"Se busca rival digno para derbi decente" - Kako se "umotati" u Atletiko i kad navijaš za Real?

Nekako sam siguran da niste čitali knjigu, na čemu vam zameram, ali možda ste gledali španski film, "Diario de un Skin" odnosno "Dnevnik neonaciste" (pisao je Antonio Salas iz uloge ubačenog insajdera. Njegova istraga zaronila je u mutni svet španskog ekstremizma, gde fudbal nije propustio priliku da isprlja lice.

Upravo je nekadašnji "Madrilenjo" bio poprište te pozornice ljudske gluposti, Ultras Sur sa jedne, odnosno Frente Atletico i Bastion sa druge strane. To marširanje budala je bilo uglavnom tolerisano, pogotovo na prljavim obalama Manzanaresa, gde su ćelave glave, pričalo se, korišćene kao gvozdena pesnica likova poput Hesusa Hila, mitskog predsednika Atletika.

Zbog toga fama o Realu kao baštiniku Frankovog nasleđa nema puno veze sa istinom, ali u Atletiku vole da misle da je svet sitne srednje klase, kao i obespravljeni  proleterijat njihov regrutni centar.

U stvarnosti, samo Rajo će privući plave kragne Španije, Atletiko kao ideja baskijskih studenata sa početka prošlog veka, naprosto voli da bude nevoljen. Ako bismo uporedili sa Engleskom, možemo da kažemo da je to Milvol sa boljim rezultatima, ili lošijom konkurencijom.

Tako će oni sa prezirom upirati u glamur komšija kojima na godišnjicama kluba peva Plasido Domingo, "Kolčinjerosi" će pozvati Stonse, ali i napraviti gigantsku paelju za 50000 ljudi koji su za veliku proslavu 2003. za vek postojanja šetali od Neptuna do Kalderona.

U tom smislu, u jednoj stvari svi se slažu, biti navijač Atletika je posebnost, ali i vernost iznad svih granica. Oni nikada neće vređati svoje igrače, niti zviždati prvoj zvezdi tima, kada su ispali, zapravo su sledeće sezone u drugoj ligi imali više "sociosa" nego u prethodnoj.

Sećam se jedne reklame u kojoj sin pita oca, "Zbog čega mi navijamo za Atletiko", išla je negde u vreme kad je Nando Tores stigao do prvog tima, u to vreme "Jorgandžije" su prvi put posle mnogo godina ispale iz lige. Otac nije imao odgovor, slegnuo je ramenima i rekao "Tako", kao da se podrazumeva biti sam protiv svih, jednostavno se razlikovati.

Realovi navijači će se često podsmevati Atletikovoj krizi identiteta jer komšije u onoj prvoj polovini prošlog veka, osim spajanja sa fašističkom avijacijom, odnosno Frankovim ministarstvom za bombardovanje, osim par kupova, baš nisu imali čime da se pohvale. Recimo i to da je spajanje sa fašistima bilo jedini način da Atletiko opstane, dosta igrača stradalo je u građanskom ratu.

Tokom ratnih godina redovno su drali Real, u stvari i posle toga, u prvih nekoliko posleratnih godina, komšije sa Šamartena su bile redovno šamarane u gradskim derbijima, a na klupi tima koji je 1947. vratio ime Atletiko Madrid, sedeli su i Rikardo Zamora, nekada najbolji golman sveta, kao i Helenio Herera.

Pisao sam ranije o tome, Atletiko je uvek imao nesreću da ima jake timove kada je Real bio na vrhuncu moći, uostalom i novija istorija vam to govori, ali interesantno da su u onim godinama dominacije Di Stefanovog Reala, komšije sa Metropolitana uvek bile tu za korak i u Španiji, i što je crnje u Evropi, gde su ostajali na korak od slave, gledajući kako beli deo Madrida ispija šampanjac.

