Timina priča - Prvi navijački obračun koji je oduzeo život

U petoj epizodi serijala koji je naišao na veliku zainteresovanost ljubitelja fudbala - "Ultras - Timina priča", nekadašnji vođa navijača Crvene zvezde - Zoran Timić se prisetio tuče sa navijačima Sampdorije, ali i prvog navijačkog sukoba u Beogradu koji je odneo mlad život. 

"Postojala je nada da možemo ponovo da dođemo do finala i budemo prvaci Evrope. U Atinu protiv Panatinaikosa je otišlo nas 500, i tada su nam navijači Olimpijakosa napravili dva transparenta. Prvi je bio - Makedonija je Grčka, i ceo stadion je aplaudirao, ali na drugom je pisalo - Good luck Red Star, i u potpisu - Gate 7. Niste svesni koja je doza mržnje usledila od strane domaće publike. Pobedili smo 0:2 golovima Pančeva i to je podgrejalo nadu. Pravili smo računice koliko nam bodova treba za šta, ali smo bili puni samopouzdanja. Zvezda je sredila da nema dozvola za narednu utakmicu i mogao je da ide ko hoće, i čini mi se da je bilo 50 autobusa. Nastala je hajka na navijače Sampdorije, bez obzira na to da li su ultrasi. U nekoj robnoj kući su se prodavale palice za hokej po ceni od pola nemačke marke. Mi smo to pokupovali i gradom išli i mlatili ih. Mislim da su sa tim palicama batine dobili i golman Paljuka, te igrač Vijali".  

Rat je usporio malo i razvoj navijače scene. 

"Veliki problem bile su te dozvole za izlazak iz zemlje. Recimo kad smo igrali u Segedinu gde mislim da smo popili svo pivo u gradu, bilo je dobro. Druga utakmica protiv Apolona je bila solidna, nas je bilo manje, ali problemi su krenuli od sledećeg meča, jer se rat razmahao u ozbiljan i izlazak iz države je bio zabranjen. Taj rat se odrazio i na tribinu. Postali smo prvaci Evrope, dostigli vrhunac, nešto najlepše što navijač može da doživi. Znali smo da su generacije sanjale o tome, i onda je posle toga usledio rat. Deo ekipe je otišao u rat, nastala je kriza u zemlji, dosta njih je krenulo "preko". Osula se publika jednostavno. Tek 1993. smo se dogovorili da obnovimo grupu, pa su se pojavili Ultra Boys, Brigate..."

Podsetio se Tima i kako je Radule na putu za Mančester nokautirao komandira policije. 

"Gostovanje Mančesteru, a zatim i Đenovi bilo je u razmaku od sedam dana i dosta nas je direktno išlo iz Engleske u Italiju. Snašli smo se za dozvole oko izlaska iz zemlje, sredio ih je izvesni Ješa koji je bio prevoznik, a zauzvrat smo išli njegovim autobusom. Tu je bio i neki oficir u penziji kao veza za granicu, kom smo mi obećali da ćemo se dobro ponašati. Plan puta je bio da idemo do Holandije autobusom, a onda brodom do Engleske, no zakasnili smo na brod. Sutradan smo došli, tu je bio neki čovek sa leptir mašnom, smešan i neko je rekao našem drugu Raduletu da ga udari, iz šale, i on ga je stvarno "patosirao". Stvorila se policija i ispostavilo se da je udario komandira lučke policije. Mi smo se pravili ludi, ali na kraju smo se dogovorili da Radule prizna, da mu odrede neku kaznu, ali da ga puste da ide dalje sa nama". 

Tu je i anegdota kako su Italijanima uvalili nevažeći jugoslovenski novac. 

"Posle Engleske smo krenuli nazad, i grupa je počela da se osipa, no, nekoliko nas je otišlo direkt u Đenovu. Spavali smo tamo nekoliko dana, a na dan utakmice smo se združili sa prodavcima navijačkih rekvizita. Dosta naših je donelo stare jugoslovenske dinare koji tada nisu vredeli i time su hteli da kupe rekvizite. Objasnili su prodavcima da su dinari isto kao i lire. Oni nisu znali šta da rade, pa se jedan prodavac konsultovao sa mnom, i ja sam mu rekao - ako ti nude 20 hiljada dinara, ti to proceni kao 15 hiljada lira. Verujem da mu nije bilo svejedno kad je sutra otišao do banke i video da mu taj novac ništa ne vredi. Doneli smo transparent - Rat, beda, zavorena granica, a ipak smo došli! Ceo stadion je aplaudirao". 

A zatim i "pljačka" pumpe u Mađarskoj.

" U povratku smo stali na pumpu u Mađarsku i bukvalno smo "pljačkali" te pumpe. Policija je uhapsila neke od naših, i rekli su da moraju da provedu noć u stanici, pa sutra kod sudije. To je bilo neko selo, i onda su ostali naši uzeli bubnjeve, seli ispred stanice i krenli da pevaju. Ovi su toliko bili pogubljeni i nisu znali šta treba da rade i kako da prekinu buku, da su nas sve pustili". 

