Kad su Nemci plesali fudbal - Najbolji prvak Evrope svih vremena!

Šampionat Evrope 1972. bio je osveženje, posle tuče, kontroveznih odluka i izgubljene jugoslovenske titule u Rimu protiv Italijana. Ovo je bilo prvenstvo u “boji”, jedan deo mečeva je bio u koloru, a čak su i lopte bilo crno-žute. Prvi put smo videli i izmene, svakom timu su dozvoljene po dve.

Mnogi tvrde da je ovo šampionat na kome smo videli najboljeg evropskog šampiona ikada, strašni tim Zapadne Nemačke. Posle oklevanja da učestvuju, razočaranja u Tirani protiv Albanije u prethodnim kvalifikacijama što je do dan-danas ostala najveća bruka nemačkog fudbala, stigli su na šampionat prošetavši se kroz kvalifikacije. Oni su i u Varšavi igrali kod kuće, jer je 50 000 istočnih Nemaca došlo u Poljsku da ih bodri, pa je ispao skandal. Selektor Šen je imao neverovatan tim sastavljen od igrača Bajerna, Bekenbauer je bio osnova nakon što se iz veznog reda preselio na poziciju ofanzivnog libera. Gerd Miler je već bio nezadrživ to je godina u kojoj je srušio sve rekorde u broju golova, tek ga je Leo Mesi nadmašio. Sep Majer je i dalje bio na golu, a sveža krv u vidu Pola Brajtnera i Ulija Henesa iz Bajerna je bila dodata vrednost ionako moćnom timu. Njih dvojica su imali po 20 godina, ali su i igrali, i izgledali mnogo starije. Šonove slatke muke bile su Overat ili Necer kao plej. Nisu mogli zajedno, Overat je bio pouzdaniji i više radio za tim, ali je Ginter Necer bio majstor. Dilema je rešena povredom Overata, pa je Necer dobio ključeve od sredine terena.

Netipičan Nemac, jedan od prvih fudbalera svog vremena koji je i izgledao i ponašao se kao rok zvezda se dobro zabavljao, i na terenu i van njega. Otvorio je “Lavers Lejn”, noćni klub u Menhegladbahu, imao zavidnu kolekciju Ferarija. Njegov trener u Borusiji, Hans Vejsveler je izjavio da bi najradije prebio ludaka, ali da je dragocen. 

Po mnogima finale pre finala bila je četvrtfinalna bitka za odlazak u završnicu. Naime, Nemci su već osvetili poraz sa Vemblija iz 1966. kada su prvake sveta eliminisali u Meksiku, ali ovo je bilo važnije. Igrana su dva meča, a bojazan Germana bili su loši rezultati Bajerna u prvenstvu. Igrači Bavaraca su činili osnovu “Pancera”. 

“Dobar rezultat pred revanš je ako izgubimo sa manje od pet razlike”, šokirao je uvek bezbrižni Necer novinare na odlasku dok se Bekenbauer kiselo nasmejao na šalu. Bilo je još problema, kladioničarski skandal je prekinuo karijere Libude i Fihtela, Šalkeovih zvezda, ali ispostavilo se to kao blagoslov sa neba. Otvorilo je mesta za pomenute Brajtnera, Henesa i Švarcenbeka. Da stvar bude gora, Sepu Majeru se upalio lakat, pa su lekari to krili i od samog selektora, na zahtev iskusnog golmana. 

Padalo je te večeri nad Vemblijem, teren je bio klizav, subota veče, zanimljivo, brz teren je više odgovarao Nemcima, bili su tehnički nadmoćni i imali Necera. 

I iako su ga tukli od početka, nisu ga markirali striktno, tako nešto je početkom sedamdesetih bilo nezamislivo. I to je praktično bilo samoubistvo za Engleze. Majstor je plesao, počeo akciju posle koje je mladi Henes savladao legendarnog Benksa. Englezi kao muve bez glave, ali su posle greške Bekenbauera izjednačili. I pomislili da će okrenuti. Jurnuli su ka golu Majera i dobili šamar kao nikada do tada na Vembliju. Kontra Nemaca, penal i gol Necera i onda, akcija Henesa i Milera, kralj strelaca se okrenuo i pogodio. Sličan gol daće dve godine kasnije u finalu Mundijala,

Fudbal tadašnje Nemačke opisan je kao igrao iz daleke 2000. kao da su se vratili iz budućnosti. Bild je u svom stilu napisao da je to “Ramba-Zumba” fudbal, aludirajući na strašnu tehniku tima. Englezi su u revanšu tukli rivala, Bekenbauer ih je nazvao fudbalerima iz “džungle”, a selektor Nemačke optužio sudiju Gugulovića da je rizikovao da Englezi njegovim igračima polome kosti. Ipak, završeno je bez golova, a Nemačka je otišla na završni turnir u Belgiju.

U polufinalu u Antverpenu koji je bio pod opsadom gostujućih navijača, Nemačka se pojavila u zelenim dresovima, “Green Machine” se lepo rimovalo, i zaista su delovali tako. Iako je Šon (ili Šen kako ga mi izgovaramo) teren nazvao kamenom pustinjom, njegov tim ni na takvoj podlozi nije imao problem, bili su previše dobri. Necer je opet zaplesao, centaršut, Miler je stigao pre golmana domaćih Piota, a i čuvar mreže Belgije i selektor Getals su krivili vetar za lošu procenu. Belgijanci su imali par šansi, ali je lopta obično bila kod nevera. Tih godina za nemačke protivnike to je bila baš loša vest. Lenji, plavokosi majstor koga su optuživali da često ostavlja napadače u ofsajdu jer se zabavlja je uputio genijalan pas ka Mileru i to je bilo 2:0. Iako su Belgijanci postigli počasni gol i tvrdili da su mogli više, niko nije baš ozbiljno verovao u to.

U senci Atomijuma na Hejselu, Nemce su čekali vekovni neprijatelji, Rusi koji su u polufinalu savladali Mađare. Naše susede su mediji optuživali da su pustili velikog brata, a Lajoš Ki, vezista Mađara je kasnije izjavio da su se plašili odmazde od komunističke vlasti, ali i da će zajedno sa Rusima završiti u logoru.

Koliko su Nemci bili naloženi neka posvedoči činjenicu da se Berti Fogst rasplakao kada je shvatio da će morati da propusti finale zbog povrede kolena. Selektor je fizički nasrnuo na njega uz viku da defetizmom i suzama daje loš primer ostalima. 

Ali i da je ceo Brisel plakao, to Nemce nije moglo da pomeri. Naime, iako je ruski golman Rudakov odbranio prvih nekoliko šansi. Do 27. minuta kada je posle karambola Miler postigao prvi gol, trebalo je da bude najmanje 3:0. U nastavku, posle perfektne akcije od 12 pasova Nemci su golom Vimera koji je imao naviku da daje golove u velikim utakmica poveli sa 2:0. Miler je dao još jedan, a onda je krenula zabava, po tridesetak pasova, Rusi potpuno obezglavljeni. Na kraju su navijači Nemačke provalili na teren, nosili igrače na rukama. Takva dominacija nikada nije viđena, a mediji su pisali da Nemce možeš da zaustaviš jedino mitraljezom. Dobili su nadimak Jahrhundertelf, tim veka. 

I dan-danas taj tim se smatra najboljim u istoriji prvenstava Evrope...