Leteći magarci, Hubner, Gauči i ostala družina
Autor: Miloš Marković
petak 16.01.2015.
13:01
Izvor: Marko Radović
U današnje vreme ostalo je premalo pravih fudbalskih legendi. Igrača koji su ostali verni svojim klubovima uprkos lošoj situaciji u klubu, poziciji na tabeli, višemilionskim ponudama najvećih timova.
Beta/AP Photo/Gregorio Borgia
Povezane vesti
Odlaskom Stivena Džerarda u Ameriku na kraju sezone, krug će se zatvoriti. "Knjiga" je spala na Frančeska Totija.
Poslednjeg Mohikanca među fudbalskim ikonama, božanstvima navijača koji bi sve u životu dali za svoj tim i svog idola.
Kao što sam i najavio pre više od dve godine OVDE, italijanska Serija A se polako, ali sigurno vraća tamo gde joj je i mesto. Ta liga je imala, sada već čuvenih "7 sestara". Ekipe koje su mogle u svoje redove da dovedu bilo kog igrača na ovoj planeti.
Nešto slično se danas dešava u engleskoj Premijer ligi. Brdo novca, ogromni prihodi od TV prava, jedan pravi spektakl. Može se slobodno reći i da na Ostrvu postoji trenutno grupa timova koja se može nazvati kao nekadašnji strah i trepet "Kalća", ali ono što izdvaja tadašnju italijansku ligu za koju se tvrdilo da je jača od Lige šampiona je doprinos malih timova i ono što su oni mogli da prirede velikanima. Ovo je priča o njima...
Ne, neću vam pisati o jednoj Sampdoriji iz 1992. godine, kada je igrala tadašnje finale KEŠ-a sa Barselonom, te izgubila u produžecima sa 1:0, kada je strelac bio Ronald Kuman u 112. minutu utakmice. Ona čuvena generacija koju je sa klupe predvodio pokojni Vujadin Boškov, a u timu bili legendarni Paljuka, neustrašivi Vjerhovod, Katanec, ćelavi Lombardo, veliki prijatelji na terenu i van njega Manćini i Vijali. Ne bih da pominjem ni Napoli sa Maradonom, Ferarom, Zolom, Kripom, Taljalatelom. To su ipak bile fudbalske veličine, timovi, koji su obeležili jednu epohu italijanske Serije A. O Udinezeu je i suvišno govoriti.
Koliko su samo "zebre" iz Udine iznedrile vrhunskih igrača. Svake godine su prodavali ono najbolje što imaju, a opet su stizale zamene koje su vrlo brzo krenule koracima svojih prethodnika. Sve zahvaljujuči vlasniku kluba Pocu.
Poenta ovog teksta je u nečemu drugom...
Jačina neke lige se ogleda u tome koliko zapravo oni "manji" timovi mogu da zagorčaju život apsolutnim favoritima u prvenstvu.
E, baš zato je "Kalćo" bio fudbalska predstava koja se nikada više neće ponoviti. Iz prostog razloga što nisu postojali autsajderi kao što postoje danas, čiju mrežu najveći timovi u Engleskoj ili Španiji napune do vrha. U trećoj brzini.
Otići u Brešu, Bolonju, Bergamo, Leće, i reći da je krajnji ishod meča samo pitanje toga koliko će domaćini puta izvaditi loptu iz mreže, mogao je samo totalni ludak i apsolutna fudbalska neznalica.
Dolazak velikana bio je prava poslastica za provincijske ekipe koje su imale poseban motiv - kako napakostiti bogatijima. Kako im se napiti krvi, otkinuti bod, ili što da ne, sva tri. Napraviti totalnu ludnicu i spektakl svojim navijačima. Podsetiti ih zašto, uprkos svemu, i dalje navijaju za lokalni klub. I uspevalo im je.
Atalanta
Svako ko je ranije igrao popularni menadžer znao je jedno: Koliko god da imaš jaku ekipu, da sve "trpaš" sa po pet golova razlike, dolazak na noge Kristijanu Doniju ne može proći bez posledica.
