Belgija - Stanojevićeva "crno-bela" sudbina

Sudbina trenera čije ime simbolizuje jedan klub isprepletana je sa najvećim usponima i padovima koje doživi za vreme jednog ili više mandata.

Tako se zalomilo da u relativno kratkoj trenerskoj karijeri Aleksandar Stanojević bude vesnik najradosnijih i najpotresnijih trenutaka Partizana u 21. veku, čime se 51-godišnji stručnjak iz Beograda u potpunosti identifikovao sa crno-belom bojom na dresu omiljenog kluba.

Ako ćemo suditi prema stihovima velikog kantautora Đorđa Balaševića da bez crne (boje) bela ne bi vredela, primer Stanojevića je nešto drugačiji jer je u slučaju aktuelnog trenera Partizana uspeh stigao već na početku karijere u Partizanu.

Bilo je to 2010. godine kada je Partizan eliminacijom Anderlehta na penale u Briselu drugi put izborio grupnu fazu Lige šampiona. Mladi Stanojević je podvigom u prestonici Belgije potvrdio simpatije „Grobara“ koje je zavredeo već u maju te godine pobedom u večitom derbiju protiv Crvene zvezde.

Partizan je toga leta ostao bez nekolicine igrača koji su igrali značajnu ulogu u osvajanju tri od šest uzastopnih titula u nizu (Srđa Knežević, Marko Božović, Lamine Dijara, Marko Lomić, Brana Ilić...), a trener Stanojević odlučio se za dovođenje nekoliko proverenih domaćih igrača.

Iz inostranstva su se vratili Ivan Stevanović, Ivica Iliev, Milan Smiljanić, Stefan Babović, a finiš avgusta dočekan je lansiranjem transfera leta u vidu senzcionalnog dolaska reprezentativnog golmana Vladimira Stojkovića sa kojim su tih dana stigli Stefan Savić, Medo Kamara i Pjer Boja.

Rutinski trijumfi u mečevi protiv Pjunika i Helsinkija pokazali su da je Partizan tih godina bio zreo za najviše domete, a kada su kuglice u Nionu spojile crno-bele sa Anderlehtom u plej-ofu znalo se da je pred srpskim šampionom težak, ali ne i nepremostiv zadatak.

Anderleht je te mundijalske 2010. godine prekinuo dvogodišnju dominaciju Standarda iz Liježa u Župiler ligi, nagovestivši berićetnu nadolazeću deceniju čiji uspone je za briselskog velikana trajao do poslednje šampionske sezone 2016/17.

Na fudbalskom nebu Starog kontinenta zasijala je buduća zvezda Romelu Lukaku, tinejdžer iz Antverpena koji je u debitantskoj sezoni u profesionalnoj karijeri sa 15 golova bio vodeći strelac lige.

Višegodišnji trener Ariel Jakobs suprotstavio je crno-belima u Beogradu prilično moćan tim u kojem je za 17-godišnjeg Lukakua bilo rezervisano mesto u samom srcu napada, dok su iza mladog golgetera delovali majstori fudbala Mubarak Busufa i Matijas Suarez.

Partizan nije imao mnogo respekta prema najvećim zvezdama belgijskog fudbala pa je sa solidnih 2:2 otišao na revanš u Briselu 24. avgusta gde su doživeo jedan od blistavijih trenutaka u klupskoj istoriji na međunarodnoj sceni.

Budući da je tada važilo pravilo gola u gostima, domaćin je na stadionu „Konstan Vanden Štok“ imao prednost u slučaju nerešenog ishoda, ali to nije zanimalo crno-bele u čijim redovima je Stanojević pronašao savršenu kombinaciju ratnika i majstora.

I sada dok u miks zoni stadiona u Humskoj stoji pano sa scenom slavlja iz Brisela, mnogi ljubitelji Partizana se pitaju kako je moguće da se baš toj generaciji zalomilo da prokrči trnovit put fo fudbalskih zvezda.

Buduće karijere Ivana Stevanovića, Aleksandra Lazevskog, Milana Smiljanića, Nemanje Tomić, Aleksandra Davidova i Vojislava Stankovića dovoljno svedoče da imena često ne igraju presudnu ulogu u stvaranju rezultata, već da je vera u sebe i timski duh ono što probija granice mermerne jačine.

