". On zna da pravi razliku i kod njega ima to dugme, da može da se vrati. I on mora da bude primer ostalima. Njegov pobednički karakter je nešto što je dobro došlo i u pravom trenutku. Moji igrači znaju zbog čega to govorim i znam da će ovo što sam rekao prihvatiti na pravi način, jer i oni znaju koliko nam je Aleksa svojim primerom pokazao koliko možemo da rastemo kao tim."

Pomenuli ste tu utakmicu protiv Železničara, da li je ona na najbolji mogući način opisala odsustvo tog "takmičarskog"?

"Mi smo na kraju tu utakmicu prokockali bodove, jer smo se prerano opustili i nismo bili dovoljno takmičari, da rešimo utakmicu i da mislimo samo na pobedu. Ta utakmica oslikava taj karakter zbog čega kao papagaj ponavljam - takmiči se, budi takmičar, uvek želi pobedu". Bez takmičenja nema ništa, hoću da vidim igračima vatru u očima. Ja sa decom kada sam igrao ne ljuti se čoveče, hoću da ih pobedim i da ih naučim da uvek idu na pobedu." 

Na tom stavu najviše zasluga ima koji trener?

"Ivica Osim mu u životu nije uputio pohvalu. Kada sam bio najbolji na terenu rekao bi mi "šta je, misliš da si bio najbolji". Sećam se jedne utakmice protiv Galatasaraja u Ligi šampiona. Ta ekipa je prethodno pobedila Real Madrid u Superkupu Evrope, na golu je bio Tafarel, igralo pola turske reprezentacije i Georgi Hadži i ispred - Mario Žardel. On u tom trenutku ima niz od 36 utakmica na kojima je dao gol i meni zapadne da ga čuvam. I ja nazovem mog druga Zlatka Zahovića i kažem "Zlajo, pomoć prijatelja, kako protiv Žardela"?, kaže "vidi ako dođe do lopte pre tebe i šutira iz prve, na centru je, gol, ali ako je primi, ne brini ništa, odbija se kao od drveta! Mi dobijemo 3:0, Žardel nije dao gol. Sutradan trening, izlazimo Ivica Osim, Rus Sergej Juran i ja i govori Rus "Pope, Žardel gde je bio, ja ga nisam video?", a Osim se okreće i kaže "onog Žardela? Onakvo drvo od juče bih i ja mogao da sačuvam". E takav je bio Osim, znao je na koji način da se obraća i znao je da tako može sa mnom, da meni ne treba pohvala da bi me motivisao. Moja želja da pobeđujem mi je bila dovoljna motivacija." 

Ako uporedimo trenerski posao nekada i sada, koliko je danas drugačije voditi grupu od 20 ljudi?

"Svaki igrač je posebna jedinka i mnogo je više egocentrika, ali nisu oni krivi. Samo su ih eksploatisali i pravili mnogo poluproizvoda. Onaj talenat koji su imali nisu unapređivali na svim poljima i oni dođu u prvi tim kao emotivno nezreli i kao ličnosti. I onda ti moraš da se baviš sa njima, a za to treba vremena. Mora da se poštuje hijerarkija i da ona postoji u svlačionici. Mi smo prepoznavali situacije i znali smo sami, a oni čekaju na džojstik. Mi danas vidimo igrače kada ulaze na teren, treneri im pokazuju neke skripte kao da čitaju "Rat i mir", umesto da ih učimo da razvijaju mozak. Da umeju da sami donose odluke na terenu. Danas mladi treneri pokazuju igračima šta da urade, nacrtano, pa nisu oni vučjaci da ih dresiramo. Mi smo ubili fudbal i igrače i to je naš najveći problem, oni ne razmišljaju svojom glavom. Oni očekuju da im se sve nacrta, koga da čuva, kome da doda, kada da šutne, kada da dribla." 

Osim Ivice osima, ko je imao poseban uticaj na Vas? 

"Ivan Golac koji me je doveo u Partizan. Zanimljivo je to da sam tada trenirao desetak dana sa Crvenom zvezdom i trebalo je da odem na pripreme, ali nisam još potpisao ugovor. Došao je Ivan, koji je hteo da me dovede šest meseci ranije u Mačvi, dao mi kopačke i rekao mi "ti ideš sa mnom". Ivan Golac je divan čovek, a i takav optimista, da ja to u životu nisam video. Pižon mi je bio veoma bitan, jer je imao strašan fudbalski mozak kada je bio na terenu. Osim nas je terao da u svakom trenutku koristimo glavu na terenu. Osim je bio preteča ovoga što danas radi Gvardiola. Ko želi, neka pronađe i neka gleda. Samo što je to što je Ivica Osim radio bila naučna fantastika, on je sa štapom i kanapom pravio magiju". 
 

