Barselona - Nije svaki Holanđanin Krojf...

Nus produkt svake pobedonosne kampanje je da posle nje nema biranja. 

Američka politička teorija (ne bojte se, neću smarati definicijama) vrlo precizno razgraničava trenutak kada vas izaberu, makar i za predsednika kućnog saveta, i to sadržinom tanjira. Pre nego što vam uruče ključ, od Bele Kuće ili zajedničke prostorije u zgradi, možete da birate sa jelovnika, pričate o temama koje vam odgovaraju. Ali, kada se to završi, klopate jedino iz tanjira problema koje iznesu pred vas.

To što je Đoan Laporta nasledio društveno preduzeće u rasulu ne može da bude opravdanje da se ponaša kao stečajni upravnik. Klub, odnosno ovo javno dobro upropašteno nesavesnim ponašanjem nekog aklamacijom izabranog Jataganca ne možete da vodite, kao ni državu (mada ima je li drugačijih pokušaja) građenjem pozicije u odnosu na nepočinstva prethodnika. Možda deluje kao dobra ideja da se za svaki udarac o stene izvade brljotine penzionisanog kapetana broda koji pušta vodu, samo pre ili kasnije neko će postaviti pitanje, čemu merenje sopstvenih dostignuća lenjirom prethodnog nesposobnjakovića?

Tu dolazimo do ključa, Laporta je čovek koji pokušava da sa pet litara tople vode zagreje bazen, ali za razliju od onog lika u rijalitiju, on odmah posle toga skače u vodu verujući da je prijatna za kupanje. 

Kada vučete poteze u iznudici, minimalizovanje štete deluje primamljivo, samo narodski se to zove mrcvarenje. Povratnik na mesto uspeha, ovaj katalonski advokat i političar kome je Barsa bila ulaznica u svet moći je odbio da kusa iz onog tanjira sa početka priče. 

Tačnije, odbio je da sažvaće Kumana, niti da ga ispljune, odlučio se da sačeka da se ohladi. Nije mogao da se suoči sa neprijatnim mirisom koji ostavlja Mesijev odlazak. Jer, Laporta je kampanju bazirao na tome da je jedini koji u ime starih dobrih vremena može da spreči Lea da ode. Posle je tvrdio da su njegova očekivanja bila da Mesi sam predloži da igra besplatno. Ovakav pristup bi sasvim sigurno zadivio šestogodišnjake koji biraju vođu neformalnog klana u predškolskoj ustanovi, samo na nesreću ovde pričamo o klubu koga je pomenuti Leo Mesi učinio planetarnim fenomenom. 

Svu tragiku odsustva plana sa kojim je počeo drugi mandat, Laporta je ogolio dovođenjem Kuna Aguera, jer lakše je kad su kumovi zajedno, drže se i u lošim vremenima. To govori da nije predvideo situaciju u kojoj Mesi odlazi, odnosno iskrcava se sa Titanika na kome i dalje sviraju šlagere. 

Najlakše je vući popularne poteze. Svideti se bez suštine je taktika svakog prosečnjakovića, zbog toga su dovođeni slobodni igrači i stvaran Frankeštajn od tima.

Jer, ako ne verujete Kumanu, a morate da ga zadržite u odsustvu novca da mu kupite kartu u jednom pravcu i nemogućnosti da dovedete naslednika, uvrnuto je da mu ispunjavate želje kada su pojačanja u pitanju. 

Holandija, kako kaže Uelbek nije zemlja, već korporacija, u takvim društvima okružujete se ljudima od poverenja. Nije slučajno to što je Kuman na kraju isterao dovođenje Depaja i Desta, a onda se grčevito uhvatio za istanjeni konopac u vidu Luka De Jonga. Ali, šta je čudno? 

Vidite, Laporta je prvi mandat u Barseloni zaradio handirajući na propasti narandžastih revolucija. Jer, on je kao gorke plodove Gašpartovog eksperimentisanja sa Van Galom zatekao Rajzigera, De Bura, Kokua, Klajverta, Overmarsa, prašinu sa početka veka u vremenu u kome je Real dominirao par godina. 

Radi se o tome, dragi moji da nije svaki Holanđanin Krojf, ali Laporti je, delimično pod uticajem samog Krojfa bilo potrebno godinu dana da se doseti u čemu je trik. Kada se oslobodio petorke (ostao je samo Đovani Van Bronkhorst) koje je stigao leto ranije, Barsa je asfaltirala Perezove "Galaktikose" i uvela Real u duboku institucionalnu krizu koja je trajala bez obzira na par titula godinama.

Nemojte me pogrešno shvatiti, nisu krivi Holanđani, već percepcija Laporte da se antibioticima može lečiti gangrena. Kuman je obavio par prljavih poslova poput odricanja od Suareza za 33 sekunde (ili tako nešto) koliko je trajao telefonski poziv, aminovao odlazak Grizmana, mirno klimnuo glavom na konstaciju optimističnog predsednika da Barselona i bez Mesija ima moćan tim.

Za Ronalda Kumana to nije problem. Kada se ne takmiči sa Van Galom ko će kupiti veću vilu u portugalskom Algarveu ili pije sedam buteljki za veče (tvrdnja Hoakina, Albelde i dela pobunjeve Valensijine svlačionice pre 15-tak godina) on je solidan trener bez kapaciteta da vodu pretvara u vino, što je bilo potrebno Barseloni. I prethodnici su računali na bolećivost navijača, "Tin-tin" ili "Rambo" kako su ga još zvali je poput prve ljubavi za sredovečne sociose. Kuman je skinuo fudbalsku nevinost Barse u Evropi na "Vembliju" 1992. godine. Kada osvojite prvu titulu prvaka Evrope, ništa što sledi, ma kako slatko bilo nema više tu opojnost zabranjenog voća. Zbog toga je Kuman bio melem na ranu koja je gnojila posle katastrofe protiv Bajerna.

I sada, dok potražuje milione, od plate, plus one kojima je kreditirao Barsu dok je kupovao svoju slobodu od holandske federacije, on će poslužiti Laporti (kao i sam Bartomeu) poput smokvinog lista pred razočaranim navijačima. To što sprema Ćavija je jak adut za grejs period koji će dobiti sa tribina, niko ne može da ospori predodređenost genijalnog pleja da sedne na klupu. I da je greje, kombinacijom nostalgije i nade. Ovo prvo je razumljivo, kao i žal za mladošću nas sa pogrešne strane zrelih godina, ok bumer, ranije je sve bilo bolje. Ovo drugo, nada je imanentno ljudima u velikim sranj... Pred provalijom i kamenčić se proglašava za stenu za koju ćete se zakačiti.

Barselona u onom avionu iz Madrida u kome je Kuman smenjen sinoć posle poraza na "Valjekasu" nije sletela. Nastavila je da lebdi ne obazirući se na strelice na komandnoj tabli. I putnici nisu ni primetili da nema kapetana.

Bojim se naredne rečenice, one kojom ću početi sledeći tekst o ukletoj letilici...