Derbi Italije - O "Pozerima" i "Grbavcima"
Autor: Boris Jovanović
nedelja 06.10.2019.
12:57
Izvor: Sportske.net
Kako od devet krava napraviti duplu premiju? Zbog čega se grbav redovno ogrebe na račun lepog, da li je bolji gol rukom iz ofsajda ili postoji još nešto slađe?
Screenshot - youtube
Povezane vesti
"Juventus je bolest bez leka, kada se zaraziš kao dete, nema ti spasa, posle se samo širi i napreduje", definisao je legendarni Pepino Prisko vozove koji su sa juga prevozili radnike u Pijemont gde ih je mlela automobilska industrija i FIAT zarobljavao njihova srca.
Oni vozovi koji bi skretali ka Lombardiji, predgrađu Sesto San Đovani donosili su buduće Milanove navijače, plave kragne, ili casciavit, ali advokat Prisko ih se samo gadio, nije ih mrzeo. Nije se sa njima mešao, na derbije su težaci sa pogrešnim naglaskom stizali tramvajem, dok su crno-plavi jezdili na muturetama, odnosno vespama. "Bauscia" to jest "Pozeri", lombardijska buržoazija nikad nije pokazivala otvoreni prezir prema siromašnijim sugrađanima, to bi bilo nekulturno, u lombardijskoj magli ima mesta za sve. Na kraju krajeva, zbog toga je derbi Milana, tek prijateljsko zezanje, te razlike su se izgubile, u tom gradu je nemoguće ne biti pozer, ma za koga navijali...
Sa Juventusom je drugačije.
Jer, podsetimo, pisao sam mnogo puta o tome, Prisko, večni potpredsednik Intera, aristokrata i intimus Moratijevih je posle rukovanja sa Milanistima prao ruke, kada bi bio prinuđen da se pozdravi sa kakvim Juventinom brojao je prste.
U Torinu su ga priznavali kao rivala kome nema ravnog, uvek ironični Anjeli mu je davao za pravo, uz reči, da zaista postoji stalna trka između Juventusa i Intera ko će biti prvi.
"Da li ćemo mi prvi stići do 30 titula, ili oni do 20", uz cinični osmeh konstatovao je "L'avvocato". Nije doživeo da to vidi, ali ako gleda odnekud sigurno je zadovoljan, voleo je da ratuje protiv Moratijevih i njegovih saveznika, bio je razočaran kada su prodali klub.
"Sad i moj kuvar može da bude vlasnik", primetio je Anjeli kada je Ernesto Pelegrini kralj italijanskih menzi kupio od Moratijevih Inter. Trebalo je to da bude Berluskoni, sigurno bi istorija krenula drugim tokom, ali "Vitez" je odabrao jeftiniju i lakše dostupnu robu, tih godina su "Rosonere" nudili bukvalno na dvorišnoj rasprodaji.
Đani Brera koji je kumovao "Derbiju Italije" opisao je Inter kroz lepotu, senzibilitet, nestalnost, neurotičnost žene, danas bi mu slomili pero zbog mačizma, ali bio je na tragu. Opsesija detaljem, izgledom, neumerenost u trošenju, nagon za lepotom i obožavanjem, dramski momenti, sve je to Inter. U staroj himni, to jeste klicanje ludoj ljubavi više nego "neprekidnoj sreći", jer, realno, nje i nije bilo previše.
Interista sebi neće dozvoliti krpu od dresa, kakve su imali fudbaleri Juventusa pedesetih, rugobu u carstvu mode, nadimak "Grbavci" u Torinu su zaradili zbog tog "Kvazimodo" efekta koji je dres pravio oko vrata.
Samo sa tog Notr Dama fudbala često je zvonar u crno-belom davao sebi oduška, pobeđujući pragmatizmom i vodeći se razlikom između lepog i upornog.
Dobro, i zavlačenjem u džepove naivnih turista, dodaće navijači Intera dok od ogledala traže da ih proglasi najlepšima na svetu.
Pragmatizam Juventusa možda se najbolje ogleda u njihovom legendarnom kapitenu i najuspešnijem predsedniku, Bonipertiju. Seljače iz Barenga negde u onoj izmaglici od Novare ka Torinu život je dao Juventusu. U jednoj situaciji kada ga je Anjeli pitao šta želi za poklon, rekao je "devet krava". Gazda je pristao, Boniperti je je kupio baš devet, ali steonih, odnosno nosećih, tako da je praktično duplirao premiju.
Od njega je potekla i ona rečenica u koju su protivnici Juventusa uneli dvosmisao, "Pobeda nije važna, ona je jedino što se računa".
Paradoksalno, samo dva puta u istoriji Inter je prihvatio Juventusovu maksimu, sa Hererom i Murinjom i oba puta bio pobednik. Ali, ne, makar koliko ja znam, oni ne bi menjali lepotu neočekivanog za uspeh.
