Propast lombardijskog fudbala - Gde su pogrešno skrenuli Milan i Inter?

Ova priča bi mogla da počne i završi se dilemom iz najslavnijeg Pirandelovog dela, "Šest lica traži pisca". Naime, kroz dramu bi se mogla postaviti teza o primatu događaja nad učesnicima, što u slučaju Milana i Intera pretpostavlja gotovo sijamsku vezu.

U jednom trenutku, reditelj je postavio pitanje zbog čega je onaj koji prvi padne automatski krivac i za svo bauljanje koje sledi, odnosno gde je odgovornost onoga koji je, pre stvarnosti koja trenutno puca u očima nas kibicera, uzrokovao pad?

Da vas ne zamaram sa Pirandelom, ima se pametnijih stvari raditi subotom uveče, tek to što se valjalo kroz lombardijski smog godinama ne samo da nije ličilo ni na šta, već je zatrovalo onu nekada sjajnu "krompirušu" San Sira.

Pa, ko je postavio nogu cacciavitima, plavim kragnama koji su u danima slave visili sa tramvaja i prezirali dobrostojećeve Bauscie, što su se vozikale plavo-crnim "muturetama"?

Ili, ko je Interistima, ponosnim na aristokratski duh i boje grada bacio ulje pod točkove fensi vespi koje su ih razlikovali od siromašnijih sugrađana?

Sinhronizovana propast milanskih timova ne može se pripisati samo generalnom padu, odnosno ošljarenju u nekada visokoj modi fudbalskih Apenina. To jeste čvrsti zagrljaj uzroka i posledice, međutim, paradoksalno ,u korpi najvećih uspeha nalazila se i otrovna jabuka.

Krenimo od Intera. Posle milijardu i po dobrih namera u novčanicama i isto toliko pogrešnih izbora, 2010. je dala smisao poslovno najmanje sposobnom Moratiju. Maks je krckao porodičnu srebrninu pokušavajući da oživi sjajne uspomene iz šezdesetih. Tada je njegov otac Anđelo sa Hererom postavio standard, koga će se sin sećati sa setom. Povratak igračke u okrilje porodice sredinom devedesetih bio je porodični aranžman koji je Moratiju pružio smisao života. Iako često kritikovan od supruge Emilije, ili Mili kako je zovu, ali i brata Đanmarka koji je vodio porodičnu imperiju Saras, omiljeni predsednik je sipao novac u rupu bez dna i ne pomišljajući da klub pripremi za novi fudbalski poredak.

Tripleta iz 2010. je restl galopirajuće ekonomske krize, poljuljana ekonomija, kombinovana sa prevelikim oslanjanjem na novac od TV prava, je uslovila pad prihoda. Zanimljivo, ni godina najvećeg uspeha u istoriji kluba nije uspela da ekonomski nadmaši recimo 2005. Te alarme Morati u danima opijenosti nije primetio, propustio je da rasproda istrošeni tim koji je venuo na rate, narednih par godina. Već sledeće sezone, uz drugo mesto u ligi, prihod je dodatno pao, da bi nastupanjem ledenog doba 2012. bio prepolovljen.

Užasni rezultati, pepeo na mestu velikog uspeha, isceđeni Murinjovi ratnici koje su nasleđivali Benitez, Gasperini, Stramaćoni uzrokovali su i pad broja navijača. Tradicionalno najvernija publika u Italiji, i kroz klupsku himnu upozorena da od ludog Intera možete očekivati svašta, ali da vas to ne oslobađa obaveze da ga volite, se osula.

Recimo pre pet godina, broj ljudi na stadionu pao je ispod 40 000, prvi put za Moratijevog vakta. Poređenja radi, velika Ronaldova sezona 1998. je na tribine privlačila blizu 80 000 ljudi.

Nesposobnost da se kroz širenje na druga tržišta, prilagodi pravilima globalnog sela skupo koštala Inter. Morati je kasno shvatio da je sam pisaća mašina u doba informatičke revolucije. Prodao je većinu akcija Eriku Tohiru, kasnije potpuno izašao iz kluba. 

