Nadal o dečačkim suzama i lekcijama iz poniznosti: "Taj glas me nikad nije napustio..."

Nekadašnji slavni teniser Rafael Nadal otkrio je nesvakidašnje trenutke iz svog života u emotivnom pismu za "The Players Tribune" u kojem se osvrnuo na teške periode sazrevanja koji su mu omogućili da talenat pretvori u rezultate zbog kojih je upamćen kao jedan od najboljih u istoriji "belog sporta".

Španski teniser je porazom u Dejvis kup meču protiv Holandije u Malagi završio bogatu karijeru u kojoj je doživeo uspone ili padove, ali u kakvom god se stanju nalazio uvek se vraćao na trenutak koji mu je promenio život iz korena.

"Nisam siguran koliko sam godina tada imao, ali mislim da sam bio negde oko 12. U to vreme sam obožavao pecanje. Volim more, jer sam s Majorke, a u mom slučaju, more je deo mog života. Taj osećaj blizine mora, sedenja na stenama s porodicom i prijateljima ili na čamcu, pruža mi posebnu mirnoću i spokoj. Jednog dana sam otišao na pecanje umesto na trening. Sledećeg dana sam izgubio meč. Sećam se da sam plakao u kolima dok smo se vraćali kući", prisetio se Nadal daleke prošlosti.

Podsetio je na stričeve reči koje su mu zauvek promenile život.

"U redu je, to je samo teniski meč. Nemoj sada plakati, nema smisla. Ako želiš da pecaš, pecaj. Nema problema. Ali ćeš izgubiti. Želiš li da pobeđuješ? Ako želiš da pobeđuješ, onda moraš prvo da radiš ono što je potrebno", kazao mu je tada stric Toni sa kojim je ostvario najblistavije momente u profesionalnoj karijeri.

Nadal se podsetio i duela sa Karlosom Mojom kojem se kao 12-godišnjak suprotstavio i naučio važnu lekciju koja će mu kasnije koristiti.

"Mislim da to ima veze s mojim karakterom Majorkanca. Moji heroji su bili ljudi koje sam poznavao u stvarnom životu. Ali kada sam imao 12 godina, prvi put sam igrao s Karlosom Mojom. Moj sunarodnik, takođe s Majorke, šampion Rolan Garosa i prvi španski teniser koji je postao broj jedan. Bio sam tako nervozan dok sam samo udarao loptice s njim. To je bilo nezaboravno iskustvo, prozor u neki drugi svet. Tada se tenis transformisao iz nečega što je bilo samo zabava – dečija igra – u pravi cilj za način života. Počeo sam malo više da sanjam. Jednog dana, možda i ja mogu da igram na Rolan Garosu…", naveo je on.

Usledio je emotivni deo pisma u kojem opisije situaciju kada mu je bila ugrožena teniska karijera.

"Kada sam imao 17 godina, povredio sam se i rekli su mi da verovatno nikada više neću igrati. Vratio sam se profesionalnom tenisu. Naučio sam da stvari mogu da se završe u trenutku. To nije bila samo mala fraktura na mom stopalu, već bolest. Ne postoji lek, samo upravljanje. Miler-Vajsov sindrom. Šta to znači? Od najveće radosti pređete do jutra kada ne možete da hodate. Mnogo dana sam provodio kod kuće plačući, ali to je bila ogromna lekcija o poniznosti", naveo je Rafa dodajući da mu je veliki oslonac u najtežim trenucima bio otac.

Nadal je otvoreno govorio i o mentalnim izazovima, podsetivši da smo svi na kraju dana ljudi.

"Bilo je trenutaka kada mi je bilo teško da kontrolišem disanje na terenu i nisam mogao da pružim svoj maksimum. Nismo superheroji, već ljudska bića. Nadam se da je moj legat to što sam uvek pokušavao da se prema drugima ophodim s poštovanjem. Nije uvek uspevalo, ali sam uvek pokušavao", zaključio je teniser čiji trag će u "belom sportu" ostati zabeležen dok je veka i vekova.