Herera je, makar je tako tvrdio Brera prihvatio "katanac" ne jer je bio uveren da "katenaćo" predstavlja univerzalnu formulu za pobeđivanje, već jer je, iako je "Grande Inter" punio rivale kada je "Mago" Herera preuzeo tim na početku šezdesetih postao svestan da u Italiji nikada neće pobeđivati zabavom, što su na neki način i pokazale prve dve godine bez titule, kada je praktično bio na ivici otkaza i kada je Edmundo Fabri bio spreman da ga zameni, ali je prihvatio na kraju mesto italijanskog selektora.
Novi pragmatizam doneo je "belle epoque" Interu u narednim godinama, a ta trka sa šampionom cinizma Juventusom je upravo naterala Breru da zvanično utakmicu proglasi derbijem Italije.
Deo tog rivalstva činilo je i prvo Hererino pojačanje, Lorenco Bufon golman sa kojim je osvojio prvu titulu. Nekih 45 godina kasnije njegov rođak, Điđi simbol najvećeg rivala Juventusa odbiće da pređe među crno-plave, za navijače to bi bilo gore od prvobitnog greha.
Upravo ta paralela dva Bufona, Milan isključuje iz rivalstva. Lorenco je bio legenda Milana, ali mu niko nije uzeo za zlo da promeni svlačionicu na stadionu i šezdesete pređe na drugu stranu barikade. Nije to bila ni karta u jednom pravcu, kada se povukao radio je kao skaut Rosonera.
I na kraju, o tome šta znači pobeda Juventusa nad Interom neću da vam pričam, više od ostalih, a opet mnogo manje nego majska slavlja.
A Interistima?
Bio je neki musavi kišni novembar, nesrećni Stramaćoni (u Zvezdi bi trebalo da zahvale nebesima, kasi i nekim razumnim ljudima što je Vladan Milojević sleteo na klupu umesto njega) načuo je nešto o tim kratkim Vorholovim minutima slave, Inter je rasturio Juventus prekinuvši Konteovu seriju od pedesetak mečeva bez poraza kod kuće.
I dok se u pogrebnoj tišini tvrđave čula samo oda ludom, nepredvidivom Interu, lik u Militovom dresu je ushićenom drugaru rekao da ne mari, taman izgubili i sledećih deset mečeva, za veče pobede protiv Juventusa pod narogušenim Alpima dok se coglioni lede, se živi.
Nije bio nikakav prorok, samo navijač Intera, do kraja prvenstva su izgubili 15 utakmica i završili kao deveti na tabeli.
Zbog toga, , navijači Intera uvek maštaju o pobedi kakvu je Pepino Prisko želeo, golom iz ofsajda, ili golom rukom.
Posle se ispravio.
"Izvinite, nisam se dobro izrazio, najbolje je da taj koji Juventusu da gol rukom, bude u isto vreme u ofsajdu i da to bude u poslednjem minutu".
Zbilja, ova utakmica ima kao i život četvorostruki smisao, što reče Orijana Falaći, voleti, patiti, boriti se i pobediti.
Pa svako od ljudi, ali i klubova izabere svoj put, do vas je samih...
Oni vozovi koji bi skretali ka Lombardiji, predgrađu Sesto San Đovani donosili su buduće Milanove navijače, plave kragne, ili casciavit, ali advokat Prisko ih se samo gadio, nije ih mrzeo. Nije se sa njima mešao, na derbije su težaci sa pogrešnim naglaskom stizali tramvajem, dok su crno-plavi jezdili na muturetama, odnosno vespama. "Bauscia" to jest "Pozeri", lombardijska buržoazija nikad nije pokazivala otvoreni prezir prema siromašnijim sugrađanima, to bi bilo nekulturno, u lombardijskoj magli ima mesta za sve. Na kraju krajeva, zbog toga je derbi Milana, tek prijateljsko zezanje, te razlike su se izgubile, u tom gradu je nemoguće ne biti pozer, ma za koga navijali...
Sa Juventusom je drugačije.
Jer, podsetimo, pisao sam mnogo puta o tome, Prisko, večni potpredsednik Intera, aristokrata i intimus Moratijevih je posle rukovanja sa Milanistima prao ruke, kada bi bio prinuđen da se pozdravi sa kakvim Juventinom brojao je prste.
U Torinu su ga priznavali kao rivala kome nema ravnog, uvek ironični Anjeli mu je davao za pravo, uz reči, da zaista postoji stalna trka između Juventusa i Intera ko će biti prvi.
"Da li ćemo mi prvi stići do 30 titula, ili oni do 20", uz cinični osmeh konstatovao je "L'avvocato". Nije doživeo da to vidi, ali ako gleda odnekud sigurno je zadovoljan, voleo je da ratuje protiv Moratijevih i njegovih saveznika, bio je razočaran kada su prodali klub.
"Sad i moj kuvar može da bude vlasnik", primetio je Anjeli kada je Ernesto Pelegrini kralj italijanskih menzi kupio od Moratijevih Inter. Trebalo je to da bude Berluskoni, sigurno bi istorija krenula drugim tokom, ali "Vitez" je odabrao jeftiniju i lakše dostupnu robu, tih godina su "Rosonere" nudili bukvalno na dvorišnoj rasprodaji.