Sećate li se tandema Luka Saudati i Fausto Rosini?
Pa, uz njih Pacinija i Komandinija. Uz desni bok Zenoni, uz levi Zauri. Šanse da vam ne pospreme po jedan do dva gola u svakoj utakmici su bile ravne tome da vas pogodi kometa. Tako je bilo i u stvarnosti. Ekipa iz Bergama je uvek važila za tim sa kojim ne možete nikako izaći na kraj. I dan danas su momci u plavo-crnim dresovima krupan zalogaj za vodeće timove Serije A. Njihova omladinska škola je bila i biće jedna od najjačih u Italiji, ako ne i najjača.
Bolonja
Višestruki osvajač "skudeta".
Momci iz grada mortadele imaju čak sedam pehara prvaka italijanske Serije A. Trenutno su u Seriji B, ali će se sledeće sezone sigurno vratiti u elitu, a tada ćete videti kako izgleda kada se vlasnik nekog kluba bukvalno igra menadžera. Već sada je najavljeno da će u narednom periodu potrošiti bar 100 miliona evra na pojačanja.
No, vratimo se u prošlost...
Kenet Anderson, Antonjoli, Paljuka, vihorni Karlo Nervo, koji je često znao da ostavlja kratkih rukava timove koji su več upisali tri boda sa Renato Dal'Ara stadiona, legendarni Đuzepe Sinjori, Đakomo Ćiprijani, dobro poznati dželat vašeg mega tima u igrici. "Ne, ko je taj Ćiprijani, pa to je neki bag. Nemoguće da mi svaki put dođe glave", sigurno ste govorili nakon 1001. neprespavane noći. Igrač koji je imao fudbal u malom prstu - Tomas Lokateli, i čuveni dekica koji ih je predvodio sa klupe - Karlo Macone.
Breša
Klub koji nije izbacio previše talenata u Seriji A, ali je to tim u kome je dosta poznatih igrača zavšavalo svoju vrhunsku karijeru. Počevši od Roberta Bađa, preko Alesija Takinardija, Nikole Karaćola, koji je bio izuzetak (vrhunska forma, najbolje godine).
Tim za koji je igrao i današnji kapiten Napolija, Marek Hamšik, pa Alesio Ćerći, čuveni desni bek Žilberto Martinez, reprezentativac Kostarike, Luiđi Di Bijađo, neustrašivi Omar Milaneto, Daniele Adani, Marko Delvekijo, a u sezoni 2002/2003 na primer: Sereni,Martinez, Daineli, braća blizanci Filipini, Pisano, Šerić, Pep Gvardiola, Matuzalem, Apija, Bađo, Luka Toni, Igli Tare. Par godina ranije za plavo-bele nastupali su i Andrea Pirlo, Daniele Bonera (nemojte se smejati). Njegova vrednost tada je bila velika. U Parmi je kasnije bio fenomenal, kapiten italijanske mlade selekcije, osvojio EP u finalu protiv nas zajedno sa Albertom Đilardinom. I, kao šlag na tortu jedan napadač, totalno atipičan u to vreme, a omiljen među balkanskim klincima koji su tada obožavali Seriju A - Dario Hubner.
O "Malom Budi" su ispisane stranice i stranice tekstova. A, o ovom čoveku, ništa.
Radio je u fabrici aluminijuma, bio je i kovač. Kada je došao na probe u Milan i Inter proglašen je za netalentovanog fudbalera. Počeo je svoju karijeru 1987. godine, bio pet godina u amaterskim ligama dok nije potpisao za Ćezenu. Tu je eksplodirao, pa ga je kupila Breša. Za ovaj tim je u četiri sezone odigrao preko 150 utakmica i postigao skoro 100 golova. Sledi selidba u Pjaćencu, gde je u prvoj sezoni bio najbolji strelac lige uz 24 postignuta gola sa čitavih 35 godina! Jedini je fudbaler uz Igora Protija koji je bio prvi strelac Serije A, Serije B i Serije C. Voleo je da puši dok je sedeo na klupi, otac mu je bio Nemac, a on, naravno, ne zna ni reč nemačkog jezika. "Bizon" je 2005. godine završio svoju profesionalnu karijeru, ali je i naredne tri godine kotrljao loptu po amaterskim niželigašima.
