Madonina, fudbalska patina, derbi dobrih emocija

Pisati iznova o "Madunini" nije lako, suze njene prosečnosti, mislim tu na fudbalski grad Milano poslednjih godina, nagrizle su nešto od one patine jedne istinski velike utakmice.

Rimski derbi je "urbi" ne "orbi", namenjen gradu, nikako svetu, ovo je nešto drugo, rivalstvo dva predatora, igra oteta od britanskih očeva osnivača koja je poput lombardijskog smoga natkrila i prerasla one koji su je doneli u ovaj deo Evrope.

Makar, kako kaže Ser Aleks, Italijani bili narod zbog koga moraš da proveriš da li je ispod sosa zaista pasta i Apenini mesto gde je izmišljena dimna zavesa, u ovoj utakmici nema šibice bez kuglica. Prva je odigrana u Švajcarskoj, tu u Kjasu blizu granice, mali, debeli ljudi, ljuti jedni na druge zbog želje otcepljenih pobunjenika da njihov tim dobije internacionalni karakter sudarili su se u kantonu Tićino. Ničega prijateljskog tu nije bilo, ali ni zle krvi.



To je ono najlepše u milanskom derbiju, on je očišćen od klasnih i teritorijalnih podela, radi se zaista o esenciji igre, oslobođene idiotskih primesa poput nasilja, verske i svake druge mržnje.

Upravo je istorija izbrisala razlike, one u kojima su "Plave kragne" ili casciavìt tramvajima stizali na derbi, sa šrafcigerom u zubima, odnosno crnih ruku. Buržoazija koja je sebi dozvoljavala muturète, odnosno motore na lokalnom dijalektu je sa visine gledala rivala, ali su strahote fašizma i glad posleratne Italije poravnale razlike, pa je ova neverovatna fudbalska priča doživela da najbogatiji Italijan pridoda Milan svojoj kolekciji igračaka, a da Moratijevi, petrobaroni sa svojim levičarski nastrojenim ženama i sestrama ispišu one najbolje stranice Interove istorije.



Fudbalska sreća se menjala, Pepino Prisko (pisao sam o njemu, onaj koji posle pozdravljanja sa Milanistom opere ruke, a posle rukovanja sa nama Juventinima prebroji prste) je umeo da kaže da je "Madonina" duel Intera i Interove "Primavere. Poznati advokat je obećao da će u paklu pobeđivati Đavola na sve načine i nastaviti niz koji je započeo u ovom životu (aludirao je naravno na nadimak Milana). Upravo jedna takva koreografija na kojoj Pepino pozdravlja Milaniste iz pakla koji je obojio u Interove boje osvanula je na severnoj tribini Meace na jednom od derbija.

Inter je do Berluskonijeve "Valkire" i helikoptera koji je doneo snove na stari stadion Milana 1986. bio uspešniji, naše decenije obojene su crvenom, bojom paklene vatre i crnom koja bi plašila ostale, kako su to zamislili britanski osnivači Milanskog fudbalskog i kriket kluba.

Samo, strast je nepromenjena, znate li da su bračni parovi koračali po tankoj žici rezultata u "Madonini"? Desilo se, bez zezanja jednog marta 1977. Franka i Moreno su odlučivali o zajedničkom životu, ona u crno-plavom, on Milanista nekoliko generacija. Mlada je imala pravo da bira, pobeda njenog kluba značila je udaju, pobeda Milana raskid. Obe porodice bile su na stadionu, završilo se 0:0, okončalo se ipak brakom.



Najluđi derbi je odigran u poratnim godinama, Milan je vodio 4:1 posle dvadesetak minuta, Inter je slavio sa 6:5. Tri gola dao je čovek koji nije trebalo da bude na terenu, Amadeo Amadei je suspendovan doživotno dok je još igran šampionat u fašističkoj Italiji. Posle je amnestiran jer se ispostavilo da nije on udario sudiju, nekako je dokazao nevinost, stigao 1948. u Inter i odigrao tu utakmicu života.

Nema potrebe da nabrajam igrače koji su bili sa obe strane, niko im nije zamerio, Mauricio Ganc je čak zamenio autobus jednog januara na parkingu "Meace" kada mu je agent javio da je prešao u Milan, pa je umesto na kup utakmicu ušao u autobus rivala i odvezao se u "Milanelo" na trening.



Braća Barezi su igrala na suprotnim stranama, treći i najstariji Anđelo nije imao talenta za fudbal, ali je zviždao rođenom bratu Franku i navijao za Bepea. Zanimljivo, kada su braća iz okoline Breše probala u Interu, Bepe je ostao, Franka su odbili, on je završio u Milanu i napravio mnogo veću karijeru, pa su njegovog brata podsmešljivo zvali "drugi Barezi", iako je više obećavao.

Interu su se ovakvi kiksevi dešavali često, pogotovo u Moratijevoj eri, u onim neverovatnim razmenama, međutim on je dobio svoj prvi derbi i uvek ostao iznad političkih podela koje je nametala recimo borba za gradonačelnika žene njegovog brata Đan Marka i Berluskonijevih pulena, kada su uvrede letele kao konfete i kada ih je "Vitez" koketirajući sa fašizmom optuživao da od njegovog Milana žele da naprave "grad Cigana".

Milan i Inter su čuvali rivalstvo ljubomorno, ali sa elegancijom, iako je Interov najveći rival 150 kilometara dalje na severu, ali gradski derbi nosi pozitivnu emociju, pisao sam o tome, nikada ne prelazi granice dobrog ukusa.

Đani Brera, patrijarh sportskog novinarstva na Apeninima, anti-milanista (navijač Đenove i teoretičar Hererinog katenaća u Interu), ali i čovek koji je dočekivao zore sa Nereom Rokom najpoznatijim trenerom u istoriji Milana je jednom derbi video kao popodne na hipodromu, gde dobro obučeni ljudi, bodre učesnike, gužvaju svoje mantile, urlaju na džokeje i umesto lenjih konja krive sudije. I sve to ima jednu notu elegancije...

U vremenu budala koje planeta živi, to je sjajna stvar...