Vels i Italija - Ima neka tajna veza...

Kada se pomene Vels, u Italiji stariji ljubitelji fudbala imaju samo jedno ime na usnama. 

U pitanju je Džon Čarls ili "Nežni div" kako su ga zvali na Apeninima, odnosno "Kralj" kako je bio poznat u Lidsu. Nije ni čudo što je u anketama i u ovom veku bio proglašavan za najboljeg stranca ikada u Italiji. Da, u društvu Maradone, Platinija i drugih velikih majstora, ovaj napadač je odnosio pobedu.

Jedan deo je nostalgija starijih, a drugi što je Velšanin bio primer profesionalca i čovek koji je na neki način bio simbol privrednog uzleta Italije krajem pedesetih, upravo na krilima najmoćnije industrije, Anjelijevih. 

Kada je doveden u Juventus, klub je bio šest godina bez titule, u senci milanskih klubova, čitav Pijemonto je posle sloma i pogibije "Grande Torina" bio u nekoj vrsti fudbalskog dremeža. 

A onda je stigao Čarls. On je u to vreme bio najplaćeniji britanski fudbaler, a Điđi Peronaće, Englez italijanskog porekla je bio arhitekta ovog prelaska. Za razliku od većine Britanaca, Čarls se sjajno snašao i van terena u Italiji. Prihvaćen je kao heroj, bio je pravi razbijač, a on i Sivori su promenili sudbinu Juventusa. Brat Đanija Anjelija, Umberto (inače otac sadašnjeg predsednika Bjankonera) je kupio Sivorija i Čarlsa i upario ih sa Bonipertijem, rezultat su bile tri titule u četiri godine. Čarls je postao idol, za pet godina je dao oko 100 golova, od toga praktično većinu u tri dok se nije povredio.

I kada se vratio u Englesku, posle jednog neuspešnog perioda u Romi (već je bio gotov) govorio je da ne može da se ponovo privikne na Englesku i da je postao Italijan. Naravno te reči su stvorile pravi mit od igrača koji je kada je bio povređen igrao štopera, kako bi pomogao Juventusu. Kasnije je u Engleskoj igrao za manje timove do četrdesete. Ostale su priče o neverovatnoj snazi, on nije bio toliko visok koliko se činilo, ali je delovao baš kao džin u odnosu na Sivorija i Bonipertija. Trenirao je neverovatno profesionalno, uvek davao sve od sebe, tukao se sa odbranama i to mu je skratilo karijeru na najvišem nivou. Svejedno, ostao je model kome bi svi stranci trebalo da teže u Italiji.

Ono što je oduševljavalo Italijane je njegova jednostavnost, ljubaznost i odsustvo želje da se ističe van terena, kao na primer Džimi Grivs još jedan veliki igrač zbog čijeg su se ponašanjava van terena u komšijskom Torinu hvatali za glavu.

Čarls jedino nije imao talenta za biznis. Iako je bio najplaćeniji fudbaler u Italiji, gubio je veliki novac na poslovnim poduhvatima poput otvaranja engleskog restorana u centru Torina, jer ljudi su svraćali iz poštovanja, ali niko nije želeo da jede ostrvsku hranu. Kasnije se razboleo, Juventus ga nikada nije zaboravio, a bio je i čest gost u emisijama o fudbalu na Apeninima, klub je plaćao sve njegove troškove. Tu ga je i smrt zatekla, pred studiom Berluskonijeve televizije u Milanu 2003. godine. Juventusovi doktori su probali da ga spasu, ali je za "Diva" to bio kraj.

Meč između Juventusa i Rome 2004. godine je počeo minutom ćutanja i čitava koreografija je bila posvećena fantastičnom Velšaninu.

Ali, postoji i druga strana priče kada su Velšani u pitanju. Naime, posle Hejsela, kako bi na neki način bio prevaziđen jaz između Juventusa i Liverpula, Italijani su kupili legendarnog Jana Raša. 

On je ostao još sezonu u Engleskoj, iako je Juve imao plan da igra za Lacio na pozajmici godinu kako bi se privikao na kalćo. Odbio je i i ostao još godinu na “Enfildu” gde je postigao 40 golova u 57 mečeva. Jasno, posle povlačenja Platinija sledećeg leta je stigao kao velika zvezda u Torino. Danas ga smatraju za najveći promašaj u istoriji kluba, plaćen je više od tri miliona funti, daleko najviše u engleskom fudbalu tog doba. Raš je odigrao samo 29 mečeva za Juventus, u svim takmičenjima postigao 13 golova, možda i nije loš skor, da gotovo polovinu nije dao u dva meča Peskari u kupu i prvenstvu. Sve mu je smetalo, cene, hrana, nije uspeo da nauči jezik, saigrači ga nisu dobro prihvatili zbog toga. Raš se i povređivao, tadašnji trener Markeze je dobio otkaz na kraju sezone i za to optužio nedostatak Rašovih golova.

Ali, Juventus nije želeo da odustane, no Raš jeste. 

Pošto je važilo pravilo tri stranca, Anjeli se zaljubio na EP 1988. U Zavarova, a priča se da je FIAT želeo i da prodaje automobile kada je počela perestrojka. Zvezda Sovjeta je stigla u Torino, bio je još veći promašaj od Engleza. Juventus nije uspeo da proda Laudrupa u Holandiju, pa su ponudili Rašu da se vrati u Liverpul, on je oberučke prihvatio i nastavio da daje golove u Engleskoj.

Mnogo puta je analizirano zbog čega nije bio ni blizu Čarlsa?

Prvi razlog je jednostavan, teže je davati golove u Italiji, a dok je njegov zemljak imao majstore oko sebe, Raš je igrao u prosečnom timu. Juve je završio u toj njegovoj godini kao sedmi, i umalo nije posle četvrt veka ostao bez Evrope. Morali su da igraju plej-of protiv gradskog rivala Torina za Kup UEFA, dobili su 1:0 i to je baš Raš dao gol. 

Legendarni napadač je tvrdio da su italijanski štoperi pokvareni, da sudije često ne sviraju sitne faulove, ali sve su to opravdanja, jer u Engleskoj se igralo žestoko. Jednostavno, nije uspeo da se privikne, pa kada se spomene Čarls, ljudi se naklone, a Raš je ostao upamćen po rečenicu u svom dnevniku zbog koje ga ismejavaju: “U Italiji je bilo kao u stranoj zemlji”.

Od Velšana ne možemo da računamo daleko najuspešnijeg Kinalju, legendu Lacija, on je ipak Italijan, a poslednji primer je Aron Remzi. On je razočaranje posle dve godine, žestoko se obrušio pre nekoliko dana na Juventus i želi da ode. Navijači mu poručuju da je nezahvalan i da za 7.5 miliona po godini nije pokazao ništa. Za vikend će imati šansu da im se osveti...