Trenerski posao je takav da i oni od 60 godina mogu da uče od početnika koji imaju 40, koje moderne trenere Vi pratite i na koji način se unapređujete?

"Učim od svakog, ja želim da me igrači na treningu nateraju da nešto novo naučim. Oni su arhitekte svega što mi radimo. Generalno, nisam pristalica kopiranja, ok, kada sam počinjao da radim, Osim i Venger su bili uzori koji su forsirali igru kakvu sam ja želeo da igram. Kasnije se pojavio Gvardiola, ali je u jednom trenutku počeo da preteruje i kada su njegovi igrači toliko razmenjivali dodavanja da su zaboravili da treba da daju gol. Volim da učim od svakoga, ali da primenim u svojoj filozofiji. Suština je u tome da umeš da lopta bude kod tebe, ali da sa njom umeš i da odmaraš i da napadaš."

Da li i ostali treneri u Srbiji razmišljaju na isti način? 

"Nećemo napredovati ako se samo budemo držali šablona. Nažalost, mi treneri smo degradirali naš fudbal i plašim se naše bliske budućnosti. Naš problem je i što su treneri u mlađim kategorijama previše mladi treneri i praktično deca uce decu. Oni ih ne uče, oni ih dresiraju, bez uvrede, ali to je tako. 

Koliko smatrate da je realno potrebno vremena da se posloži tim za domaću scenu, jer ga nijedan trener objektivno ne dobije dovoljno i ode sa prvim talasom loših rezultata?

"Imao sam privilegiju da Miljan Miljanić bude na mojoj licenci i sećam se njegove jedne poučne lekcije koja glasi - da se napravi takmičarski, kvalitetan igrač - treba četiri godine, da se napravi ozbiljan trener - potrebno je 12 godina, a napraviti funkcionera, treba 20 godina. I ja bih krenuo odatle. Trenere otpuštaju ti funkcioneri, koji imaju neke firme, pa bih ih ja pitao - koliko je njima bilo potrebno vremena da naprave to što su danas? Ili koliko je potrebno vremena makar da postanu respektabilna firma? Pa sigurno nije samo tri meseca ili pola godine. I to je polazna tačka. Promenite vi trenera, ali šta to donosi? Nemojte da se krijemo iza trenera, ali zato smo i mi krivi, što nemamo integriteta i nemamo jasan stav. Postoje mesta gde nema kompromisa po cenu svega i po cenu posla. Ne mogu ja, oprostite mi na izrazu, da se "kurvam" sa Vojvodinom. Ako je nešto u interesu kluba, ja to moram da kažem. One odluke koje su u mom domenu posla donosim samo ja. I ja nekada moram da se složim da neki igrač mora da igra zbog egzistencija kluba, da bi bio prodat, ali pristajem samo ako je taj igrač dobro procenjen, ako i sam verujem da mora da se istrpi i da to nije na štetu ekipe. I ja sam sam nekada na svoju štetu radio te stvari, verovao sam čvrsto da neke igrače treba istrpeti, jer će nam se vratiti na terenu kasnije, što može da košta i posla. Zato je potrebno uzajamno poverenje i obostrana saradnja. Moje odluke mogu da budu pogrešne, ali neće biti tendeciozne. Ja sam isti kakav sam bio u Spartaku kada sam imao platu od 100 maraka koja nije ni bila ni redovna."

U bogatoj karijeri ste imali uticaj na brojne igrače koji su danas poznati i širom Evrope. U Saragosi ste Hesusu Valjehu dali kapitensku traku kada je imao 18 godina, Borha Baston je odigrao najbolju sezonu kao pozajmljeni igrač iz Atletiko Madrida, a probudili ste i Vilijana Žozea, radili sa Takumijem Minaminom, Dijegom Forlanom...

"Hajde da krenem od Valjeha. Valja je kada sam došao bio klinac od 17 godina. Jedno zdravo dete, pametan momak. A Saragosa je tad bila u problemu, zbog prethodnih malverzacija bilo je nekih suspenzija i mogla je da ima 18 profesionalaca i neku decu, a od tih 18 ja imam šest koji ne mogu da idu nikud, ne zna se ni kako su tu došli. Ja odem gore u klub i kažem im "Valja je tu, dete je kluba, daj da njemu damo traku, kakve veze ima što ima 17 godina". Oni me gledaju i čekaju da objasnim i kažem im da je u junu Evropsko prvenstvo, a u toj generaciji Španije su bili Dani Sebaljos, Marko Asensio, ali niko od njih nije mogao ni da primiriše kapitenskoj traci. I ako Španija osvoji pehar, ko će da digne pehar ako ne Valjeho koji je jedini kapiten u svom klubu, a to mu u startu diže cenu za jedno dva miliona. Valjeho je imao nedostataka, ali je upijao sve što mu kažem. On je napravio korektnu karijeru i primer je sjajnog čoveka". 

