Kad si u Rimu...Žene, Novac, Đavo i derbi!

Autor: Boris Jovanović
petak 15.01.2021.
11:39
Izvor: Sportske.net

Kada je sve počelo, pojavili su se "Ravnodušni ljudi". I bez obzira koliko Moravija poznavao rimske naravi, fudbal je gledao kao sredstvo da se omladina odvuče od politike, a radnici učine srećnim. Da li je bio u pravu?

Povezane vesti

Bila je 1929. godina, kada je Alberto Moravija napisao da je u osnovi svake neiskrenosti pretvaranje, ali da je dobra vest da sa protokom godina završiš tako što postaneš ono u šta si se pretvarao. To je i osnova svake vere, makar bila i fudbalska, završićeš sa slikom o sebi koju si projektovao.

Niko nikada nije uspeo da opiše Rimljane bolje nego Moravija, odabrao sam godinu izdanja njegovog prvog romana "Ravnodušni ljudi" jer je 1929. u stvari posejana klica "Derbija dela kapitale" koji ćete gledati večeras.

Te godine, osim što je Leandro Arpinati, čovek koji je sproveo teror u levičarskoj Bolonji u ime Musolinija stigao u Rim i tamo preselio kancelarije fudbalskog saveza, počela je profesionalna liga i novoformirani klub je postao deo čitave priče. Dve godine ranije u cilju ukrupnjavanja fudbalske scene u prestonici, praktično dekretom je od Albe, La Romane i Fortituda nastala "Vučica". Ultimativni plan Dućea je bio da spoji Romu i Lacio, ali je general Vakari, prvi čovek nebesko-plavih to odbio. Fašisti su želeli prestonički tim kao protivtežu Juventusu, Bolonji i Đenovi, timovima koji su bili suviše kosmopolitski za njihov ukus, ali je na kraju Rim ostao sa dva kluba.


Znate li zboog čega su u Rimu samo podizvođači mafijaških radova?

Jer se Rimljani za razliku od Sicilijanaca, Napolitanaca i Kalabreza ne mogu složiti nikada ni oko čega. U "Romanco kriminale", čuvenoj priči o pokušaju lokanih kriminalaca da od slugu Koza Nostre postanu gazde, upravo se potencira ta navika stanovnika glavnog grada da se uvek podele, Roma i Lacio su vrh tog ledenog brega.

Vratimo se na Moravijinu 1929. Tada je Roma zaigrala na svom mitskom stadionu Testaćo, osim što se u tom kvartu najbolje jede (nemojte da vas pljačkaju u Rimu kao naivne američke turiste po preskupim restoranima), tamo kvalitetno tuku, na ulicama, ali i fudbalskom terenu. Romu su tada predvodile legender poput Fulvija Bernardinija i "osmog kralja Rima", Amadea Amadeija, ali bez obzira na to što nisu ostavljali zarobljenike pred svojim navijačima, Lacio je bio bolji.

twitter

Razlog?

Silvio Piola.

Naime, pomenuti general Vakari je 1933. postao i predsedniksaveza  umesto Arpinatija koji je bio zamenik tajne policije. Italija se spremala za budalaste ratove, učvršćena je diktatura, pa je vojska postala važnija od crnih košulja namenjenih unutrašnjem teroru. Nekoliko godina, taj trend videćemo i u Hitlerovoj Nemačkoj, kada je general Vermahta postao važniji od lokalnog sadiste iz Gestapoa.

Vakari je iskoristio činjenicu da je gvozdenom rukom stvorio ne samo moćnu ligu, već i najbolju reprezentaciju na svetu tog doba, oteo je Piolu Pro Verćeliju jednom od velikih-malih timova predratne Italije i odveo ga u veliki grad. Pro Verćeli više nikada bez "Piola-gola" više nije bio bitan na fudbalskim mapama, a Lacio je završavao uz bok Juventusu. Jer, Anjelijevi su već profesionalizovali klub, pokupovali najbolje igrače, stranci su bili zabranjeni, ali je trend uvoza "orijunda" Južnoamerikanaca italijanskih korena pokazao da Latini na prevaru mogu da zaobiđu svaki znak na putu. Ma koliko fašisti insistirali na čistoti rase, Argentinac sa babom iz okoline Napulja, ili nekom dalekom tetkom iz Palerma postajao je rasno prihvatljiv u Seriji A.