Ulazak moćnog "Suninga" treće po veličini kineske kompanije koja ne crpi direktno moć iz partijske knjižice (mada će otac Žang morati na sastanke u narednim godinama) značio je i više novca, no i FFP ograničenja. Juventus koji se prvi transformisao je previše pobegao u organizacionom smislu, mada se Inter vratio u top 15 svetskih klubova po zaradi. Kamen oko vrata je mesto dobrih uspomena "San Siro", jer osim priče oko logorske vatre ne nudi ništa. Jasno je zbog čega Stiven Žang vidi razvod sa Milanom i novi stadion kao Nojevu barku, ali su svi pokušaji da se ideja konkretizuje za sada propali.

Ipak, uz spoznaju o kojoj sam pisao, da se kineski novac ne kotrlja, već odmah lepi na zemlju i da ima za cilj samo profit, danas je Inter u boljoj poziciji od komšija, uz ogradu da ni konfučijanska filozofija ne poznaje prokletstvo kluba, garnirano klanovima u svlačionici i urođenim osećajem bespomoćnosti kada je baš važno.

Milan je propao drugačije, možda i drastičnije upravo jer su njihovi uspesi dvadesetak godina bili vezani za kombinaciju novca, politike, spektakla, svojevrsna fudbalska "bunga-bunga" u kojoj su protivnici bili prolazni, kao i devojke, a vlasnik zabave samo jedan, Silvio Berluskoni.

Međutim treba reći da je "Cavaliere" izgubio polovinu svog bogatstva u ovom veku. Kombinacija loših poslovnih poteza, krnjenje medijske imperije i politički egzibicionizam su bili virus za Milan. Prošla decenija je poslednja velika, uspešna tranzicija sa Anćelotijem, Maldini kao spoj dve sjajne generacije, kombinacija skupih pojačanja i sjajna skautska služba koju je vodio Galijanijev kum, Arijedo Brajda donela je nove dve evropske titule.

Međutim, kako je vek odmicao, Berluskoni je imao sve manje novca i trpeo sve veći pritisak, pre svega Marine, najuticajnije ćerke, sive eminencije porodičnog "Fininvesta". Gazda Silvija je načela biologija, donosio je nerazumne odluke, jasno da je porodica činila sve da ga zaštiti od samoga sebe i sindroma Luja XV, odnosno nebrige za potop koji će uslediti.

Sa imperatorom su starili i centurioni, prodat je Ševčenko, Maldini se povukao krajem decenije, Pirlo je posmatran kao neko ko bi trebalo da poput šampionskog konja završi u fabrici kobasica, umesto toga u Juventusu je doživeo drugu mladost. Čitao sam, nedavn,o da su skresani troškovi za čuveni "Milan Lab" sa kojim je Žan Pjer Meserman, belgijski kiropraktičar načinio čuda početkom stoleća. Primera radi, broj povreda igrača je smanjen za blizu 70%. Ali inovativne metode su prepisali i drugi klubovi, Berluskoni je zanemario ono što je bilo deo formule za uspeh, pa je kombinovano broj povreda za tri godine od 2008. bio već nego za prethodnih osam. Naravno, deo je i do izraubovanosti igrača, međutim i oni mlađi poput Pata su bili kao od stakla.

Kada već pominjemo "Patka" upravo na njegovom slučaju vidi se rušenje unutrašnje strukture. Dvovlašće uzrokovano svojevrsnim fudbalskim nepotizmom, posle Berluskonijevog povlačenja nije donelo ništa dobro. Najmlađa ćerka Barbara je postala ravnopravna sa Galijanijem, taj neiskreni savez iz prinude je bio problem više.

Barbara je, sećate se, zbog ljubavi stopirala odlazak Pata u PSŽ, odnosno dolazak Teveza iz Sitija, mnogi navijači Milana veruju da bi Argentinac bio prevaga, kao što je godinu dana kasnije pokazao u Juventusu.

Podsetimo, kako bi balansirao knjige (brojke su bile crvenije od majmunovog dupeta) Berluskoni je rasprodao tim, Ibrahimović i Tijago Silva su otišli u Pariz, drastično su smanjeni troškovi plata. Galijani je probao sa dovođenjem Bosmanovih agenata kao i sa pozajmicama da stvari učini podnošljivijim, ali nije uspelo.