"Borha Baston je u toj sezoni sa mnom dao 23 gola. On je dete sin jedinac, razmažen, visok, lep ko lutka, a mnogo dobar dečko. I svaki trening dođe mrzovoljan, što danas ovo, što ono.. i ja ga zovem na jednom treningu i kažem mu "ti si na pozajmici kod nas iz Atletiko Madrida i treba da se vratiš tamo da igraš, a tamo te čekaju trojica Južnoamerikanaca sa nožem u zubima koji jedva čekaju da zaigraju. Ako ovako nastaviš, nećeš nigde da igraš". Hoćeš Ćolu Simeoneu da kažeš "Mister, nemojte ovo danas, umoran sam". Hoću od tebe da dolaziš nasmejan i uvek gladan gola. I Borha od svih trenera, tog leta kada se ženio, zvao je samo mene. I rekao je tada "ni roditelji ni moja žena me ne poznaju toliko kao Ranko". 

"Nekoliko igrača su nakon rada sa mnom došli do reprezentacije. Bio je to Takumi Minamino. Kiotake koji je bio najbolji asistent Bundeslige u Hanoveru, debitovao je kod mene. 

"Za Vilijana Žozea mogu da kažem da introvertniju osobu u životu nisam video. Njemu kažeš "dobar dan", on se okrene i stisne pesnice, staje u gard. Samo je sa ekonomom kluba imao dobar odnos. Vili je kod nas bio čudan, ja tražim kako da mu pristupim, da mu nađem žicu. Šetao ga sa klupe, na teren, malo kritika, malo pohvala. Pitaju me novinari posle jedne utakmice kakav je bio Vili, ja kažem "kao žmigavac", oni kažu kako to, ja reko pa lepo, malo radi, malo ne radi. Mene zovu sutradan iz kluba da nisam morao tako da kažem, a ja samo hoću da ga probudim, a njega ništa da takne. I ja odlučim da ga sklonim tri, četiri utakmice, da bude na tribini i morao sam to da uradim. Ne pričam sa njim i mi idemo Valjadolidu i ja odem kod njega i kažem mu "danas igraš od početka, i ne samo danas i do kraja sezone, to je pet, šest utakmica, ali obećaj mi jednu stvar, da igraš  kao da si na plaži u Brazilu, da uživaš na terenu, ali da uživam na kraju i ja. I Vili na toj utakmici da gol, namesti još dva i bude najbolji na terenu. To je kada te bog pogleda, a meni se još povredi i Baston na toj utakmici i otvori se sve za Vilija koji je kasnije i napravio transfer." 

Sa Saragosom vam je izmakao plasman u La Ligu i to u neverovatnom plej-ofu u kom ste posle 0:3 na "La Romaredi", preokrenuli Đironu i u gostima dobili 1:4. Dok ste u finalu imali 3:1 protiv Las Palmasa ali ste ostali bez elite zbog gola u gostima (2:0). Šta mislite, kojim tokom bi vaša trenerska karijera išla da ste tada uspeli da izborite plasman u najjači rang španskog fudbala? Da li ste tada imali ponude nekih drugih klubova iz Španije posle zaista dobrih rezultata?  

"Konkretnih nije, ali je bilo interesovanja Tenerifea, Albasetea, ali mnogo manje nego što sam ja očekivao. Uvek se trudim da budem racionalan i da uvek budem zahvalan na svemu što mi se dešava. Ono što ja znam jeste da je neko snimao moj govor posle tog poraza od Đirone 0:3 kod kuće, da bi taj motivacioni govor bio svuda. Posle 0:3 od Đirone, svi pognuli glave, ja ulazim u svlačionicu i viknem "dižite glave, mi idemo u Đironu da pobedimo, ako odigramo ovako, mi u tri dana dve utakmice ne možemo da izgubimo". To su one utakmice, njihov golman branio sve, a njima sve ušlo. Mi idemo tamo da ih dobijemo, ko ne veruje u to, nemoj da dolazi sutra na trening i ne ide na revanš. Ako im damo jedan, oni će da kažu imamo lufta još dva, ako damo drugi, oni će pomisliti da mogu još jedan, ali oni se tada više ne pitaju ništa. Poluvreme - 0:3 za nas. I mi prođemo u finale plej-ofa. I šta se posle toga desi? Cela Saragosa dođe na stadion. Kažu u Aragonu da nikada nije bilo toliko publike. I to je bio moj cilj, da ih nateram da budu uz nas. Da deca na stadione više ne dolaze u dresovima Lea Mesija i Kristijana Ronalda. Na prvoj konferenciji kada sam došao rekao sam im da prvo što hoću da promeni jeste da deca iz Saragose nose naše dresove, a Mesija i Ronalda po Barseloni i Madridu. I oni su osetili da ja to zaista osetim. To je moja ista ideja i ista iskrenost sa kojom sam došao u Novi Sad."