Priča da je Musolini navijao za Lacio je glupost (mada je platio članarinu od 1000 lira prve godine Serije A i čak su ga naterali da se pojavi na utakmici sa Napolijem) koju proturaju ovdašnje novinarske neznalice, poistovećujući današnji ekstremizam Curve Nord sa predratnim fašizmom. Da je postojao bokserski ili mačevalački klub Lacio, omaleni šarlatan proizveden u vođu nacije bi možda doživljavajući sebe kao antičkog imperatora, pokazao neke emocije, ovako fudbal ga nije zanimao. Osim naravno kao sredstvo prestiža Italijana, no sve diktatore igra plaši, masa je nepredvidiva. Četvrti poput Testaća, San Lorenca u kojima se rađaju i umiru Romanisti su prevrtljive kao i likovi iz Moravijinih priča. Vodoinstalateri koji slabije pričvrste slavinu kako bi ti bili ponovo potrebni, mesari čije vage zakidaju, švalje čija dugmad brzo otpadaju, bravari koji su izvidnica provalnika, njih ideologija ne zanima. Takvi navijaju za Romu, ili Lacio. Mada je većina navijača nekadašnje rimske aristokratije zapravo sada smeštena izvan nekadašnjih zidina prestonice carstva, to nije pravilo i ne treba generalizovati stvari.

Drugim rečima to je mit čiju večnu vatru pale Romanisti,kada u svakoj prilici podsete u koliko polazi poslednji voz za selo iz koga su došli na derbi.


Samo, postoje sinovi koji izdaju očeve, plave devojke koje prihvataju udvaranja crveno-žutih momaka, mešoviti brakovi, deca kojoj je dozvoljeno da se opredele. Prošle godine taksista mi je uzbuđeno objašnjavao kako će njegov otac Lacijal navijati za Juve protiv Rome, na pitanje kako je postao Romanista uz oca L'Akvilu, samo je slegnuo ramenima. Mladalačka pobuna, šta li, tek derbi je zaista neverovatna priča i sa rezultatima nema nikakve veze.

Rimljani će vam horski objasniti da je činjenica da Lacio i Roma imaju pet titula za devet decenija samo posledica bogatstva i zavere severnih pokrajina i njihovih klubova, ali na kraju krajeva to nije važno.

Laciovi navijači nikada neće priznati da Roma ima titulu više, jer je sporna prva, poznata kao Musolinijev poklon. Naime, 1942. Roma je osvojila šampionat, rat još nije stigao na italijanske granice, favoriti su bili Bolonja i Venecija koja je imala Valentina Macolu. Roma je ipak osvojila prvenstvo ispred Torina. Njen direktor Eraldo Monzeljo koji je kao dobrovoljac otišao na Istočni front (tamo gde su Nemci samo džabe hranili slabu italijansku vojsku kod Staljingrada) je bio Musolinijev intimus, to je sudijama bilo dovoljno. Ako je verovati Lacijalima (mediji o tome nisu smeli da pišu) u januaru 1942. Roma je dobila "Derbi dela Kapitale", tako što je njihov fudbaler Maksimilijano Faoto uguran u gol sa loptom u 92. minutu kod rezultata 1:1. Stracittadina je pripala Romi, mada je Lacio dva puta pobedio Torino te sezone i kada se sve sabere presudno uticao da "Vučica" prva prođe kroz cilj.