Milan je dočekao da recimo od 2014. do 2016. ne puni ni pola redukovanog San Sira, poseta je bila očajna, oko 35 000 ljudi, a prodato je najmanje pretplatnih ulaznica u Berluskonijevoj eri, tačnije od onda kada je uz "Valkiru" sleteo helikopterom na stari stadio i doneo nadu upakovanu u šarenu kutiju želja, želja koje su sa Sakijem i Holanđanima postale stvarnost.

Veliki opsenar je uspeo da se izvuče, prodao je klub za oko 740 miliona evra, ovaj kusur od pola milijarde je bio servisiranje napravljenog duga, ali pisao sam o tome nebrojeno puta, Kinezi su bili sumnjivi od početka. Pozajmljen novac od lešinarskih fondova je otišao u veliku i promašenu kampanju pojačanja, na kraju Jonghong Li i čitava prevarantska porodica nisu mogli ništa pred američkim jastrebovima iz "Eliota".

Pomenuti fond je stabilizovao klub, ali je jasno da je njihov cilj prodaja, što isključuje planiranje na duže staze. Navijači su poneseni novim valom optimizma posle Berluskonija dali poverenje na kredit, prošle godine je poseta prvi put od šampionske 2011. bila preko 50 000.

No, okovi FFP, neigranje u Ligi šampiona, višegodišnje lutanje u strategiji i nedostatak realnih prihoda (Milan je čak ispao iz top 20 klubova kada su ekonomski pokazatelji u pitanju) su čini se, lomovi za koje je potreban niz komplikovanih, hirurških zahvata.

Mesar poput Gatuza na klupi, kao i klupske legende sofisticiraniji Leonardo i konačno, Paolo Maldini su na dobrom putu, pa ipak, čini se da su karte podeljene, da je Milan kasno stigao na partiju "Rizika".

Inter je pokrenuo već projekte u Americi, "Suning" im je otvorio vrata Azije koja je engleska fudbalska kolonija, gde će tu naći mesto Milan, tim pre što je Juventus serijom uspeha pokupio većinu mlađih navijača na Apeninima (ti u sledećoj deceniji postaju platežno sposobni), ostaje da vidimo.

Iskreno, nisam optimista, mada je to presuda za italijanski fudbal, jer dok god Napoli zasnovan na filozofiji tuge juga i gladnih, gnevnih očiju čitave jedne regije bude bacao rukavicu Juventusu, Serija A će biti daleko od povratka u doba najbolje zajebancije na svetu.

Jedino novim uspostavljanjem svetog trojstva klubova severa, stvar dobija smisao, od toga smo baš daleko. Posmatrajte kroz plate igrača i biće vam mnogo jasnije, prosto novi fudbalski poredak pretpostavlja ne samo jasan odnos cene i kvaliteta, već i novi fudbalski naraštaj neosetljiv na tradiciju i gluv na priče iz davnina. U tom smislu, egzodus italijanskih igrača, u simboličkom smislu ravan odlasku na njujorške dokove dvadesetih i njihovo menjanje radnog snagom iz Poljske, Slovenije i afričkih zemalja je prinuda. "Mamaroši" obično nisu spremni da se odvoje, osim pod egzistencijalnim moranjem. Nekada Englezi, pa i Španci, nisu dolazili u Seriju A jer nisu mogli da igraju, danas neće, jer nema novca.

No, na kraju, da čaša ne bude baš prazna, a glava krvava, dobra vest je da nedeljna "Madonina" više znači od desetak prethodnih, nagrada je veća, igra se za treće, umesto petog mesta. Nije baš gozba, ali ni kazan za beskućnike, ako ćemo tako gledati, u nedelju uveče Madonina će ipak imati razloga za suze. Ne zbog lošeg fudbala, već jer će gubitnik imati za čim da žali.

Partiju Milana i Intera sa takvim ulogom odavno nismo gledali. Baš kao kod Pirandela, situacija čini glumca vrednim, nikako obrnuto...