Slučaj "Lentini" - Bruka Milana i Torina, kako Don Silvio nije završio iza rešetaka?

Priča je stara četvrt veka, kao i mnoge u Italiji nikada ispričana do kraja, ili bolje da kažemo, zagubila se u bespućima politike i pravosudnog sistema na Apeninima. 

Stariji se sećaju Đanluiđija Lentinija, u leto 1992. je postao najskuplji fudbaler na svetu. Zvezda Torina je prema prvim informacijama prešao u Milan za oko 60 miliijardi lira, ili tadašnjih 30 miliona evra, što je izazvalo skandal u Seriji A.

Međutim, Galijani je odmah intervenisao uz reči da to nije istina da je obeštećenje 14 milijardi lira, kao i da je grač dobio 13.2 za četiri godine. Međutim, ono što se kasnije dešavalo dovelo je u pitanje sve što je Milan radio tih godina.

Naime, kako je sam igrač rekao on nije želeo u Milan, već u Juventus. Nije u pitanju navijačka sklonost već je žele da ostane kod kuće. Već etablirani Lentini je sa Torino stigao do završnice kupa UEFA samo dve sezone pošto je klub vratio u elitu.

Važio je za plejboja i strašnog igrača, Juventus je nudio milijardu više od Milana, no, Torino ga je prodao već u martu kako se ranije otkrilo, što je bilo nedozvoljeno.

Istraga je počela u oktobru 1993. nakon što je predsednik Torina Đanmauro Borsano došao u finansijske probleme i optužen je za utaju poreza. Sakrio se iza poslaničkom imuniteta jer je bio poslanik Kraksijevih socijalista, ali veliki snadal "Tangentopoli" i slom tradicionalnih partija levice i desnice ogolio je čitavu stvar. Akcija "Čiste noge" kako je nezvala policija se između ostalih nepravilnosti dotakla Lentinijevog transfera.

Naime, Borsano je pritisnut finansijskim problemima prihvatio 4 milijarde lira crnih para od Galijanija, a ostataj je trebalo (još 10 ) da primi kada Lentinijev transfer bude realizovan. 

Neko se izlanuo iz uprave da samom igraču da je već prodat i nastao je haos na kraju sezone. Kasnije, on je pričao istražnim organima da je bukvalno otet i helikopterom prebačen u Berluskonijevu vilu u Arkoreu. Tamo ga je čekao gazda Milana sa pitanje zbog čega pravi problem oko prelaska. Tada mu je i potvrđeno da dogovor postoji od marta i da ako ne potpiše predsednik Borsano mora da vrati novac sa kamatom. Nesrećni prvi čovek Torina je priteran uza zid ponudio upravljački deo akcija Galijaniju i Berluskoniju, ali su to oni odbili. Berluskoni je tražio akcije Torina, ugovor je overen kod Galijanijevog notara, pa je praktično Torino postao Milanov klub.

Kako bi zaobišli zakon, povećali su vrednost transfera, Torinu je uz ono što je dobio, plaćeno još 18.5 milijardi lira. "Caka" je u tome što je Berluskoniju vraćen taj novac jer je Lentini van svih rezona pristao da mu se smanji plata tri puta, sa pet milijardi na 1.5, što je tužioce navelo da je primio novac na crno. Sve je puklo kada je "Korijere delo Sport" objavio transkripte svedočenja Borsana i Lentinija. pa je Berluskoni optužen za prevaru i utaju poreza.

Tada je Galijani prvi put izgovorio legendarnu odbranu da je u pitanju "montirani proces sudija komunista koji žele da naškode Berluskonijevoj karijeri". Čitavo suđenje vuklo se 12 godina, Berluskoni je osuđen u prvostepenoj presudi, ali je uložio žalbu, slučaj je zastareo, a u međuvremenu je njegova vlada donela zakon o zastarevanju zakona o porezima i lažnom budžetu. Tako je 2005. sve stavljeno ad-akta. 

Lentini je zaigrao za Milan, ali je već posle prve sezone svojim poršeom 911 pri brzini od 200 km na čas, sleteo sa puta i jedva izvukao živou glavu. Dugo je bio van terena, a kada se vratio nije bio isti. Imao je problema sa vidom, napade vrtoglavice kao posledicu udarca. 

"Pre udesa bio je neverovatan, kada se vratio jasno da je to uticalo na njegove sposobnosti", rekao je kasnije Marsel Desai.

Lentini je bukvalno sa Milanom osvojio sve, ali dao je mali doprinos, čak i kada su trojica stranaca mogli samo da igraju, on je od svih Italijana među "Rosonerima" ostajao na klupi. 

Statistika kaže da je nekada ogromni talenat za četiri godine sakupio 60 utakmica, najviše u prvoj sezoni kada je dao sedam golova. Zatim je imao nesreću i sledeće tri sezone proveo na marginama. Igrao je za Atalantu gde je bio dobar pod manjim pritiskom sa mlađanim Pipom Inzagijem u napadu, vratio se u Torino i početkom veka im doneo novi plasman u Seriju A. Ali, već se videlo da ne može da igra u eliti, otišao je u Kosencu, a onda je desetak godina nastupao, sve do 43. u amaterskim ligama, završio je u rodnom Karmanjolu u blizini Torina pod obroncima Alpa.

Ima sina Nikolasa koji je golman i branio je u mlađim kategorijama Torina i Barija, ali nikada se nije izborio za mesto u profesionalcima. Sam Điđi živi povučeno, nije postao ni trener, pričalo se da će biti direktor nekog od klubova u Pijemontu, ali se to nije desilo. 

Ostala je legenda o čoveku koji je bio svetski rekorder po visini transfera pre 30 godina.