Đani Brera koji je kumovao "Derbiju Italije" opisao je Inter kroz lepotu, senzibilitet, nestalnost, neurotičnost žene, danas bi mu slomili pero zbog mačizma, ali bio je na tragu. Opsesija detaljem, izgledom, neumerenost u trošenju, nagon za lepotom i obožavanjem, dramski momenti, sve je to Inter. U staroj himni, to jeste klicanje ludoj ljubavi više nego "neprekidnoj sreći", jer, realno, nje i nije bilo previše.
Interista sebi neće dozvoliti krpu od dresa, kakve su imali fudbaleri Juventusa pedesetih, rugobu u carstvu mode, nadimak "Grbavci" u Torinu su zaradili zbog tog "Kvazimodo" efekta koji je dres pravio oko vrata.
Samo sa tog Notr Dama fudbala često je zvonar u crno-belom davao sebi oduška, pobeđujući pragmatizmom i vodeći se razlikom između lepog i upornog.
Dobro, i zavlačenjem u džepove naivnih turista, dodaće navijači Intera dok od ogledala traže da ih proglasi najlepšima na svetu.
Pragmatizam Juventusa možda se najbolje ogleda u njihovom legendarnom kapitenu i najuspešnijem predsedniku, Bonipertiju. Seljače iz Barenga negde u onoj izmaglici od Novare ka Torinu život je dao Juventusu. U jednoj situaciji kada ga je Anjeli pitao šta želi za poklon, rekao je "devet krava". Gazda je pristao, Boniperti je je kupio baš devet, ali steonih, odnosno nosećih, tako da je praktično duplirao premiju.
Od njega je potekla i ona rečenica u koju su protivnici Juventusa uneli dvosmisao, "Pobeda nije važna, ona je jedino što se računa".
Paradoksalno, samo dva puta u istoriji Inter je prihvatio Juventusovu maksimu, sa Hererom i Murinjom i oba puta bio pobednik. Ali, ne, makar koliko ja znam, oni ne bi menjali lepotu neočekivanog za uspeh.
Herera je, makar je tako tvrdio Brera prihvatio "katanac" ne jer je bio uveren da "katenaćo" predstavlja univerzalnu formulu za pobeđivanje, već jer je, iako je "Grande Inter" punio rivale kada je "Mago" Herera preuzeo tim na početku šezdesetih postao svestan da u Italiji nikada neće pobeđivati zabavom, što su na neki način i pokazale prve dve godine bez titule, kada je praktično bio na ivici otkaza i kada je Edmundo Fabri bio spreman da ga zameni, ali je prihvatio na kraju mesto italijanskog selektora.
Novi pragmatizam doneo je "belle epoque" Interu u narednim godinama, a ta trka sa šampionom cinizma Juventusom je upravo naterala Breru da zvanično utakmicu proglasi derbijem Italije.
Deo tog rivalstva činilo je i prvo Hererino pojačanje, Lorenco Bufon golman sa kojim je osvojio prvu titulu. Nekih 45 godina kasnije njegov rođak, Điđi simbol najvećeg rivala Juventusa odbiće da pređe među crno-plave, za navijače to bi bilo gore od prvobitnog greha.
Upravo ta paralela dva Bufona, Milan isključuje iz rivalstva. Lorenco je bio legenda Milana, ali mu niko nije uzeo za zlo da promeni svlačionicu na stadionu i šezdesete pređe na drugu stranu barikade. Nije to bila ni karta u jednom pravcu, kada se povukao radio je kao skaut Rosonera.
I na kraju, o tome šta znači pobeda Juventusa nad Interom neću da vam pričam, više od ostalih, a opet mnogo manje nego majska slavlja.
A Interistima?
Bio je neki musavi kišni novembar, nesrećni Stramaćoni (u Zvezdi bi trebalo da zahvale nebesima, kasi i nekim razumnim ljudima što je Vladan Milojević sleteo na klupu umesto njega) načuo je nešto o tim kratkim Vorholovim minutima slave, Inter je rasturio Juventus prekinuvši Konteovu seriju od pedesetak mečeva bez poraza kod kuće.
I dok se u pogrebnoj tišini tvrđave čula samo oda ludom, nepredvidivom Interu, lik u Militovom dresu je ushićenom drugaru rekao da ne mari, taman izgubili i sledećih deset mečeva, za veče pobede protiv Juventusa pod narogušenim Alpima dok se coglioni lede, se živi.
Nije bio nikakav prorok, samo navijač Intera, do kraja prvenstva su izgubili 15 utakmica i završili kao deveti na tabeli.
Zbog toga, , navijači Intera uvek maštaju o pobedi kakvu je Pepino Prisko želeo, golom iz ofsajda, ili golom rukom.
Posle se ispravio.
"Izvinite, nisam se dobro izrazio, najbolje je da taj koji Juventusu da gol rukom, bude u isto vreme u ofsajdu i da to bude u poslednjem minutu".
Zbilja, ova utakmica ima kao i život četvorostruki smisao, što reče Orijana Falaći, voleti, patiti, boriti se i pobediti.
Pa svako od ljudi, ali i klubova izabere svoj put, do vas je samih...