Građanin Novak ili teniser Đoković?

Znate kako kažu u Americi, "pravo je na strani onoga ko ima bolju priču". 

Ma kako ironično zvučalo, tražiti od pravde da bude slepa nije fer, slučaj tenisera Đokovića je suma svih njenih oftamoloških problema.

Diskreciona prava, makar mene podsećaju na instituciju "slobodnog sudijskog uverenja" u fudbalu. To je svojevrsni deus ex machina, bez obzira na kvalitet onoga što se njime služi. Drugim rečima, ljudima se u ruke stavljaju prerogativi bogova, pa nije čudno što će ovaj mehanizam, kao i svaki koji je smislio čovek, patiti od ljudskih slabosti i šićarluka.

Ako tenisera Đokovića humanizujemo u Novaka, odnosno govorimo o čoveku, on je postupanjem Australije postao žrtva. Bilo da je u pitanju pipanje pulsa javnog mnenja, bilo strah da će izuzetak nokautirati princip, ono što se dešavalo u Melburnu proteklih dana je galimatijas u kome je australijskog vladi nedostajao samo lenjir za merenje, sopstvenog ponosa, onaj raspoloženja glasača ipak ima neke druge, veće brojeve. 

Razumljivo je, još od Orvela da su neki ravnopravniji od drugih, i da pokazna vežba nad Đokovićem služi da se nad "Životinjskom farmom" političari zaklinju da nije tako. Jer, ono što nikako ne može da se opravda, ali i svesno gura u drugi plan je da postoji još učesnika koji su dobili medicinsko izuzeće.

Ali, oni su samo ljudi, Đoković je dehumanizovani teniser. 

Naravno, ovo ga ne amnestira od toga da nije vakcinisan.

Ma kako ga sada antivakseri koristili kao ikonu i pravo da sami odluče, to je nonsens, nema pozivanja na slobodnu volju u ugrožavanju drugih ljudi. 

Novakova odgovornost (sada ga i ja posmatram samo kao tenisera, i to najboljeg) veća je danas od no name korisnika društvenih mreža. Jer, običan, mali, sluđeni čovek ne pobeđuje treningom, već bukom. Sve što se dešavalo je osnova na kojoj će biti ispisan manifest retrogradnih ideja i svakakvih osporavanja nauke.

Kao čovek, Novak nije za to kriv, no kao Đoković prema kome se mere stotine miliona, on je odgovoran, za izostanak primera. 

No, to nikako nije razlog za šikaniranje, prebacivanje loptice između različitih nivoa vlasti i sukob dva interesa, onog od strane sporta da najbolji bude tamo gde se odlučuje pobednik i politike kreirane oko rejtinga, kao gospodara svake odluke. Kao ni u Srbiji, ni u Australiji političari nisu izabrani da bi donosili teške odluke, tu je reč odavno uzmakla pred praksom.

Te teorije je vrli novi vek odavno prezreo, utilitarizam je konačno ishodište društva, na primeru tenisera Đokovića se ogleda redefinisanje nekadašnjih kanona politike. 

Nevakcinisani ne mogu da uđu u Australiju i to je sasvim u redu, sve do trenutka kada neko takav ne dobije vizu na osnovu važećih propisa. Suština je da se nauka koja je rekla da građanin Novak ima pravo da se bavi svojim poslom u Melburnu, bude iskorišćena i kada mu se to pravo osporava. 

Argument da bi dozvola da uđe u Australiju osnažila antivakserski pokret je licemeran, upravo suprotno, njegova eliminacija će dodatno homogenizovati planetarni anti-naučni pokret koji društvene mreže koriste kao megafon. Pozivanje na ugrožavanje javnog zdravlja bi takođe bilo sasvim u redu, da ta opasnost nije višestruko veća, Novak Đoković nije zmaj koji bljuje omikron, ni manje, ni više nije pretnja od drugih koji su iskoristili pravo da budu izuzeti od zakona.

Za Srbiju ovo je još gora vest nego za samog Đokovića. 

Odluka je svrdlo za rezervoare besa, Kalimero efekt u kome se kupamo tri decenije, morfijum za ogorčenost koju prosipamo na one što ne mogu da uzvrate, slabije i ranjivije. 

Novak će pobediti verovatno na idućem turniru, Srbija neće.