Srbija - Sve ovo je normalno...

Valja biti ponosan, retko je u ovoj zemlji, ali se dešava.

I nije nikakvo iznenađenje, Srbija je bolji tim od Portugala koji neodoljivo podseća na nekadašnje selekcije Jugoslavije devedesetih, skup velikih imena bez ikakve ideje koja bi ih okupila. Siti su i nagojeni, takvi više ne pobeđuju.

Samo, to nije naš problem, pokazalo se još jednom da ozbiljni ljudi na ozbiljnom mestu prave ozbiljne stvari. To je lako, kada se ovako piše i čita, ali neverovatno je, kada vidite Dragana Stojkovića Piksija na klupi, kakav smo brlog napravili u prošlosti na klupi koja bi trebalo da bude, makar u teoriji, doktorat svakog trenera.

Umesto toga postavljali smo ambiciozne srednjoškolce i čudili se kako nam ne uspeva da makar budemo pristojni. Bavili smo se svim i svačim, kako bismo zaboravili na ono što je moralni imperativ svake rabote, da budeš dostojan sebe, da ne potpisuješ brljotine i bacaš dimnu zavesu čim te neko podseti na odgovornost.

Jasno je da će se neznalice sada raspričati o pogubnom uticaju menadžera, o onoj čuvenoj mantri da se timovi sastavljaju van svlačionica. Samo, u ovoj teoriji ima jedna stvar koju nikako ne možete da uglavite u te priče, a to je da su ovo isti igrači. 

Pa šta je razlika?

Pre svega u tome da je grupa poprimila karakter vođe. Dragan Stojković veruje na osnovu znanja, nikako ispraznih fraza o patriotizmu, srcu na terenu, i stvarima koje normalni ljudi podrazumevaju.

Doveo nas je do one situacije koju smo sanjali, daj da ne ginemo, da malo igramo fudbal, da ne budemo inferiorni već kada sviraju himne, da ne proglašavamo utakmice istorijskim svakih pet dana i stenjemo pod džakom punih nemuštih opravdanja.

Meni je večeras na pameti bila ona slika kada je Piksi preuzimao kormilo. Savez se podelio na one što žele vlast i one druge što žele vlast (stvarno, ko je pobedio u tom sučeljavanju voljnih i nemoćnih, nemam pojma) sve je nekako bilo tužno...

Možda je i moralo tako, da se vratimo na fabrička podešavanja kako bi se ona mrtva kobila što je mamuzamo godinama otišla u večna lovišta. Za razliku od lažnih početaka, ovaj je pravi, na terenu. Zamisliti Srbiju koja primi gol na početku i nastavi da veruje ne mogu ni najmaštovitiji, a ipak se desilo.

Sada imamo godinu dana da se posvađamo, smenimo Piksija, da izbije neki sukob oko kopački ili sudbine ekonoma, visine trave u Staroj Pazovi, i da odemo u Katar da popunjavamo hotelski kapacitet i urne sa kuglicama.

A možemo kao večeras.

Do nas je...