Kjevo Verona
"Leteći magarci". Na sam pomen njihovog nadimka izlišno je bilo šta više reći. Ko prati "Kalćo" vrlo dobro zna da su žuto-plavi iz predgrađa Verone bili apsolutni hit Serije A. Omiljeni klub Nebojše Stefanovića u tadašnjim prenosima kojih se svi vrlo rado sećamo.
Kjevo je predgrađe mesta poznatom po Romeu i Juliji i ima oko 4500 stanovnika.
Sezona je 2001/2002. Neki momci koji moraju da nastupaju na stadionu mrskog im rivala Verone, počeli su da dele lekcije širom Apeninskog poluostrva.
Lupateli, D'anđelo, D'ana, Legrotalje, Lana, Barone, Eugenio Korini, Simone Perota, Tomas Manfredini, Lusijano zvani Eriberto, Koradi i Maracina, trener - Luiđi del Neri!
Ja sam se naježio, a vi?
Još se sećam onog vođstva protiv Juventusa od 2:0 u trećem kolu, nakon osvojenih šest poena protiv Bolonje i Fiorentine, kada su ih sudije sramotno uništile u nadoknadi vremena i oduzele im čistu pobedu u sred Torina. Padali su posle redom Parma, Torino, Leće, Inter, Atalanta, Lacio, gradski rival Verona. To je bio totalni fudbal, što bi se reklo. Pravo uživanje, poslastica. Toliko mali klub, skromnog budžeta, a opet srčan, hrabar, borben do poslednjeg atoma snage.
Na kraju su "leteći magarci" završili na odličnom petom mestu koje ih je vodilo u Kup Uefa, a tamo su ispali u prvom kolu od Crvene zvezde.
Kao i kod svih manjih ekipa, timski duh i vrhunske partije su se raspali onog trenutka kada su veći klubovi počeli da se otimaju oko najvećih uzdanica Del Nerija.
Kjevo je danas stabilan prvoligaš i nadam se da će to tako zauvek ostati.
Leće
Ono što je Leće odvajalo od ostalih timova su njihova boja dresova, taj južnjački mentalitet i godinama vrhunski broj igrača u navalnom redu.
Prugasti dres sa žuto-crvenim štraftama je važio za jedan od najlepših u to vreme. Stadion Via del Mare bio je obavezno popunjen do poslednjeg sedišta.
Vukašin Poleksić, Ćezare Bovo, Maks Toneto, Ledezma, Đakomaci, Graciano Pele, Vučinić, Bojinov, Čevanton, Di Mikele, Tomović, Kvadrado, samo su neka od imena koja su nosila dres "vukova".
Trenutno za Leće nastupaju Martinez, Kostarikanac iz Breše, legendarni Fabricio Mikoli i "bradonja" - Davide Moskardeli. Malo je falilo da se ekipa vrati u Seriju B u prošloj sezoni, ali su izgubili u finalu plej-ofa od Frosinonea.
Serija A bez ove ekipe nikada neće biti ista.
Peruđa
I za kraj, ostavio sam - Peruđu, ništa manje bitniju od prethodnih timova.
Ne zna se od koga početi, gomila "ludaka" na jednom mestu, no, krenimo redom. Lučiano Gauči. Dobro poznato ime ljubiteljima Serije A. Klub je preuzeo 1994. godine, dok je još bio u Seriji B, uspeo je da izbori promociju u najjaču ligu na svetu dve godine kasnije.