Prva žrtva navijačkih sukoba iz Beograda, bio je Zvezdin ultras - Stefke. 

"Prva žrtva navijačkih obračuna je iz 1992. godine, kada se igrao derbi na našem stadionu. Ja sam propustio tu tuču, jer me je na ulazu kad sam trebao da unesem rekvizite zadržao policajac koji je bio malo džangrizav. Posle smo ušli u priču, a tuča se desila blizu Partizanovog stadiona. Naši su se sjurili sa kamenjem i flašama, a grori se razbežali, te je ostala samo jedna ekipa. Jedan momak iz naše ekipe je pošao na dečka u crnoj jakni i tukli su se palicama i štanglama, te je Stefke pritrčao da pomogne našem, a grobar ga je udario palicom. Pao je kao sveća dole, pokušavao je da ustane, a zatim je i policija došla. Svašta se izdešavalo, i čuo sam da je i policija doprinela tome da to ne bude sve kako treba. On je pao u komu i posle 20 dana je preminuo, a optužen je navijač Partizana - Vanja, hrabar momak. Dosta ljudi je reklo da on nije imao veze s tim, i da je bio tri metra od tog sukoba". 

Sve češće je dolazilo do tuča između Delija i Grobara. 

"Previše derbija je značilo da su ljudi jednostavno otupeli, jer smo igrali 20 puta godišnje protiv Partizana. Posle jednog basketa, krenuli smo iz Pionira kroz prolaz, i videli na autobuskoj stanici 100, 150 grobara. Umešali su se među ljude, ali smo krenuli i mi na njih i oni na nas. Bilo je svega, ali je neko opalio iz pištolja u vazduh, i tad je policija došla. Ubrzo posle toga, bio je i derbi u vaterpolu, pa u košarcu i opet smo se tukli sa grobarima kod Pionira. Pobegli su praktično do ulaza D, i opet je neko pucao pištoljem u vazduh i prekinuo sve to". 

O bratstvu sa Olimpijakosovim navijačima. 

"Prvi naš protivnik posle sankcija bio je Olimpijakos. Nažalost oni nisu bili tu, ali smo napravili transparent, i dodatno razvili taj odnos s njima. Kasnije smo i mi gostovali u Atini. Tad i nije to toliko razvijeno bilo, više na privatnim osnovama toga što se nas nekoliko znalo sa njihovih nekoliko. Ipak, to je bio najviši nivo grupe. No, tek posle 2000. godine je to krenulo ozbiljnije". 

Peta epizoda:

U petoj epizodi serijala koji je naišao na veliku zainteresovanost ljubitelja fudbala - "Ultras - Timina priča", nekadašnji vođa navijača Crvene zvezde - Zoran Timić se prisetio tuče sa navijačima Sampdorije, ali i prvog navijačkog sukoba u Beogradu koji je odneo mlad život. 

- Postojala je nada da možemo ponovo da dođemo do finala i budemo prvaci Evrope. U Atinu protiv Panatinaikosa je otišlo nas 500, i tada su nam navijači Olimpijakosa napravili dva transparenta. Prvi je bio - Makedonija je Grčka, i ceo stadion je aplaudirao, ali na drugom je pisalo - Good luck Red Star, i u potpisu - Gate 7. Niste svesni koja je doza mržnje usledila od strane domaće publike. Pobedili smo 0:2 golovima Pančeva i to je podgrejalo nadu. Pravili smo računice koliko nam bodova treba za šta, ali smo bili puni samopouzdanja. Zvezda je sredila da nema dozvola za narednu utakmicu i mogao je da ide ko hoće, i čini mi se da je bilo 50 autobusa. Nastala je hajka na navijače Sampdorije, bez obzira na to da li su ultrasi. U nekoj robnoj kući su se prodavale palice za hokej po ceni od pola nemačke marke. Mi smo to pokupovali i gradom išli i mlatili ih. Mislim da su sa tim palicama batine dobili i golman Paljuka, te igrač Vijali.  

Rat je usporio malo i razvoj navijače scene. 

- Veliki problem bile su te dozvole za izlazak iz zemlje. Recimo kad smo igrali u Segedinu gde mislim da smo popili svo pivo u gradu, bilo je dobro. Druga utakmica protiv Apolona je bila solidna, nas je bilo manje, ali problemi su krenuli od sledećeg meča, jer se rat razmahao u ozbiljan i izlazak iz države je bio zabranjen. Taj rat se odrazio i na tribinu. Postali smo prvaci Evrope, dostigli vrhunac, nešto najlepše što navijač može da doživi. Znali smo da su generacije sanjale o tome, i onda je posle toga usledio rat. Deo ekipe je otišao u rat, nastala je kriza u zemlji, dosta njih je krenulo "preko". Osula se publika jednostavno. Tek 1993. smo se dogovorili da obnovimo grupu, pa su se pojavili Ultra Boys, Brigate...

Podsetio se Tima i kako je Radule na putu za Mančester nokautirao komandira policije. 

