Torino - Prokletstvo jednog kluba

Kada je Torino poleteo za Lisabon na prijateljsku utakmicu tog 1. maja u "Bikovi" su bili u seriji od 93 mečeva bez poraza kod kuće, osvojili su četiri titule prvaka i spremali se da proslave petu, imali su četiri boda prednosti nad rivalima. Kapiten Valentino Macola je imao prehladu, neki novinari su javili da je ostao kod kuće, ali se ukrcao u avion. Posle četiri dana on je bio u avionu koji se iz Portugala zaputio nazad u Italiju.

Vidljivost je bila slaba, oluja sa Alpa je vidljivost svela na minimum, smračilo se rano. Malo ljudi je tog dana bilo u baziliki na brdu Superga, baziliki koja potiče iz 18. veka.

Nešto posle 17 časova pronela se vest, jedan od prolaznika je nazvao medije da kaže da se dogodila nesreća, ali mu dežurni novinar nije poverovao. 

Uskoro su vatrogasci i policija počeli da stižu na brdo. Zatekli su avion u plamenu, šumu koja je zahvaćena požarom, ništa se nije moglo učiniti, svih 31 putnika su poginuli, mnogi kažu da je tada uništen najbolji italijanski tim ikada.

Navijači Torina su od brda pretvorili svetilište, okrivili ga za sve buduće neuspehe, ali taj tim je bio neverovatan, to se mora reći i od te nesreće se Italija nije praktično oporavila 20 godina. Bivši selektor pre rata, čovek koji je osvojio dve titule prvaka sveta je tada radio kao novinar za La Stampu, on je pomagao da identifikuju leševe, a onda napisao članak u kome je jednostavno rekao da je nestala budućnost, kao u rovovima. Kasnije je taj članak korišćen u školama novinarstva kako bi se učila retorika.

Poco je dve godine ranije dao ostavku na mesto selektora pod pritiskom (mnogi su ga optuživali da je pre rata bio deo propagandne mašine Musolinija), u trenutku kada je otišao, deset igrača Grande Torina bili su reprezentativci.

Mnogo je teorija, najverovatniji uzrok nesreće je bila ljudska greška iako je letilicom upravljao iskusni pilot i razni veteran Pjerluiđi Meroni.

Ali, hajde da pričamo o tom timu. Oni su osvojili ratni šampionat pre kapitulacije Italije, imali su bod više od Livorna, a u prvom posleratnom su imali bod višpe od Juventusa. A onda su u narednim godinama davali 104, 125 golova u prvenstvu. Romu su su rasturili u razrušenom Rimu 1946, bilo je 6:0 na poluvremenu, u svlačionici su se dogovarali da ne ponižavaju protivnika.

U finišu sezone posle Superge Torino je na svojoj mitskoj "Filadelfiji" savladao Đenou i osvojio titulu uz suze navijača. Njih 30 000 je inače prisustvovalo sahrani palih, FIAT je prekinuo rad, grad je bio paralisan.

Tih godina Torino je bio nadmoćan, ali nikada više ni blizu toga u derbiju grada, "Derbi dela Mole", nazvan po svojevremeno najvišem tornju u Evropi koji nadvisuje centar Pijemonta je od šezdesetih bio vlasništvo Juventusa. Bio i ostao jer i kada je Torino kasnije imao odlične timove, "Zebre" su bile bolje.

Idioti sa obe strane su koristili tragedije dva kluba da se blamiraju, jedni da imitiraju avion, drugi kasnije da posle Hejsela zahvaljujuju navijačima Liverpula.

Inače, ako se vratimo u četrdesete moćni Torino je imao jedan običaj koji će ostati zapamćen kroz istoriju. Železnički radnik Oreste Bolmida bi zasvirao u svoju sirenu, na terenu Valentino Macola povrnuo rukave, bio bi to trenutak u finišu kada je Torino zastrašivao protivnike i kretao po pobedu. 

Do dolaska Anjelijevih Torino je parirao Juventusu.

Grupa od dvadesetak Švajcaraca sa smešnim kapama i mnogo dobre volje  jeosnovala Torino. Imali su puno entuzijazma 1907. godinu posle osnivanja kada su pobedili Juventus, ali su na titulu čekali do 1928. tada su fašisti rešili da profesionalizuju igru kako bi kontrolisali masu, od zabave, to je postao posao, ali je tridesetih Juve bio mnogo jači.

Kasnije, posle sloma Grande Torina, održap se mit o Superga, hodočašće i raznorazna obećanja da će "Filadelfija" biti obnovljena, ali od toga nema ništa. Mesto nesreće je zapušteno, prodaju se suveniri, ali osim povremenih izleta Torinovih "vernika" koji na tom mestu traže utehu ostala je memorijalna ploča i mračna bazilika, sve podseća pomalo na manastir iz Ekove legendarne knjige "Ime ruže".

Prokletstvo Torina je nastavljeno kada je "bordo leptir" Điđi Meroni pretrčavajući glavnu torinsku ulicu stradao pod točkovima. Ovaj momak iz Koma koji je za mnoge bio bolji igrač od Đanija Rivere je bio fudbalski "Džejms Din", navijači "Bikova" su se zaklinjali u njega, imao je neverovatan dribling, davao golove za špice i nije mnogo trčao. Nereo Roko legendarni trener Milana je insistirao na disciplini, ali je shvatio da je Meroni izvan šablona. Ovaj tim Torina je tukao Interovu veliku ekipu 1967. u trenutku kada Hererin tim, dvostruki prvak Evrope u toj deceniji tri godine nije izgubio na "San Siru". 

Meroni je inače nervirao mnoge ljude zbog izgleda i ponašanja, pričalo se da je komunista, ali on je samo bio buntovnik bez razloga, imao ležerni stil, bradu je kažu puštao kako bi nervirao konzervativce.

Zbog toga su ga nazivali "Ciganinom", "propalicom", nije pomagao ni njegov ekscentrični život, jednom je sa prijateljem Poletijem otišao u Komo vodili su kokošku na uzici, probali da joj obuku kupaći kostim i nateraju je da pliva u čuvenom jezeru. Bio je u vezi sa udatom wannabe glumicom koja je statirala kod De Sike u filmu, trenera Roka je lagao da mu je sestra, pošto je probao da spreči njeno venčanje u Rimu.

Za njega je Torinov predsednik Pjaneli 1967. prihvatio ponudu Juventusa od 750 miliona lira, ali su navijači izašli na ulice, blokirali i dvorac Anjelijevih i kuću predsednika "Granate" pa je transfer otkazan.

Onda je Meroni stradao, prelazio je ulicu, on i Poleti su rešili da proslave pobedu nad Sampdorijom u popularnom baru Zambon. Kada je pretrčavao ulicu udario ga je automobil, za volanom je bio student Atilio Romero, fanatični navijač Torina. Njegov otac je bio čuveni lekar, momak je tek položio vožnju, predao se policiji, ali nije bio kriv. Ni on, ni vozač motora koji je naleteo na Meronija i oborio ga nisu vozili prebrzo. Poleti je bio lakše povređen, a Meroni je skončan na trgu kralja Umberta. Imao je 24 godine, don Frančesko Feraudo, sveštenik i veliki navijač Torina je držao misu pred oko 20 000 navijača, nova tragedija, srušeni snovi. Juventus je pobedio posle Meronijeve smrti Juventus sa 4:0, čitav stadion je plakao za “Điđijem” to je bila i ostala najveća pobeda u “Derbiju dela Mole”. Torino je dve nedelje kasnije izbio na prvo mesto, prvi put posle tragedije na brdu Superga, ali nisu osvojili titulu, čekaće još desert godina, Atilio Romero čovek koji je pregazio Meronija, verovali ili ne je postao predsednik kluba. Bizarno, ali istinito, on je bio potparol FIAT-a, ali je bez obzira na to ostao veliki navijač Torina. Neki navijači su ga vređali, govorili da je “ubica”, ali većina je znala istinu i znala je da je predsednik jedan od njih. Meroni je ostao u sećanju, navijači Torina, oni stariji veruju da bi i krajem šezdesetih “Granata” vladala da je Meroni ostao živ.

Ali, to nije sve u ovoj tragičnoj priči o Torinu.

Legenda kluba Đorđo Ferini je igrao za klub 16 godina, odigrao 443 meča i igrao sedam mečeva za Italiju, a bio je i akter čuvene bitke u Santjagu, duela između Italije i Čilea 1962. godine na Mundijalu, jednog od najsramnijih duela u istoriji svetskih prvenstava. Posle toga je retko igrao za reprezentaciju, ali je osvojio titulu prvaka Evrope sa Italijanima u onim finalima sa Jugoslavijom 1968.

Čitavog života je jurio titulu sa Torinom kao igrač, nije uspeo, iako je bio blizu, a onda je po završetku karijere postao pomoćni trener Luiđiju Radićeu u godini u kojoj se Torino dokopalo konačno titule.

Ali, Ferini je doživeo izliv krvi u mozak, i to dva puta za dva meseca, i pored dve operacije, umro je u novembru 1976. u 37. godini života, ostavljajući navijače neutešnim. 

Dugogodišnji kapiten nije dočekao titulu kao pomoćni trener što je zaista tužno, te godine je posle četvrt veka Torino osvojio prvenstvo.

Prokletstvo na sve strane, Torino je bio stabilan u većini prošle decenije, igraju na "Olimpijskom stadionu", duboko u senci Juventusa. "Bjankoneri" koji i sami imaju lošu sezonu neće imati milosti.