Madrilenjo je mnogo značajnija utakmica za Atletiko, ma šta u Realu govorili, zna se gde leži zmija u njihovom rajskom vrtu. Jednostavno, oni su izabrali da ignorišu komšije koje su osvojile par evropskih trofeja, ali nikada titulu prvaka Evrope. Nekako im to izmiče bilo da nekakav Švarcenbek raspali po lopti i pocepa mrežu pola minuta pre kraja i donese Bajernu remi i ponovljeno finale, bilo da Serhio Ramos sruši snove tima čijim bojama se pokriva Španija.

Jer, noću, za Atletiko iz Madrida navija čitava zemlja, kada se pokriju jorganom, u bojama kluba, otuda i naziv "Jorgandžije".

Srbi vole Atletiko, zbog Radomira Antića i Milinka Pantića, ona mitska dupla kruna iz 1996. kada je pijani Hesus Hil posle još jednog govora, "Mi sami, svi ostali g...", pao pijan u fontanu Neptun kraj koje navijači Atletika slave trijumfe će uvek biti prvo sećanje na taj tim.

Znate li da kralj navija za Atletiko?

Naime, princ Felipe je od malih nogu vaspitavan da bude navijač Atletika, kralj Huan Karlos je želeo da izbegne prigovore o pristrasnosti porodice Realu, ali i da bolni transicion, zavet ćutanja o ranama građanskog rata olakša svim bojama živopisne Španije.

Felipe od Asturije je postao kralj 2014. pa sada vladar navija za Atletiko.

No, to apsolutno ne znači ništa, premijer Aznar je za svog mandata, za razliku od svog kuma Berluskonija iz džepova građana presipao novac u vidu konverzije gradskog zemljišta u džepove Reala. Na toj zemlji i kasnijim sposobnostima Florentina Pereza da odluke uvek saznaje pre drugih, navijači Atletika grade teoriju zavere, Madrid i Kastilja omogućavaju Realu da bude to što jeste na račun Atletika.

Ali, upravo na prelazu vekova, "Jorgan" se pocepao, prvo kada su klupske falange ubile navijača Sosijedada, onaj koji je potegao nož služi 20 godina robije. Kasnije posle ispadanja, ali i finansijskih skandala u Marbelji koji su ubili Hesusa Hila i njegovu volju za životom sam "Kalderon" mu je skandirao "Cabron", neću vam prevoditi znate šta znači, pali predsednik se povukao, vukao konce preko sina, ali nije dugo trajao.

U stvari, sve do Dijega Simeonea "Madrilenjo" je bio sadržan u jednoj poruci navijača Reala koja je razbesnela komšije. Pisalo je "Se busca rival digno para derbi decente" odnosno "Traži se dostojan rival za ozbiljan derbi" i obišlo je svet.

Ali, "Indijanci" su pod poglavicom Simeoneom smanjili tu razliku, mada i on ima nesreću da živi najbolje godine Reala u Evropi i tri evropske titule. Zbog čega "Indijanci"? Pa, jer imaju svoje šatore na obalama prljave reke...

Poslednjih godina, pa i tačnije od odlaska Hila i pristojnijeg Atletika, nema tenzija, Real se trudi, da iako rivalstvo među navijačima postoji, zadrži dobar odnos sa Atletikom. I insistira na tome da neće, bez slaganja druge strane, uzimati njihove igrače.

Tako je bilo sa Kunom, Tea Ernandeza su doveli nakon što su isplatili više novca nego što je bilo potrebno klauzulom, kako bi ispoštovali komšije. Ni Simeone se nije nešto bunio, čini se da, iako mrzi Real, i on shvata želju nekih igrača da se dokopaju slavnijeg i moćnijeg kluba.

I sada nekoliko igrača Reala nastupa za Atletiko, ali je najomraženiji onaj koji je gol Atletika zamenio Realovim, Tibo Kurtoa. "Vanda" je njegov pakao, prošle godine zasuli su ga gumenim miševima, kao "pacova" i izdajnika...