Megalomanija i merenje sa komšijama, zašto Saudijska Arabija kupuje fudbal?

Ujedinjeni Arapski Emirati ušli su na velika vrata u svet fudbala kupovinom Mančester sitija 2008. godine, da bi Katar tri godine kasnije postao novi vlasnik Pari Senj Žermena. Dugo se čekao odgovor najveće zemlje na Bliskom istoku, Saudijske Arabije, a on se dogodio 2021. godine kada je promenjena vlasnička struktura u Njukaslu.

Za razliku od svojih komšija koji jesu pokušavali, donekle i dalje pokušavaju da u svoje nacionalne šampionate privuku velike svetske zvezde, Saudijci su rešili da “obrnu igricu” i naprave čitavu ligu od fudbalskih legendi.

Odluka princa Muhameda bin Salmana da uloži ogroman novac u svet fudbala privukao je ogromnu pažnju javnosti. Od samog početka takve inicijative govorilo se o kršenju ljudskih prava u Saudijskoj Arabiji, naročito manjina, dok je Salman lično bio optuživan za ubistvo arapskog novinara Džamala Kašogija. Upravo iz ovog razloga, Premijer liga je morala dugo da veća kako bi odlučila hoće li odobriti kupovinu Njukasla, a nema sumnje da su zajedno i našli adekvatno rešenje. Naime, kako Englezi nisu želeli da imaju ništa sa princom lično, proces kupovine “svraka” odradio je Javni investicioni fond Saudijske Arabije (PIF) i to za oko 415.000.000 dolara.

To je bio samo početak.

Saudijska Arabija uzdrmala je svet dolaskom Kristijana Ronalda u Al Nasr, klub bogate tradicije za lokalne uslove, ali i klub koji ne važi za najveći u zemlji. Jedan od najboljih fudbalera sveta svih vremena će godišnje inkasirati čak 213.000.000 dolara, a tu su i prihodi od marketinških prava. Nedugo zatim otkrilo se da iza svega ponovo stoji gorepomenuti državni investicioni fond koji je zapravo samo instrument kojim se princ Muhamed koristi ne bi li kupio ono što poželi. Budžet fonda je vredniji od 600 MILIJARDI dolara što mu pruža praktično neograničeni broj mogućnosti u svetu fudbalu. Naročito ako uzmemo u obzir činjenicu da u Aziji ne postoji finansijski fer-plej poput onog u UEFA.
Sada je, čini se, kasno.

Novi “zemljotres” dogodio se pre nekoliko nedelja kada je zvanično najbolji fudbaler sveta Karim Benzema pristao da potpiše ugovor sa Ministarstvom sporta vredan 100.000.000 dolara po sezoni, uz još 20.000.000 kao jedno od promotivnih lica u kampanji za domaćinstvo Svetskog prvenstva u fudbalu 2030. ili 2034. godine. Ministarstvo je Benzemu prosledilo Al Itihadu, a tek se očekuju tektonski poremećaji uzevši u obzir da se tamošnji najveći klub Al Hilal još uvek nije pojačao nekim zvučnim imenima. Projekat kupovine Lea Mesija je propao pošto se Argentinac odlučio za Majami. Spominju se igrači poput Pola Pogbe, Ngoloa Kantea, Rijada Mareze, Vilfrida Zahe, videćemo ko će sledeći put Bliskog istoka.

Svaki ljubitelj fudbala postavlja isto pitanje - zašto Saudijska Arabija ulaže ovoliki novac?

Pitanje nema jedan konkretan odgovor, radi se o više stvari. Saudijska Arabija je zemlja prebogata naftom koja nije neograničeni resurs, pa je potrebno da se velika zarada od nafte usmeri u različite segmente društva. Dolazak stranaca koji su imali lepe karijere u Evropi pre Ronalda uvećao je posete na stadionima za 150 posto čime je poveća i prihod. Ambicija zemlje jeste da napravi ligu koja će po jačini i važnosti u bliskoj budućnosti biti u top 10 na svetu. Investicioni fond Saudijske Arabije ulaže svuda kako bi vrednost imovine koju poseduje fond (čitaj princ Muhamed) dostigla dve trilijarde dolara. Najbogatiji fond te vrste jeste Norveški suvereni fond koji poseduje vrednost od 1,4 trilijardi dolara.

Tu je faktor poboljšanja reputacije zemlje u svetu koji i dalje vidi Saudijsku Arabiju kao zaostalu zemlju kada su u pitanju ljudska prava, pa reputacija i nije na zavidnom nivou. Termin “sportwashing” savršeno opisuje ovaj pokušaj države da kroz sport “opere” svoju reputaciju, što su pre toga činile i druge dve arapske zemlje, UAE i Katar. I tu dolazimo do još jednog razloga ovakvog megalomanskog ulaganja, merenje sa komšijama nije nacionalni sport samo na Balkanu.

Jedan od ciljeva jeste i domaćinstvo Svetskog prvenstva u fudbalu, spominju se 2030. i 2034. godina, iako je praksa FIFA do sada bila da isti region ne dobije domaćinstvo u tako bližem vremenskom intervalu, posle Katara prošle godine. Dobri odnosi princa Muhameda i predsednika FIFA Đanija Infantina mogli bi da ubrzaju čitav proces, a istorija glasanja u svetskoj fudbalskoj organizaciji pokazala je u prošlosti da fudbalski funkcioneri nisu gadljivi na “podsticaj” prilikom glasanja…