U narednih šest godina gledali smo, a i slušali, nekoliko ekscentričnih ličnosti ekipe sa stadiona Renato Kuri.
Gauči je 1998. godine doveo prvog Japanca u istoriji italijanskog fudbala. On se zvao Hidetoši Nakata. To mu nije bilo dovoljno, pa je za "grifone" potpisao i južnokorejski reprezentativac Jung-Hvan An. Normalno, sa njim je ugovor raskinut onog trenutka kada je ovaj igrač postigao zlatni gol protiv Italije 2002. godine na Svetskom prvenstvu. Lučano nije mogao da se pomiri sa tim.
U leto 2003. godine, još jedan neverovatan potez predsednika Peruđe. Stigao je ni manje ni više nego sin Muamera Gadafija, Kolonel, koji je, eto tako, poželeo malo da se igra fudbala, što je dobrano i platio.
I to nije sve. Na klupi je sedeo fenomenalni Serse Kozmi. Proćelavi stručnjak, niskog rasta, prepoznatiljiv po Peruđinom kačketu koji je retko kad skidao sa glave. Mahao je i vrištao kako na sudije, tako i na svoje igrače, pa i protivničke.
On je napravio i najveći uspeh u istoriji Peruđe plasiravši se u Kup Uefa preko Intertoto kupa. Kozmi je stvorio igrače kao što su Marko Materrazi, Fabio Groso, Fabricio Mikoli. Za crveno-bele su još nastupali i legendarni igrač Milana Đenaro Gatuzo, Anđelo di Livio, Liverani, Fabricio Ravaneli, Zalajeta, Ze Marija, Milan Rapajić, Vrizas i Željko Kalać.
Svakako jedan od najzanimljivijih timova koji će se ikada pojaviti u "Kalću", ne toliko zbog rezultata koliko zbog totalne ludnice koju je pravio kontroverzni Gauči van terena, a Kozmi na istom.
Vremena se menjaju, mnogi timovi na "čizmi" ulaze i još brže ispadaju iz Serije A...
Ono što je sigurno, naše detinjstvo su obeležili ovi likovi, koji su zajedno sa tada najjačim timovima lige činili pravu poslasticu vikendom, za sve nas koji smo maštali da ćemo jednog dana zaigrati bar upola kao naši idoli.
Poslednjeg Mohikanca među fudbalskim ikonama, božanstvima navijača koji bi sve u životu dali za svoj tim i svog idola.
Kao što sam i najavio pre više od dve godine OVDE, italijanska Serija A se polako, ali sigurno vraća tamo gde joj je i mesto. Ta liga je imala, sada već čuvenih "7 sestara". Ekipe koje su mogle u svoje redove da dovedu bilo kog igrača na ovoj planeti.
Nešto slično se danas dešava u engleskoj Premijer ligi. Brdo novca, ogromni prihodi od TV prava, jedan pravi spektakl. Može se slobodno reći i da na Ostrvu postoji trenutno grupa timova koja se može nazvati kao nekadašnji strah i trepet "Kalća", ali ono što izdvaja tadašnju italijansku ligu za koju se tvrdilo da je jača od Lige šampiona je doprinos malih timova i ono što su oni mogli da prirede velikanima. Ovo je priča o njima...
Ne, neću vam pisati o jednoj Sampdoriji iz 1992. godine, kada je igrala tadašnje finale KEŠ-a sa Barselonom, te izgubila u produžecima sa 1:0, kada je strelac bio Ronald Kuman u 112. minutu utakmice. Ona čuvena generacija koju je sa klupe predvodio pokojni Vujadin Boškov, a u timu bili legendarni Paljuka, neustrašivi Vjerhovod, Katanec, ćelavi Lombardo, veliki prijatelji na terenu i van njega Manćini i Vijali. Ne bih da pominjem ni Napoli sa Maradonom, Ferarom, Zolom, Kripom, Taljalatelom. To su ipak bile fudbalske veličine, timovi, koji su obeležili jednu epohu italijanske Serije A. O Udinezeu je i suvišno govoriti.
