Hrvatska protiv Španije - Prilika za osvetu?

Za razliku od nekih ranijih takmičenja, Španci su na EP 2012. stigli kao vladari svetskog fudbala. Uspeli su da ujedine krune, i iako na Mundijalu nisu blistali, izgubili su prvi meč i sve duele do titule pobedili sa 1:0, malo ko je mogao da vidi pred odbranu titule, da, osim eventualno Nemačke neko može da im pripreti.

David Vilja, heroj iz Južne Afrike je slomio nogu, pa je Del Boske u odsustvu pravog napadača, probao “lažnu devetku”, sa Fabregasom, na šta su se mnogi mrštili.

Žreb je “Furiju” smestio u grupu sa Italijanima, Hrvatima i Trapatonijevom Irskom. U duelu sa “Azurima” su ušli u meč forsirajući 4-6-0, dominirali u pas igri, ali je rial bio bolji. Pirlo je komandovao bez greške, ređale su se prilike pred golom Kasiljasa. Te opomene nisu bile dovoljne, ali je Prandeli posle jedne promašene šanse povukao Balotelija, a njegova zamena Di Natale je pas maestra Pirla pretvorio u vođstvo svoje ekipe. To kao da je probudilo Španiju, prvo su Ćavi i Inijesta izbacili kompletni vezni red rivala, David Silva je asistirao, a neprimetni Fabregas ćušnuo loptu ispod Bufona. Do kraja ušao je Tores, ali je pokazao zbog čega sedi na klupi, iako napadača nema, nije uspeo da donese pobedu. Na drugoj strani Markisio je upropastio šansu u nadoknadi, na kraju 1:1, Italijani su bili zadovoljni igrom, Španiji je ostao razlog za brigu. Žalili su se na teren, ali je majstor Pirlo odvratio da je isti za oba tima. Opomena je bilo i protiv Iraca, međutim Tores je ukrao loptu i doveo prvaka do prednosti.  Kada je David Silva sa par driblinga poslao zelenu odbranu “po burek”, Šaju Givenu nije bilo spasa. Četiri puta je vadio loptu iz mreže, Trapova selekcija je zalutala na prvenstvo, imali su sreće u baražu, eliminisali su srpskog dželata, tužnu Estoniju.

Ali, ovo je bio šampionat najjačih, Hrvatska se takvih ne plaši, mnogo puta su pokazali i pre i posle prvenstva. “Vatreni” su lako dobili Irce na startu, a onda je Mandžukić doneo bod protiv Italijana.

Pre meča sa Špancima u Gdanjsku, dogodila se repriza iz 2004. Da su Španija i Hrvatska odigrali 2:2, kao sramni Šveđani i Danci 2004. godine, to bi eliminisalo Italiju. Ali, ovoga puta nije bilo “biskota”, videli smo meč pun tenzija, Ramos je napravio penal nad Mandžukićem sudija je ostao nem, Španija je delovala kao tim koji jedino zanima da sačuva 0:0. I umalo nisu platili ceh. Modrić je kao rukom poslužio Rakitića, on je prvo šutirao u Kasiljasa, pa onda kada mu se lopta vratila, Ćabi Alonso je bio spasilac. Volfgang Štark je tog popodneva na poljskom severu bio uz “Crvenu furiju”. Novu šansu je propustio Perišić, a zatim je, Buskets povukao Ćorluku nakon kornera, ponovo nema penala. Ofanziva Hrvata je kažnjena, tako obično biva. Inijesta je izbegao ofsajd zamku, poslužio Hesusa Navasa koji je ubacio loptu u mrežu. Španija je otišla dalje, “El Pais” tvrdio da se Hičkokovi filmovi obično dobro ne završavaju, a Del Boske da ekipi fali dubina. Hrvati su tugovali, Rakitić gorko rekao da će čitav život pamtiti promašaj, ne znamo da li ga supruga Rakel, Španjolka, na to podseća. 

Četiri godine kasnije Hrvati će se na neki način osvetiti, mada je pitanje da li, kada se sve sabere ta konstatacija ima puno značenje. Naime, Hrvatska je dobila Špance u grupi Perišić je rešio pitanje pobednika, bilo je 2:1, što je našim komšijama donelo prvo mesto. Ali, gol Islanđanina Traustasona u 94. minutu i pobeda protiv Austrijanaca su Hrvate gurnuli na Portugal koji je bio tek treći, bez pobede u svojoj grupi.

Ostatak znate, iako je bila favorit, Hrvatska je odigala mnogo slabije nego u grupi, pa je u tom trenutku, mislilo se, prosečni Portugal, dobio golom Kvarežme u produžetku. Doduše, ni Španci nisu stigli dalje, to je bila već umiruća zlatna generacija, Italija ih je izbacila na startu nokaut faze. 

Ali, mi ćemo premotati unazad, gde smo stali 2012. kada je “Furija” bila mnogo jača. Iako nisu blistali u grupnoj fazi, već protiv Francuza se videla razlika u klasi. Naime, Loran Blan je u Donjecku bio svestan da ne može da parira posedom. Jedina nada, usuđujemo se da kažemo, bila je tradicija, do tada Španci nikada nisu pobedili Gale u takmičarskom meču. Posle dvadesetak minuta Ćabi Alonso je glavom zakucao loptu u mrežu. Meč je bio dosadan, Francuzi su jednom šutnuli na gol, Kabaj je naterao Kasiljasa na jedinu intervenciju.

Nije ih San Iker imao mnogo ni protiv Portugala u polufinalu, “Iberijski derbi” je bio dozlaboga dosadan, po dve odbrane Kasiljasa na jednoj, Rui Patrisija na drugoj strani. Na neki način penali su bili olakšanje. Alonso nije savladao Rui Patrisija, ali ni Mutinjo Kasiljasa. Kada je Bruno Alveš promašio, nije ni stiglo do Ronalda da puca, Fabregas je mirno pogodio za finale.

I onda kada se činilo da su Španci prošlost, da na osnovu grupne faze Italija ima šansu u finalu (prethodno je Baloteli srušio Nemce), Španija je odigrala najbolji meč u četiri godine. Rastavili su Juventusovu BBC odbranu i četiri puta matirali Bufona. Pirlo je izgubio 18 lopti, kako li se Arsen Venger osećao, jer je par sati pred finale napisao u kolumni za L’Ekip da su Španci izdali svoju filozofiju i da će Pirlo odvesti Italiju na krov Evrope. Umesto toga, igra mačke i miša, na kraju je tih 4:0 ostao najubedljiviji trijumf jednog tima u istoriji finala EP. 

Niko neće znati da je to labudova pesma jedne generacije, oni nikada više neće biti ni blizu osvajanja, a kamoli završnice nekog velikog takmičenja.