Takođe, treba reći da je Rim bio bezbedan te ratne godine, sever nije, bombardovani su gradovi u Pijemontu i Lombardiji, saveznički bombarderi su imali dovoljno goriva da stignu to Torina i Milana, na kraju krajeva to je bila industrijska žila kucavica Musolinijeve države. Ta titula je sporna jer su za razliku od Rominih, Torinovi i Juventusovi igrači bili pozivani u vojsku, što je sugerisalo da vlada u Rimu, odnosno Duće želi da oslabi severne timove, kako bi obnovio i kroz fudbal antički Rim.

Helenio Herera, "Il Mago" je posle silnih uspeha šezdesetih u Interu stigao u Rim, dočekan je zvižducima i negodovanjem.

Rekao je da je neverovatno da navijači kluba koji ima jednu titulu i to "Skudeto" koji im je poklonio Musolini nemaju poverenja u njega posle svega što je napravio sa Interom. Smenjen je nakon te izjave, mada i vraćen na klupu kada se promenio predsednik.

Đani Brera poglavar, da ne kažem Papa sportskog novinarstva u Italiji nije imao nikakvu dilemu da je Roma dobila titulu na poklon od fašista, u stvari, verovali ili ne, to je bilo prvi put od postanka lige računajući i početak veka, da klub južno od Bolonje postane prvak. Ako računate da se fudbal počeo igrati na dokovima Đenove i da je prvi šampionat sa četiri kluba, tri iz Torina i Đenove odigran krajem 19. veka, dakle bile su potrebne 44 godine, da se "Skudeto" putevima Sunca spusti na jug Italije.


Od tada, Kinaljina banda i Kranjotijev novac su doneli dve titule Laciju, velika Romina generacija osamdesetih i Sensi sa svojim Roleksima za sudije (jednom ću vam pisati o toj aferi) početkom veka su Romina dva "Skudeta". I to je sve.

Roma ima više navijača, zapravo Lacio nije četvti, već peti klub po broju pristalica, Napolijevi su brojniji, ali ni to nema neki značaj. Jer za razliku od Napulja, u Rimu ćete videti i veliki broj Juventina, u regiji Lacio takođe ne navijaju svi za Flaminiju, onog veličanstvenog orla koji je simbol Lotitovog Lacija.

Lacio je propada pedesetih i šezdesetih, pa onda posle Kranjotija, ali se uvek dizao iz pepela i bacao rukavicu Romi koja je ipak etabliranija i stabilnija, lakša za rukovanje, privlačnija zbog boja grada i šarma gradskih četvrti. Ali, kada su jednom napisali na derbiju "Romo, samo je nebo veće od tebe", sa severne tribine su im poručili, "U pravu ste, nebo je plavo belo", što je verovatno najbolji odgovor i najveći trijumf duha u stalnom navijačkom ratu severne i južne tribine "Olimpika".

Ako izuzmemo fašističke bedastoće, prozivanja Jevreja i crnaca (i Romina tribina koja je nekada pevala "Falkao je naš Mao", sada je pod uticajem skinsa i raznih klinaca sa margine otišla desno), rimski derbi je poznat po originalnim prepucavanjima i prozivkama. Verovatno ste čuli za transparent "Kladimo se da znamo za koga vam je navijao deda", kojim navijači Lacija aludiraju na činjenicu da je Roma nastala tek 1929. ali i onaj legendarni "Slikajte se pored Koloseuma da pokažete rođacima da ste bili u Rimu", koji je osvanuo na južnoj tribini.

Bezbroj je priča o rimskom derbiju, dobrih i teško svarljivih, u slavu igre, ali i kao megafon sa koga se razleže glas budala, valjda zbog toga deli i neutralne.

Rimljani kažu da su ti da se smatraš bogatim i srećnim u njihovom gradu potrebna "tri d", donne, denari, diavolo, odnosno žene, novac i đavo. Ja bih dodao i četvrto, derbi.

Ne propustite

Preporuka za vas

Obavezno pročitati

WEB preporuke

Komentari

Komentari nisu dozvoljeni za ovaj članak