Koliko su samo "zebre" iz Udine iznedrile vrhunskih igrača. Svake godine su prodavali ono najbolje što imaju, a opet su stizale zamene koje su vrlo brzo krenule koracima svojih prethodnika. Sve zahvaljujuči vlasniku kluba Pocu.
Poenta ovog teksta je u nečemu drugom...
Jačina neke lige se ogleda u tome koliko zapravo oni "manji" timovi mogu da zagorčaju život apsolutnim favoritima u prvenstvu.
E, baš zato je "Kalćo" bio fudbalska predstava koja se nikada više neće ponoviti. Iz prostog razloga što nisu postojali autsajderi kao što postoje danas, čiju mrežu najveći timovi u Engleskoj ili Španiji napune do vrha. U trećoj brzini.
Otići u Brešu, Bolonju, Bergamo, Leće, i reći da je krajnji ishod meča samo pitanje toga koliko će domaćini puta izvaditi loptu iz mreže, mogao je samo totalni ludak i apsolutna fudbalska neznalica.
Dolazak velikana bio je prava poslastica za provincijske ekipe koje su imale poseban motiv - kako napakostiti bogatijima. Kako im se napiti krvi, otkinuti bod, ili što da ne, sva tri. Napraviti totalnu ludnicu i spektakl svojim navijačima. Podsetiti ih zašto, uprkos svemu, i dalje navijaju za lokalni klub. I uspevalo im je.
Atalanta
Svako ko je ranije igrao popularni menadžer znao je jedno: Koliko god da imaš jaku ekipu, da sve "trpaš" sa po pet golova razlike, dolazak na noge Kristijanu Doniju ne može proći bez posledica.
Sećate li se tandema Luka Saudati i Fausto Rosini?
Pa, uz njih Pacinija i Komandinija. Uz desni bok Zenoni, uz levi Zauri. Šanse da vam ne pospreme po jedan do dva gola u svakoj utakmici su bile ravne tome da vas pogodi kometa. Tako je bilo i u stvarnosti. Ekipa iz Bergama je uvek važila za tim sa kojim ne možete nikako izaći na kraj. I dan danas su momci u plavo-crnim dresovima krupan zalogaj za vodeće timove Serije A. Njihova omladinska škola je bila i biće jedna od najjačih u Italiji, ako ne i najjača.
Bolonja
Višestruki osvajač "skudeta".
Momci iz grada mortadele imaju čak sedam pehara prvaka italijanske Serije A. Trenutno su u Seriji B, ali će se sledeće sezone sigurno vratiti u elitu, a tada ćete videti kako izgleda kada se vlasnik nekog kluba bukvalno igra menadžera. Već sada je najavljeno da će u narednom periodu potrošiti bar 100 miliona evra na pojačanja.
No, vratimo se u prošlost...
Kenet Anderson, Antonjoli, Paljuka, vihorni Karlo Nervo, koji je često znao da ostavlja kratkih rukava timove koji su več upisali tri boda sa Renato Dal'Ara stadiona, legendarni Đuzepe Sinjori, Đakomo Ćiprijani, dobro poznati dželat vašeg mega tima u igrici. "Ne, ko je taj Ćiprijani, pa to je neki bag. Nemoguće da mi svaki put dođe glave", sigurno ste govorili nakon 1001. neprespavane noći. Igrač koji je imao fudbal u malom prstu - Tomas Lokateli, i čuveni dekica koji ih je predvodio sa klupe - Karlo Macone.
Breša
Klub koji nije izbacio previše talenata u Seriji A, ali je to tim u kome je dosta poznatih igrača zavšavalo svoju vrhunsku karijeru. Počevši od Roberta Bađa, preko Alesija Takinardija, Nikole Karaćola, koji je bio izuzetak (vrhunska forma, najbolje godine).