Za vikend gostujete Partizanu, sećate li se kako ste završili u Humskoj na početku karijere?

"U Partizanu sam načelno bio pod ugovorom dve godine, bio sam čak i u timu kola, ali nisam se mnogo naigrao. Svaki klub u kom sam bio meni znači dosta i svaki sam osetio da sam deo porodice, jer sam tako i vaspitan. Ja sam kao mlad izgubio oca, sa 14 godina, postao sam rano glava porodice i o tome sad prvi put pričam. Tada sam razmišljao samo o tome da izdržavam svoju porodicu, da brat i sestra mogu da se školuju, da možemo da živimo sa majkom normalnim životom. Ja sam tada posle vojske ostao u Beogradu, radio u firmi nekoj, u magacinu i igrao u beogradskoj zonskoj ligi, petom rangu takmičenja i hteli su me Zvezda i Partizan. E sada, ja sam samo razmišljao o ugovoru i da budem u mogućnosti da pomognem porodici. Po novinama se provlačilo da su Buda Vujačić i Vujadin Stanojković blizu Crvene zvezde, a slične su pozicije i ja pomislim gde ću ja tu da igram i odlučim se za Partizan. Dva sata posle mene, potpisuju i oni, ali za Partizan!"  

Postoji li neki klub, osim danas Vojvodine, koji je poseban u Vašoj karijeri?

"Spartak je takođe za mene jako važan, jer nije toliko u fokusu, a tamo sam prošao mnogo toga. Kada živiš sa 100 maraka i dobiješ dete i ti ne primiš ni tih 100 maraka, a treba da ideš preko granice u Mađarsku da kupiš pelene, a redovi kilometarski, a ja moram i da stignem nazad na trening... To su stvari koje te oblikuju i koje te teraju da budeš još gladniji i to je možda i najlepši deo života, koliko god da je bilo teško. Sada kada vidim danas mlade igrače, šta im sve smeta i zato se trudim da ih svojim primerom podsetim da oni ne moraju da prolaze taj teži put i da budu svesni koliko su privilegovani."  

Više puta ste do sada pokazavali koliko poštovanja imate prema Vojvodini, a malo ko zna da ste jednom odbili ponudu "stare dame"?

"Vojvodina je mene zvala prvi put pre nekoliko godina. Lazetić je bio sportski direktor, Vojislav Gajić predsednik, i kada sam dobio ponudu, iako sam znao da je neću prihvatiti, seo sam u kola i iz Austrije došao u Novi Sad, iz poštovanja prema veličini kluba. Nisam želeo da odgovaram porukom, već sam došao da uživo saopštim. Mene Vojvodina zove, a za mene je Vojvodina uvek bila i biće instituacija, jer sam ja odrastao tako. Tada sam procenio da u tom trenutku ne treba da budem tu."

Vojvodina je dva puta bila prvak, a nikada nije igrala grupnu fazu UEFA takmičenja, koliko su ti ciljevi daleko i šta je sve potrebno po Vašem mišljenju da to ne bude samo misaona imenica u Novom Sadu? 

"Ambijent i atmosfera na prvom mestu, uzajmno poštovanje i da svi ljudi koji ovde rade, dolaze i odlaze kući sa osmehom. To je osnova. Mi smo na putu ka tome, vidim da je mnogo drugačije. Drugo, stabilnost koju nama daje predsednik Dragoljub Zbiljić je fundamentalna. Meni se sviđa što osećam sigurnost i što osetim njegovu strast, koja je meni jako bitna i što se vidi koliko mu je stalo da nam obezbedi najbolje moguće uslove za rad. Ne možemo mi preko noći da čarobnim štapićem odjednom napravimo to što želimo. Mi treba da radimo svi, svako svoj posao, jer smo zato dovedeni. On treba da misli samo kako da dođe od svoje kuće do stadiona i da bude srećan i zadovoljan zbog svega što vidi. Vojvodina treba da bude svetinja svakom ko dođe ovde i neću da me neko shvati pogrešno, ali ne deluje mi da je baš tako. Ja ne mogu da dozvolim sebi i svojim bliskim saradnicima i igračima da Vojvodina bilo kome bude "tezga".  

Blitzkrieg:

Život u Novom Sad ili u Španiji?

"U Španiji."

Sarma ili paelja? 

"Zavisi od gladi." 

Špansko domaće vino ili srpska rakija? 

"Rakija pre ručka, uz ručak vino."

Mesi ili Ronaldo? 

"Mesi."

Maradona ili Pele? 

"Maradona."

Titula sa Vošom ili grupna faza UEFA takmičenja?

"Titula, pa grupna faza Lige šampiona."