Paunović za Gardijan o Srbima: "Nije u našim genima da odustajemo!"

Selektor Srbije Veljko Paunović bio je zanimljiv medijima u Engleskoj gde će “orlovi” gostovati u okviru kvalifikacija za Svetsko prvenstvo.

Tako je i renomirani Gardijan odlučio da uradi odličan intervju sa bivšim trenerom Redinga u kojem je govorio o brojnim temama iz njegovog života.

Intervju sa čuvenim fudbalskim novinarom Sidom Louom prenećemo vam integralno i u celosti, kako biste u potpunosti doživeli način na koji je razgovor tekao.

“Selektor Srbije odlazi na Vembli sa teškom borbom za plasman na Svetsko prvenstvo pred sobom, prisećajući se puta svoje karijere.

Desna ruka Veljka Paunovića pravi širok, gladak luk – gore, oko, pa dole. 

‘Ovo mi se često dešava’, kaže on, prateći pogledom svoj prst dok iscrtava krivinu. Prvi mu je dan na mestu selektora Srbije, čeka dolazak igrača, poverena mu je ‘hitna misija’ koja ga vraća unazad, sve do detinjstva.

'Imam tu tendenciju da zatvaram krugove, a ovo bi mogao biti još jedan. Postoji veza – karijera van zemlje, odlazak u Španiju, put oko sveta, pa povratak. A ta prva utakmica... to je veza sa nasleđem mog oca, sa onim što sam nasledio od njega.’

Dok je odrastao, Paunović pamti tri utakmice o kojima mu je otac najviše govorio. Blagoje Paunović, defanzivac koji je 39 puta igrao za Jugoslaviju i kasnije postao trener, pričao mu je o tome kako je bio pozvan da igra na oproštaju Pelea na Marakani 1971. godine (‘govorio je da su tada Jugoslovene gledali kao Brazilce Evrope’), o finalu Evropskog prvenstva protiv Italije 1968. i o utakmici koja ih je odvela tamo – protiv svetskih šampiona. Tog dana u Firenci, Blagojeva Jugoslavija je pobedila Englesku. Ovog četvrtka na Vembliju, Veljko počinje – protiv iste zemlje.

‘Ta pobeda je imala ogroman odjek. Otac mi je mnogo pričao o Bobiju Muru, o tome koliko je delovao moćno. Pričao je o toj generaciji, njihovom fizičkom prisustvu, sposobnosti da zastraše rivale. Verovali su da su šampioni; postojala je ta fudbalska aristokratija u svemu što su radili. Bili su jaki, imali su aroganciju – u pozitivnom smislu. A ova generacija Engleske danas je super sila, ima sve: moderan tim, dubinu i raznovrsnost. Dali su 18 golova, nisu primili nijedan. Poslali su poruku Srbiji.’

Engleska je u septembru u Beogradu postigla pet golova, što objašnjava težinu zadatka koji Paunović ima. Srbija je treća u grupi, na ivici eliminacije, sa dve preostale utakmice – protiv Letonije kod kuće u nedelju i ovom u Londonu. Čak ni dve pobede možda neće biti dovoljne, a i ako budu, čekaju ih još dve utakmice baraža za plasman na Svetsko prvenstvo.

Zadatak je ogroman, a došao je iznenada. Paunović je imenovan tri nedelje nakon što je smenjen sa mesta trenera Ovijeda, iako ih je vratio u Primeru posle 25 godina. Kao igrač, Paunović je bio član Ovijeda kada je klub ispao iz prve lige 2001. godine – još jedan krug koji se zatvorio.

Dva dana pre poraza Srbije od Albanije u Beogradu, stigao je poziv – Oviedo je pobedio Valensiju i Real Sosijedad i bio van zone ispadanja, ali je on otpušten. U Ovijedu je to izazvalo zbunjenost; u Beogradu, otvorilo je priliku.

‘Od dana kada sam se rodio, imao sam uzor kod kuće. Kao da mi je put bio zacrtan. Na tom putu smo stalno pričali o fudbalu.’ 

Te priče su ga oblikovale – o ‘nepokolebljivim’ vrednostima koje je naučio od oca, o lekcijama iz Partizanove škole, o tome kako ih je oblikovalo socijalističko društvo. Njegov put, međutim, odveo ga je iz zemlje već sa 17 godina, ubrzo nakon debija za Partizan. Raspad Jugoslavije i rat promenili su sve. 

‘Prokleta generacija, talenti poput Dejana Stankovića, Saše Ilića, Mateje Kežmana, svi smo otišli. I to iz istog razloga, svako svojim putem. Bio sam mlad, nisam razumeo šta se dešava. Imao sam jedan san – da igram za Partizan, za reprezentaciju, da idem na Svetsko prvenstvo. Onda sam otišao u Atletiko Madrid. Video sam priliku, ali nisam uvek donosio dobre odluke. Sad to iskustvo koristim da naučim svoje igrače da ne ponove moje greške. Ali to me je oblikovalo.’

Kasnije, povrede su ga naterale da shvati koliko je tim važan. Sa 29 godina završio je prvi trenerski kurs, a praksu odradio u akademiji Atletika kod Klaudija Arzena, koji mu je danas pomoćnik. 

‘Rekao sam ženi: možda ću biti agent, sportski direktor. A ona mi je rekla: ‘Ne, ne, ne – ti moraš da treniraš.’ Kao da nisam mogao da pobegnem od svog puta.’

Šesnaest godina igrao je u inostranstvu – uglavnom u Španiji, ali i u SAD, Rusiji i Nemačkoj. Trenersku karijeru počeo je u omladinskom sistemu Srbije, a krunisao titulom svetskog šampiona sa reprezentacijom do 20 godina 2015. godine. Potom su sledili Čikago, Reding, Gvadalahara, Monterej, Ovijedo. 

‘Bio sam svuda, ali Engleska me je najviše promenila. Prva sezona u Redingu bila je prelepa; druga nas je slomila zbog zabrane transfera i oduzimanja bodova. Bilo je bolno, ali i lekcija koja me je ojačala. Možda je krug koji sada zatvaram ogroman, ali polako se zatvara. Sve sada ima smisla. Iskustva, jezici, kulture – sve me je to izgradilo. Moja generacija nije smela da igra na Evropskom prvenstvu 1995. zbog sankcija. Imali smo sjajnu generaciju, a izbacili su nas. Dvadeset godina kasnije, sa decom rođenom te iste godine, kao selektor, osvojio sam Svetsko prvenstvo. Moj otac to nije doživeo, ali fudbal je mojoj generaciji vratio nešto kroz novu.’

O sadašnjem zadatku govori sa ozbiljnošću i odlučnošću.

‘Moramo da ubrzamo sve. Ego je često naša Ahilova peta. Moramo raditi na zajedništvu, samopouzdanju, jednostavnosti. Ima tu kvalitetne osnove, samo treba da se oslobodimo. Nije u našim genima da odustanem. Reći ću igračima: ‘Mnogi nikada ne dobiju priliku ni da vide utakmicu na Vembliju, a vi ćete igrati jednu.’ Na tribinama ne mogu ništa da promene, ali na terenu mogu da ostave trag, da stvore nasleđe.’", piše Sid Lou za Gardijan.