Tim za koji je igrao i današnji kapiten Napolija, Marek Hamšik, pa Alesio Ćerći, čuveni desni bek Žilberto Martinez, reprezentativac Kostarike, Luiđi Di Bijađo, neustrašivi Omar Milaneto, Daniele Adani, Marko Delvekijo, a u sezoni 2002/2003 na primer: Sereni,Martinez, Daineli, braća blizanci Filipini, Pisano, Šerić, Pep Gvardiola, Matuzalem, Apija, Bađo, Luka Toni, Igli Tare. Par godina ranije za plavo-bele nastupali su i Andrea Pirlo, Daniele Bonera (nemojte se smejati). Njegova vrednost tada je bila velika. U Parmi je kasnije bio fenomenal, kapiten italijanske mlade selekcije, osvojio EP u finalu protiv nas zajedno sa Albertom Đilardinom. I, kao šlag na tortu jedan napadač, totalno atipičan u to vreme, a omiljen među balkanskim klincima koji su tada obožavali Seriju A - Dario Hubner.
O "Malom Budi" su ispisane stranice i stranice tekstova. A, o ovom čoveku, ništa.
Radio je u fabrici aluminijuma, bio je i kovač. Kada je došao na probe u Milan i Inter proglašen je za netalentovanog fudbalera. Počeo je svoju karijeru 1987. godine, bio pet godina u amaterskim ligama dok nije potpisao za Ćezenu. Tu je eksplodirao, pa ga je kupila Breša. Za ovaj tim je u četiri sezone odigrao preko 150 utakmica i postigao skoro 100 golova. Sledi selidba u Pjaćencu, gde je u prvoj sezoni bio najbolji strelac lige uz 24 postignuta gola sa čitavih 35 godina! Jedini je fudbaler uz Igora Protija koji je bio prvi strelac Serije A, Serije B i Serije C. Voleo je da puši dok je sedeo na klupi, otac mu je bio Nemac, a on, naravno, ne zna ni reč nemačkog jezika. "Bizon" je 2005. godine završio svoju profesionalnu karijeru, ali je i naredne tri godine kotrljao loptu po amaterskim niželigašima.
Kjevo Verona
"Leteći magarci". Na sam pomen njihovog nadimka izlišno je bilo šta više reći. Ko prati "Kalćo" vrlo dobro zna da su žuto-plavi iz predgrađa Verone bili apsolutni hit Serije A. Omiljeni klub Nebojše Stefanovića u tadašnjim prenosima kojih se svi vrlo rado sećamo.
Kjevo je predgrađe mesta poznatom po Romeu i Juliji i ima oko 4500 stanovnika.
Sezona je 2001/2002. Neki momci koji moraju da nastupaju na stadionu mrskog im rivala Verone, počeli su da dele lekcije širom Apeninskog poluostrva.
Lupateli, D'anđelo, D'ana, Legrotalje, Lana, Barone, Eugenio Korini, Simone Perota, Tomas Manfredini, Lusijano zvani Eriberto, Koradi i Maracina, trener - Luiđi del Neri!
Ja sam se naježio, a vi?
Još se sećam onog vođstva protiv Juventusa od 2:0 u trećem kolu, nakon osvojenih šest poena protiv Bolonje i Fiorentine, kada su ih sudije sramotno uništile u nadoknadi vremena i oduzele im čistu pobedu u sred Torina. Padali su posle redom Parma, Torino, Leće, Inter, Atalanta, Lacio, gradski rival Verona. To je bio totalni fudbal, što bi se reklo. Pravo uživanje, poslastica. Toliko mali klub, skromnog budžeta, a opet srčan, hrabar, borben do poslednjeg atoma snage.
Na kraju su "leteći magarci" završili na odličnom petom mestu koje ih je vodilo u Kup Uefa, a tamo su ispali u prvom kolu od Crvene zvezde.
Kao i kod svih manjih ekipa, timski duh i vrhunske partije su se raspali onog trenutka kada su veći klubovi počeli da se otimaju oko najvećih uzdanica Del Nerija.