Partizan je tog poznog avgustovskog dana bio dovoljno hrabar da pogne glavu pred favoritom i da poput sedam godina ranije u Njukaslu ide do kraja u nadi da će ga i sportsta sreća pogledati.

Ti avgustovaki dueli protiv Anderlehta, bilo da je reč o beogradskom ili briselskom, protekli su u znaku brazilskog golgetera Klea, koji je poput najboljih majstora iz zemlje porekla rešavao situacije pred golom prekaljenog Silvija Prota.

Kao da dva gola u Beogradu nisu bila dovoljna da stručni štab Anderlehta detektuje sve mane momka rođenog četvrt veka ranije u brazilskoj državi Parana, Kleo je i u revanšu bio silovit pa je sa dva gola stavio na ozbiljne muke Jakobsov tim.

U drugom poluvremenu kvalitet Anderlehta došao je do izražaja pa su Lukaku i Žile već u 71. minutu doneli izjednačenje belgijskom velikanu, ali je „Parni valjak“ izdržao do produžetaka i naposletku penala u kojima je Radiša Ilić „začarao“ mrežu pred očima rivalskih zvezda.

Teško da je iko mogao da pretpostavi da će te večeri u srcu Evrope zablistati golman koji je sezonama ranije bio na fudbalskoj margini, a promašaji Suareza, Bilje i Busufe načinili su osim Saše još jednog Ilića među ljubimcima navijača.

O tome koliko je tada 33-godišnji golman iz Bajine Bašte zavredeo poštovanje navijača svedoči i klicanje publike nekoliko dana kasnije na Omladinskom stadionu protiv OFK Beograda u vreme kada se već znalo da će mu Vladimir Stojković preuzeti „jedinicu“.

Kao na „Sent Džejms parku“ sedam godina ranije, junak trijumfa u petoj seriji bio je defanzivac kao simbol ratnički izvojevane pobede u kojem osim borbe nije bilo mnogo lepom.

Vojislav Stanković je u odlučujućoj seriji savladao Prota i tako poput Milivoja Ćirkovića u Njukaslu postao simbole velikog trijumfa u periodu kada se fudbalska javnost u Srbiji još oporavljala od neuspeha reprezentacije na Svetskom prvenstvu u Južnoj Africi.

Partizan se na jesen te godine nije naročito pokazao u grupnoj fazi, izgubivši svih šest utakmica u duelima protiv Arsenala, Šahtjora i Brage. Uprkos svemu, Brisel je ostao kao podsetnik rađanja trenera čija sudbina će biti prožeta usponima i padovima crno-belih.

A kao da je eho crno-belog slavlja na „Konstan Vanden Štoku“ ostao dugo da ozvanja Briselom, belgijski klubovi će u godinama koje slede u najvećoj meri krojiti Stanojevićevu sudbinu u Partizanu.

Već narende sezone nesrećna eliminacija od Genka u kvalifikacija za Ligu šampiona poslala je Stanojevićeve crno-bele u doigravanje za Ligu Evrope protiv Šamroka u kojem je Partizan doživeo jedno od neprijatnijih iskustava na međunarodnoj sceni.

Pola godine kasnije nakon izuzetno turbuletne zime u Humskoj, Stanojević je otišao iz Partizana da bi se početkom septembra 2020. godine vratio u klub gde ga je u trećem kolu kvalifikacija za Ligu Evrope sačekala belgijska Šarlroa.

Zbog pandemijskih uslova igrala se jedna utakmica, a Partizan je porazom u Valoniji 2:1 okončao evropsku odiseju u jeku dominacije Crvene zvezde u srpskom fudbalu.

Uprkos početnom krahu, Stanojević je vrlo dobro vodio Partizan tokom naredne dve nepune godine, a ovog leta se ponovo vratio u Humsku da okuša treću sreću.

Sudbina je htela da mu se belgijski tim ponovo nađe na putu pošto je voljom žreba odlučeno da se Partizan i Gent odlučuju ko će u grupnu fazu Lige konferencije.

Crno-beli ove srede od 18 sati jure gol zaostatka iz prošlonedeljnog beogradskog meča, a ishod okršaja u Istočnoj Flandriji daće odgovor hoće li Partizan izboriti evropsku jesen ili završiti sezonu na međunarodnoj sceni.