Miho, hodao si uspravno...

Jednom sam, o nadobudna mladosti, za stolom primetio da su defanzivne sposobnosti Siniše Mihajlovića u neskladu sa pozicijom na koju igra.

"Nemaš pojma, znaš koliko za tim znači kad u sezonu kreneš siguran da štoper da 15 golova i namesti još 10 iz prekida", objasnio mi je jedan tadašnji reprezentativac. To je ono vreme kada smo još verovali da će od nas postati nešto, i na društvo, u eri truljenja diktatorskog režima i na fudbal, dakako mislim.

Sa Mihajlovićem sa odradio jedan intervju u drugoj polovini devedesetih, za koji mi, jasno, nisu platili. Bilo je to negde u vreme kada se već šaputalo da ćemo gledati rimejk šestoaprilskih štuka nad Beogradom i kada je Miha često bio usamljeni glas u italijanskoj javnosti, braneći "srpsku stvar", koja zapravo to i nije bila.

Na pitanje za koje sam jedva skupio hrabrost, da li je istina da podržava tadašnji režim u Beogradu, odbrusio mi je: "Kod kuće možemo da se raspravljamo i imamo drugačija mišljenja, ali kada izađemo napolje, nikada neću reći da moj narod nije bio u pravu".

Tih godina Mihajlović je dolazio na pripreme sa statusnim simbolom, tri mobilna telefona, po ceo dan je razgovarao, novinari koji će mu danas pisati ode, nisu ga voleli. Ni on njih, čuo sam kasnije od zajedničkih poznanika da je većinu zapravo prezirao.

Uvek je delovao tvrdoglavo, nabusito, postojao je neki omladinski turnir Kvarner ili tako nešto u staroj Jugoslaviji. I tu je stigao, kao klinac da se sa nekim zakači.

Nije ni praštao, ali ni tražio oproštaj. Voleli smo ga, kao i svi licemeri kad zategne praćkom dok se mučimo protiv moćnog Irana, ili forsiramo poznatu taktiku nekog nejakog Uroša na selektorskoj poziciji, "Padajte oko kaznenog prostora, šutnuće Miha slobodnjak". 

Kritikovali smo ga kad dobije crveni karton, kada dugim loptama besomučno pokušava da pronađe obično 170 centimetara visokog napadača, ili ostavi čoveka samog kao duh dok juri nekoga po terenu, bilo da je Vieira,  Ibra ili neko treći. 

Te "kifle" kako ih je zvao kada bi prebacivao živi zid su donele mnogo radosti, manje Jugoslaviji koja je bila neozbiljni tim sastavljen od velikih igrača, mnogo više tamo gde su ga obožavali u Sampdoriji i Laciju. Novinari iz Đenove su pominjali da ima uvek zaštitnički odnos prema mladim igračima, nagovorio je Vujketa da pruži šansu Totiju, ovaj mu je vratio nedolaskom u Novi Sad na oproštaj. Kasnije je u Laciju, uz njega stasavao i Nesta ("krene Ronaldo, Nesta i ja sami", u Interu je kao Manćinijev trener na terenu, zatim i pomoćnik, pokušavao da Adrijana ubedi da se posveti fudbalu.

Možda su ga precenjivali kao igrača, ali su ga bezrazložno potcenjivali kao trenera. Njegovi timovi su bili kao i on sam, ratnički, tvrdoglavi u svojim planovima, spremni da uvek rizikuju. I nikoga, kao ni njihov trener, nisu respektovali dok to ne dokaže na terenu.

Siniša je bio lepak za uvrede sa tribina, nekoliko puta sam bio svedok kako mu dobrih 90% stadiona viče da je "Ciganin", kako Italijani generalno nazivaju Slovene, činilo se da voli takvu atmosferu. Imao je tu eksplozivnu narav, sviđali su mu se i takvi igrači i takvi ljudi. Jednom je kada je stigao u Fiorentinu, pozvao snimatelja lokalne televizije koji je bio ljut i borben u borbi za bolje mesto za postavljanje kamere, da odmah zaduži dres jer mu trebaju takvi igrači. 

Često je žalio za vremenom kada je bio igrač i savetovao svoje fudbalere da uče na njegovim greškama. Bilo mu je krivo da vidi Hrvate na postolju u Francuskoj. 

foto: Srdjan Stevanovic

"To smo mogli da budemo mi, ali nikoga nismo želeli da slušamo, svako je igrao za sebe".

Osvetio se na neki način na "Maksimiru" (tada nije bio jedini nazivan Ciganimom, tu porciju uvreda dobili su svi) u kvalifikacijama za EURO 2000. godine, ali tamo je isključen protiv Slovenaca. 

Svoju najveću šansu, o kojoj nije želeo da priča (proverena je informacija) propustio je 2014. Konte se nije dogovorio oko novog ugovora, Anjeli i Marota su verovali da je pravi čovek za mesto, no trener Juventusa je rešio da ostane još sezonu dok mu ne istekne ugovor. Ipak, prvih dana priprema se posvađao i otišao, Mihajlović se već dogovorio da ostane u Sampdoriji. Alegri je uskočio, pa ostalo je istorija.

Od trenerskih snova, Miha je ostvario to da trenira reprezentaciju Srbije, uveo je novu generaciju, nije izborio Mundijal, a ni želeo da ostane, odlazili su ljudi koji su ga doveli. 

Došao je u Milan, na najveći posao karijere, poklonio im Donarumu i finale kupa, otpušten je pre kraja sezone zbog Berluskonijevih kaprica, gazda je gurao svog čoveka, Brokija, Miha je otišao mesec dana pred kraj sezone.

U Fiorentini nije imao tim, pričao je za sportske.net kako su braća Dela Valje zavrnuli slavine kada je trebalo da ulože. Kada je otišao počeli su da kupuju.

U svakom slučaju, sve posle je u senci najveće životne borbe, na kraju se predao, bolest je grozna stvar sposobna da pobedi i tvrdoglavu klasu kakva je Siniša Mihajlović. Ali o ratu i boleštinama nećemo, imao je zbog čega hodati zemljom, proživeo nečijih deset života, radovao se, tugovao, svađao, mirio, činio dobro ne želeći da se o tome govori, uvek priznavajući svoje mane.

Miha je hodao uspravno, kao takvog ćemo ga pamtiti...