- Gostovanje Mančesteru, a zatim i Đenovi bilo je u razmaku od sedam dana i dosta nas je direktno išlo iz Engleske u Italiju. Snašli smo se za dozvole oko izlaska iz zemlje, sredio ih je izvesni Ješa koji je bio prevoznik, a zauzvrat smo išli njegovim autobusom. Tu je bio i neki oficir u penziji kao veza za granicu, kom smo mi obećali da ćemo se dobro ponašati. Plan puta je bio da idemo do Holandije autobusom, a onda brodom do Engleske, no zakasnili smo na brod. Sutradan smo došli, tu je bio neki čovek sa leptir mašnom, smešan i neko je rekao našem drugu Raduletu da ga udari, iz šale, i on ga je stvarno "patosirao". Stvorila se policija i ispostavilo se da je udario komandira lučke policije. Mi smo se pravili ludi, ali na kraju smo se dogovorili da Radule prizna, da mu odrede neku kaznu, ali da ga puste da ide dalje sa nama. 

Tu je i anegdota kako su Italijanima uvalili nevažeći jugoslovenski novac. 

- Posle Engleske smo krenuli nazad, i grupa je počela da se osipa, no, nekoliko nas je otišlo direkt u Đenovu. Spavali smo tamo nekoliko dana, a na dan utakmice smo se združili sa prodavcima navijačkih rekvizita. Dosta naših je donelo stare jugoslovenske dinare koji tada nisu vredeli i time su hteli da kupe rekvizite. Objasnili su prodavcima da su dinari isto kao i lire. Oni nisu znali šta da rade, pa se jedan prodavac konsultovao sa mnom, i ja sam mu rekao - ako ti nude 20 hiljada dinara, ti to proceni kao 15 hiljada lira. Verujem da mu nije bilo svejedno kad je sutra otišao do banke i video da mu taj novac ništa ne vredi. Doneli smo transparent - Rat, beda, zavorena granica, a ipak smo došli! Ceo stadion je aplaudirao. 

A zatim i "pljačka" pumpe u Mađarskoj.

- U povratku smo stali na pumpu u Mađarsku i bukvalno smo "pljačkali" te pumpe. Policija je uhapsila neke od naših, i rekli su da moraju da provedu noć u stanici, pa sutra kod sudije. To je bilo neko selo, i onda su ostali naši uzeli bubnjeve, seli ispred stanice i krenli da pevaju. Ovi su toliko bili pogubljeni i nisu znali šta treba da rade i kako da prekinu buku, da su nas sve pustili. 

Prva žrtva navijačkih sukoba iz Beograda, bio je Zvezdin ultras - Stefke. 

- Prva žrtva navijačkih obračuna je iz 1992. godine, kada se igrao derbi na našem stadionu. Ja sam propustio tu tuču, jer me je na ulazu kad sam trebao da unesem rekvizite zadržao policajac koji je bio malo džangrizav. Posle smo ušli u priču, a tuča se desila blizu Partizanovog stadiona. Naši su se sjurili sa kamenjem i flašama, a grori se razbežali, te je ostala samo jedna ekipa. Jedan momak iz naše ekipe je pošao na dečka u crnoj jakni i tukli su se palicama i štanglama, te je Stefke pritrčao da pomogne našem, a grobar ga je udario palicom. Pao je kao sveća dole, pokušavao je da ustane, a zatim je i policija došla. Svašta se izdešavalo, i čuo sam da je i policija doprinela tome da to ne bude sve kako treba. On je pao u komu i posle 20 dana je preminuo, a optužen je navijač Partizana - Vanja, hrabar momak. Dosta ljudi je reklo da on nije imao veze s tim, i da je bio tri metra od tog sukoba. 

Sve češće je dolazilo do tuča između Delija i Grobara. 

- Previše derbija je značilo da su ljudi jednostavno otupeli, jer smo igrali 20 puta godišnje protiv Partizana. Posle jednog basketa, krenuli smo iz Pionira kroz prolaz, i videli na autobuskoj stanici 100, 150 grobara. Umešali su se među ljude, ali smo krenuli i mi na njih i oni na nas. Bilo je svega, ali je neko opalio iz pištolja u vazduh, i tad je policija došla. Ubrzo posle toga, bio je i derbi u vaterpolu, pa u košarcu i opet smo se tukli sa grobarima kod Pionira. Pobegli su praktično do ulaza D, i opet je neko pucao pištoljem u vazduh i prekinuo sve to. 

O bratstvu sa Olimpijakosovim navijačima. 

- Prvi naš protivnik posle sankcija bio je Olimpijakos. Nažalost oni nisu bili tu, ali smo napravili transparent, i dodatno razvili taj odnos s njima. Kasnije smo i mi gostovali u Atini. Tad i nije to toliko razvijeno bilo, više na privatnim osnovama toga što se nas nekoliko znalo sa njihovih nekoliko. Ipak, to je bio najviši nivo grupe. No, tek posle 2000. godine je to krenulo ozbiljnije. 

Peta epizoda: