Željkov ponovni sastanak sa srećom

Košarkaši Partizana sastaju se u okviru trećeg kola Evrokupa sa Huventudom. Ova dva kluba susrela su se kroz istoriju nekoliko puta, a onaj najznačajniji za srpske košarkaške knjige bio je 1992. godine. Toliko je priča ispričano o ovom susretu u podvigu crno-belih košarkaša, koji su tada ispisali zlatnim slovima stranice jugoslovenske i srpske istorije popevši se na krov Evrope, međutim ova nastaje u posebnim okolnostima. Tog aprila ’92. na klupi Partizana sedeo je Željko Obradović, koji se posle skoro tri decenije ponovo vratio na mesto svog prvog uspeha, kada je podigao svoj prvi od devet evropskih pehara. 

Kako je sve počelo te šampionske 91/92?

Po odlasku generacije Divca, Paspalja, Grbovića, Savovića i ostalih, Partizan je pred pomenutu sezonu stvorio novi tim, prilično mlad, čije su nove zvezde u usponu bili Aleksandar Đorđević i Predrag Danilović. Prosek godina Partizanovih igrača bio je 21,7. Ne možemo da ne povučemo paralelu sa sadašnjicom, u kojoj crno-beli takođe imaju praktično novi tim, sa svega nekoliko igrača koji su bili tu prethodne sezone, a prosek godina je nešto veći, 24,8, što je i dalje mlada ekipa. 

Na klupu Partizana stigao je pravo iz reprezentativnog i crno-belog dresa, Željko Obradović, čiji je glavni savetnik bio bivši igrač Partizana i trener, evropski košarkaški stručnjak profesor Aleksandar Nikolić. S početka evropske turneje delovalo je da je sve protiv Partizana, valjda tako i stasavaju pobednici. Dok se Jugoslavija razarala i raspadala, životi gubili i spasavalo ono što se spasti da, “parni valjak” je morao svoju bitku da vodi daleko od Beograda, u madridskom predgrađu Fuenlabradi, koja će, ispostaviće se, do današnjih dana buditi najlepše uspomene svim ljubiteljima košarke. Tako je ova ekipa svoje domaće utakmice igrala u Španiji, gde je dočekana više nego srdačno, baš “kao kod kuće”. 

U grupnoj fazi Partizan je igrao sa Estudijantesom, Huventudom, Filipsom, Bajerom iz Leverkuzena, Mehelenom, Arisom i holandskim Den Helderom. Završio je kao četvrti u grupi sa devet pobeda i pet poraza. Konačno Beograd, doduše jedna jedina utakmica. U četvrtfinalu je protivnik bio Knor iz Bolonje, sadašnji Virtus. Partizan je prošao dalje posle 2:1 u seriji. U polufinalu na fajnal foru je pao Filips, današnji Armani, a finale je bilo rezervisano za Huventud, koji je prethodno pobedio Estudijantes sa 91:69. 

Usledio je ponovni susret ova dva tima, ispostaviće se najvažniji u istoriji oba. 
Finale je odigrano 16. aprila 1992. godine u dvorani "Abdi Ipekči", koja je 2017. otišla u istoriju zajedno sa svim uspesima u njoj nastalim. Ovaj duel je bio kao stvoren za finale. Gledala se prava drama te noći u Istanbulu. Partizan je na poluvremenu imao prednost od 40:36, međutim u nastavku inicijativu je počeo da preuzima tim iz Badalone, koji je samo 10 sekundi pre kraja utakmice vodio 70:68. Onda smo gledali sve ono što bismo mogli da poistovetimo sa nekakvim herojstvom. Saša Đorđević je sa svojih 25 godina preuzeo odogovornost u svoje ruke. Pretrčao teren posle pogotka Huventuda i sa linije za tri poena bez razmišljanja pogodio trojku za konačnih 71:70. Onda je usledilo već toliko godina čuveno Nikitino: ,,Vreme je isteklo, vreme je isteklo. Nemojte se ljutiti što sam za trenutak ućutao. Ja u svojoj karijeri ovo nisam doživeo. Đorđević je postigao nešto fenomenalno”. On je na ovom meču upisao 24 poena, dok je Danilović stao na 25. Tim predvođen njima dvojicom, ali i Nakićem, Stevanovićem, Dragutinovićem, Rebračom, Šilobadom, Koprivicom, Lončarom i Šarićem, osvojio je tadašnji Kup evropskih šampiona, odnosno ono što danas poznajemo kao Evroligu. 

U tekstu ovog takmičenja, na kraju piše:

"Ta trojka Đorđevića u istanbulskoj večeri 1992. godine nije samo lansirala njegovu karijeru do zvezda, već je istovremeno pomogla i Evroligi da promoviše završni turnir koji će navijači i ljubitelji košarke širom sveta gledati iz godine u godinu", što verovatno dovoljno govori o značaju ove titule i uloge Aleksandra Đorđevića ne samo u Partizanu, već i u Evropi. 

Dok se Jugoslavija brisala sa karte sveta, Partizan je pisao istoriju. Do trofeja je stigla ekipa koja je 16 utakmica do Fajnal fora odigrala u Španiji, a jednu jedinu u Beogradu.  Osvojena je titula u najtežim uslovima za jedan košarkaški klub. Ali, tako nastaju pobednici. 

Partizan i Huventud u utorak ponovo igraju grupnu fazu nekog evropskog takmičenja, sastali su se i prethodne sezone, ali ovoga puta će u “Pioniru” biti svedok više na istom onom mestu gde je bio davne 1992. godine, koja nepokolebljivo baulja po sećanju svakog od nas do danas.

Partizan - Huventud 71:70 (40:30)

PARTIZAN: Danilović 25, Đorđević 23, Stevanović 6, Nakić 5, Koprivica 4, Šilobad 4, Dragutinović 2, Lončar 2, Rebrača. Trener: Željko Obradović.

HUVENTUD: Prisli 20, Tomas Đofreza 18, Viljakampa 13, Rafael Đofreza 8, Morales 6, Tompson 5, Pardo, Ruf. Trener: Lolo Sainc.