Antićev najbliži pomoćnik za "Sportske" - Neispričane priče o Misteru kao dokaz njegove veličine!

Autor: Milovan Longinov
utorak 14.04.2020.
16:51
Izvor: Sportske.net

"Jesi gledao kakav presing igra Slavija Prag? A kako Sent Galen kreće akciju iz poslednje linije? Šta gledamo ovog vikenda?"... Ovo je još jedna neverovatna priča o Radomiru Antiću, od, slobodno mogu da kažem, najbliže osobe sa kojom je svakodnevno pričao

Srdjan Stevanovic/Starsportphoto ©

Povezane vesti

Znate kako kažu u uskim fudbalskim krugovima - prvi trener može da ima tajni koje krije pred svojom ženom, ali ne i pred svojim pomoćnim trenerom. Jer, oni znaju sve, moraju da znaju sve, i dele sa trenerom/selektorom svaku misao.

Fudbal nije obična igra, a ako je neko mislio o detaljima to je bio Radomir Antić. O Misteru danima unazad pišemo, o liku i delu, svemu što je učinio u svojoj bogatoj karijeri. Za nas, i pored toga što je jedini trener koji je vodio Real Madrid, Atletiko Madrid i Barselonu, svakako je najvažniji plasman na SP 2010. godine i sve ono što je uradio na klupi reprezentacije, na putu ka Južnoj Africi.

Kao čovek koji je živeo do tog trenutka 30 godina u Španiji, odlučio je da se vrati u srpski fudbal. Iz "prestonice svetskog fudbala", kako je nam je rekao naš sagovornik u nastavku teksta, vratio se u svoju zemlju. Da joj pomogne da se domogne Mundijala. I ne samo to. Da pomogne struci, da unapredi mlade trenere i da im vetar u leđa, pruži im šansu i podeli svoje znanje.

Bonus 10

Upravo, zbog svega, ali i mnogo toga što ćete čitati u nastavku teksta, Aleksandar Rogić je bio neizostavni čovek fudbala sa kojim sam želeo da popričam. O njemu, priznajem, nisam znao mnogo. Naravno, osim toga da je bio u Misterovom stručnom štabu na putu ka SP i u Južnoj Africi, ali i iz nekoliko razgovora sa Radomirom Antićem.

Kako?

Kao što sam rekao u svom oproštajnom pismu za Mistera (možete se podsetiti OVDE), o domaćem fudbalu nismo pričali mnogo, naročito ne za javnost. Ali, i kada jesmo, jedan odgovor, uvek bi bio dovoljan da prestanem na tu temu, a glasio je:

"Vidi, Mićo moj, ja i dalje nisam čuo da neki klub ili selekcije reprezentacija nude posao mom Aleksandru Rogiću. On je fantastičan, mladi i ambiciozan trener, ali i dalje ga ne zovu. Koji je razlog? To nije pitanje za mene. On je čovek koji treba i mora da radi mnogo više, a u Srbiji imaju trend da više veruju strancima", odgovarao mi je često Antić, gde je priča, normalno, bila i završena.

Radomir Antić i Aleksandar Rogić

Nažalost, do danas, nikada nisam imao priliku da razgovaram sa Aleksandrom i najmanje što smo obojica želeli jeste da ovo bude povod da se upoznamo. Ipak, osetio sam obavezu da u ovom trenutku, o Radomiru Antiću govori njegov pomoćnik, u reprezentaciji Srbije, i kasnije u Šandongu i Hebeiju u Kini - Aleksandru Rogiću.

Ova, još jedna neverovatna priča, u kojoj je Radomir Antić opet sve, osim biološki otac, i pokazuje njegovu posebnu stranu o kojoj nismo dovoljno znali.

Verovali ili ne, sve je počelo na jednom predavanju, na kom je Antić, u periodu pošto je napustio Barselonu, bio glavni akter, a Aleksandar Rogić bio onaj đak koji je sve upijao, zapamtio, primenjivao i čekao pravu priliku.

Tri godine kasnije, ova bajka dobija svoj najlepši mogući početak...