Kjevo je danas stabilan prvoligaš i nadam se da će to tako zauvek ostati.
Leće
Ono što je Leće odvajalo od ostalih timova su njihova boja dresova, taj južnjački mentalitet i godinama vrhunski broj igrača u navalnom redu.
Prugasti dres sa žuto-crvenim štraftama je važio za jedan od najlepših u to vreme. Stadion Via del Mare bio je obavezno popunjen do poslednjeg sedišta.
Vukašin Poleksić, Ćezare Bovo, Maks Toneto, Ledezma, Đakomaci, Graciano Pele, Vučinić, Bojinov, Čevanton, Di Mikele, Tomović, Kvadrado, samo su neka od imena koja su nosila dres "vukova".
Trenutno za Leće nastupaju Martinez, Kostarikanac iz Breše, legendarni Fabricio Mikoli i "bradonja" - Davide Moskardeli. Malo je falilo da se ekipa vrati u Seriju B u prošloj sezoni, ali su izgubili u finalu plej-ofa od Frosinonea.
Serija A bez ove ekipe nikada neće biti ista.
Peruđa
I za kraj, ostavio sam - Peruđu, ništa manje bitniju od prethodnih timova.
Ne zna se od koga početi, gomila "ludaka" na jednom mestu, no, krenimo redom. Lučiano Gauči. Dobro poznato ime ljubiteljima Serije A. Klub je preuzeo 1994. godine, dok je još bio u Seriji B, uspeo je da izbori promociju u najjaču ligu na svetu dve godine kasnije.
U narednih šest godina gledali smo, a i slušali, nekoliko ekscentričnih ličnosti ekipe sa stadiona Renato Kuri.
Gauči je 1998. godine doveo prvog Japanca u istoriji italijanskog fudbala. On se zvao Hidetoši Nakata. To mu nije bilo dovoljno, pa je za "grifone" potpisao i južnokorejski reprezentativac Jung-Hvan An. Normalno, sa njim je ugovor raskinut onog trenutka kada je ovaj igrač postigao zlatni gol protiv Italije 2002. godine na Svetskom prvenstvu. Lučano nije mogao da se pomiri sa tim.
U leto 2003. godine, još jedan neverovatan potez predsednika Peruđe. Stigao je ni manje ni više nego sin Muamera Gadafija, Kolonel, koji je, eto tako, poželeo malo da se igra fudbala, što je dobrano i platio.
I to nije sve. Na klupi je sedeo fenomenalni Serse Kozmi. Proćelavi stručnjak, niskog rasta, prepoznatiljiv po Peruđinom kačketu koji je retko kad skidao sa glave. Mahao je i vrištao kako na sudije, tako i na svoje igrače, pa i protivničke.
On je napravio i najveći uspeh u istoriji Peruđe plasiravši se u Kup Uefa preko Intertoto kupa. Kozmi je stvorio igrače kao što su Marko Materrazi, Fabio Groso, Fabricio Mikoli. Za crveno-bele su još nastupali i legendarni igrač Milana Đenaro Gatuzo, Anđelo di Livio, Liverani, Fabricio Ravaneli, Zalajeta, Ze Marija, Milan Rapajić, Vrizas i Željko Kalać.
Svakako jedan od najzanimljivijih timova koji će se ikada pojaviti u "Kalću", ne toliko zbog rezultata koliko zbog totalne ludnice koju je pravio kontroverzni Gauči van terena, a Kozmi na istom.
Vremena se menjaju, mnogi timovi na "čizmi" ulaze i još brže ispadaju iz Serije A...
Ono što je sigurno, naše detinjstvo su obeležili ovi likovi, koji su zajedno sa tada najjačim timovima lige činili pravu poslasticu vikendom, za sve nas koji smo maštali da ćemo jednog dana zaigrati bar upola kao naši idoli.
1 Komentara
Surovi
Fenomenalan tekst, dugo nisam nista bolje citao!!!