Surovost profesionalnog sporta - Del Potrova dirljiva priča...

I dok je Rodžer Federer odredio Lejver kup kao mesto gde će staviti tačku na četvrt veka profesionalnog bavljenja tenisom i da to bude u velikom stilu uz prisustvo i njegovih najvećih rivala, Argentinca Huan Martina del Potra je odlazak u igračku penziju zatekao potpuno nepripremljenog.

On je svoj poslednji meč odigrao u februaru na turniru u svom Buenos Ajresu gde ga je sa 2:0 u setovima savladao zemljak Federiko Delbonis, posle čega više nije uspeo da se izbori sa povredama koje su ga već godinama pratile.

Imao je veliku želju da odigra makar još sezonu-dve, ali vremenom mu je postalo jasno da je to ''nemoguća misija''.

O svojoj trenutnoj situaciji Del Potro je govorio u intervjuu za ''La Nacion''.

''Poslednji put sam uzeo reket u Buenos Ajresu. Kasnije sam uradio nekoliko testova, ali  istina je da me je odluka da igram u Buenos Ajresu mnogo koštala. I kada sam to uradio, i svi su videli stanje stvari, znate, to je bilo olakšanje, prekretnica u mom životu.

To me je navelo da odlučim da uđem i igram. I kada sam završio, osećao sam se: 'Da, ovo je poslednji meč, bilo je super uzbudljivo, kod kuće, sa majkom na terenu, sa sestrom, sa svim mojim narodom, u Argentini, na turniru na kojem sam igrao samo jednom. Mislim da je sve bilo spektakularno.

Danas tražim tretman kvaliteta života, ne tražim tretman da igram Pariz-Bersi ili Australijan open. Zdravlje mi je prioritet. Danas živim drugim životom, imam druge ciljeve, tražim doktore i negu, ali da bih mogao da se popnem uz stepenice, a ne da se držim za ogradu, što je moja realnost u ovom trenutku. Dakle, postoji realnost i vrlo jednostavna jednačina: sa jednom nogom ne možete igrati tenis, ne možete'', objašnjava Del Potro.

Nedavno je potražio pomoć i u Švajcarskoj kod drugog lekara.

''Započeo sam još jedan tretman, preporučili su ga mnogi teniseri i do sada nisam imao čak ni pozitivan rezultat. Zamislite kako je nakon svakog pokušaja lečenja ili operacije, frustracija koju osećam kada stvari ne funkcionišu. Kao i obično, zavaravam se, nadam se, verujem u svaki novi tretman koji pokušam, a kada to ne uspe, udarac je težak.

I tri i po godine, uprkos nekoliko operacija i tretmana, to se uvek dešavalo. Danas mogu samo da hodam, ne trčim na traci za trčanje, ne mogu da se penjem uz stepenice bez bolova. Ne mogu da vozim dugo, bez zaustavljanja, moram da protegnem noge'', kaže Del Potro i dodaje:

''Ovo je moja realnost, koja je teška, tužna je, ali uvek se trudim da poboljšam svoju situaciju i moj novi izazov je i da živim na najbolji mogući način, čak i psihički, uprkos svom problemu. Psihološki ne mogu da prihvatim život bez tenisa. Nisam imao postepeni prelazak na život posle tenisa, nisam se pripremao, nemam pojma šta su ostali sportisti uradili da bi mirno živeli ovaj proces. Bio sam broj tri na svetu, onda sam se odjednom našao na kolenima i eto me, bez ičega.

I sve ovo vreme sam pokušavao da se oporavim, kao i od svake druge povrede, dok u Buenos Ajresu nisam rekao: 'Dosta je'. I još sam tu, u tom procesu razmišljanja, pitam se šta bi mi se moglo svideti, ne znam. Kada razgovaram sa drugim sportistima koji više nisu aktivni, oni mi kažu: 'Pa, trebalo mi je poslednje dve godine karijere, poslednja godina, pripremao sam se ovako ili onako. Ja to radim tek sada'', zaključio je Del Potro.