"Sećam se tog predavanja na fakultetu za fizičko vaspitanje u Beogradu, kao da je bilo juče. Bio sam oduševljen načinom na koji je pričao, temama, razmišljanjem, filozofijom... na kraju, studenti su imali nekoliko pitanja, a pošto su Antića požurivali da krene i završi, on je učinio neverovatan gest. Ostavio je svoj mejl i broj telefona da mu svi postavimo pitanje koje nismo stigli! Pomislio sam, kakav čovek, nije stigao da ispoštuje sve i ostavio nam je kontakt ako budemo imali bilo kakve nedoumice, pitanja...", počeo je Aleksandar Rogić priču za naš portal.

Aleksandar Rogić

Kao momak rođen 1981. godine, Aleksandar je tada bio mladi student, željan dokazivanja i spreman da uči i napreduje. Tri godine kasnije, 2007. radio je kao trener na Malti. Kako kaže, tada je osetio potrebu da se obrati Antiću, iako je znao da nema pojma ko je...

"Na Malti sam imao svoj prvi seniorski angažman. Super smo startovali, ali u jednom trenutku su se pojavile nepredviđene stvari, imao sam neke trenerske dileme. Jednog dana, vraćajući se sa treninga, padne mi na pamet da pokušam da stupim u kontakt sa Radomirom. On ne zna ko sam ja. Pitanje je da li se seća i tog predavanja, ali ja odlučim da ga pozovem. Sećam se tog razgovora kao danas. Prvi put smo se čuli i naš razgovor je trajao sigurno 45 minuta. Nije mi dao konačno rešenje za moj problem, ali me je naveo na razmišljanje da ga sam pronađem. Pogodio je, uspeo sam. Tako je sve počelo",
priseća se Aleksandar i nastavlja:

"Nekoliko meseci kasnije, po završetku EP u Austriji i Švajcarskoj, upoznali smo se i zvanično, odnosno uživo. Na Zlatiboru, u njegovoj kući. Poneo sam računar da mu pokažem sve svoje radove, da ga upoznam sa svojim idejama, proveli smo čitav dan pričajući samo o fudbalu. Rastali smo se i nisam ni znao da je on nastavio da prati moj rad na Malti. Dva meseca kasnije, on postaje selektor, a ja se u međuvremenu vratio i postao trener kadeta Rada. I zove on mene, pita me da li želim da postanem deo njegovog stručnog štaba! Ja u tom trenutku imam 27 godina! To je za mene bio neverovatan šok, čast, nisam znao kako da se ponašam, sve se desilo odjednom
". 

Baner

Prisetio se Rogić i prvog okupljanja i jednog momenta koji je promenio sve...

"I onda, ubrzo, došlo prvo okupljanje reprezentacije, a mene niko ne poznaje! Niko ne zna ništa o meni, ni ko sam, ni šta sam, koliko su novinari Antića, toliko su slikali mene, jer nigde nema nijedna moja fotografija. Pazi, trećina igrača je u tom trenutku bila starija od mene! To je bio ogroman korak i najveća odgovornost, ali Radomir je sve osetio. Plašio sam se da neću moći da opravdam očekivanja. I onda, desila se jedna scena, bezazlena na jednom treningu. Ja sam predstavio jednu sasvim običnu vežbu, a Antić je toliko ishvalio tu moju ideju, toliko je pred igračima želeo da se osetim važnim i da mi da vetar u leđa, da je ta sitnica promenila sve! Posle dva treninga, osetio sam toliko samopouzdanje i to zbog jedne obične stvarčice, ali njegovog neverovatnog osećaja za ljude i psihologiju. Od tog treninga, naša saradnja je ostala ista do samog kraja", ističe Aleksandar Rogić.


Put ka Južnoj Africi, selekcija, način rada, javnost...

Da pređemo malo na sve što je Antić uradio i način na koji je to učinio. Šta je bio Vaš zadatak kao pomoćnika i na čemu ste sve radili?

"On je bio neverovatan autoritet, ali taj njegov autoritet dolazio je prirodno, bez usiljenja. Ostali treneri dođu i odmah postave pravila, kazne, treniraju strogoću. Ne, on se samo pojavi, i sve rešava komunikacijom i osmehom. Tako je bilo i kada je preuzeo Srbiju. Svi su ga poštovali, i on je sve poštovao, svakog igrača, svakog zaposlenog u Kovilovu, svakog člana stručnog štaba. Svi su ga poštovali i niko nije dovodio u pitanje njegove odluke. Radomir je postao selektor kada je imao 60 godina, bio je u svom trenerskom zenitu. Prepun samopouzdanja, prepun iskustva, prepun znanja, ali što je najvažnije, dovoljno opušten da zna da se nosi sa pritiskom i kako da selektuje ekipu. Ono što je njega oduvek razlikovalo od svih ostalih jeste što je bio ispred svog vremena. U svakom smislu. Iako je bio trener starije škole, to je bilo samo po godinama, on je uvek bio moderan, i korak ispred svih. Tako je bilo i kada je došao kao selektor. Radili smo samo na detaljima, sitnicama koje prave razliku. Kada sam otišao na SP sa reprezentacijom, imao sam 29 godina, i to je bilo ispunjenje snova. Antić je od mene očekivao tu energiju, tu posvećenost, da donesem nešto novo, da budemo ambiciozni i željni dokazivanja".

Radomir Antic

Kako je selektirao ekipu, imao je nekoliko odluka zbog kojih je bio na udaru javnosti, ali... ispostavilo se da je bio u pravu?!

"Antić je dobro prepoznao sve karakteristike igrača, znao je šta može da popravi i šta da ima, on vidi nešto što drugi ne vide. Na primer, Krasić pre Antića nije bio ni na širem spisku, na kraju postao naš najbolji igrač. Milijaš bio osporavan u našoj ligi, ali imao je fantastičnu levu nogu, hirurški precizne kornere. Možda je bio sporiji, ali on brzo misli, brzo donosi rešenja, pre nego što mu lopta dođe. I onda, kada imaš reprezentaciju u kojoj imamo Žigića, Vidića, Ivanovića, Dragutinovića, Subotića, svi oni su fantastični u skoku i naravno da nam je bio potreban jedan fantastičan igrač za prekide. Mi smo otišli na SP najviše zahvaljujući prekidima i tim sitnim detaljima..."

Čuvena pobeda nad Nemačkom, ali i ona u Konstanci!

Antić i Jovanović

Bili smo svedoci istorijske pobede nad Nemačkom na SP, ali i onim nad Rumunijom u Konstanci i u Beogradu, prepunoj Marakani... narod je disao sa reprezentacijom, i to se osetilo na terenu.

"Sećam se kada smo kretali u Konstancu, nama je to bila jako važna utakmica. Naše tajno oružje bili su korneri i Antić je želeo da centaršutevi idu ulaznom putanjom. Sa desne strane uvek je centrirao Milijaš i tu nije bilo dileme, dok je leve izvodio Deki Stanković. Međutim, pažljivom analizom, posle nekoliko utakmica, Antić shvati da bi Krasić mogao da zameni Stankovića. Znate zašto? Shvatio je da Dekijeva lopta brzo dolazi u 16, pa naši skakači, nemaju dovoljno vremena da izvedu lažna kretanja, sprovedu plan do kraja, i da kada ona pada, imaju vremena da se nameste i da je napadnu!

Pazite, Deki ima sjajan šut, može da bude van 16, taktički je takođe izuzetan da može da pokrije kontru. I mi idemo u Konstancu, i Antić na sastanku objasni zašto će od tada Krasić da izvodi kornere umesto Stankovića. Rezultat? Mi damo dva gola Rumunima posle Krasićevih centaršuteva i dođemo do možda i najvažnije pobede u kvalifkacijama!"

Antić i Stanković

Kada već pominjete pripremu jedne utakmice, moramo da pitamo - kako ste pripremili utakmicu i pobedu veka protiv Nemaca u Port Elizabetu?

"To je bio nezaboravan dan. Ceo Port Elizabet navijao je za njih. Tada sam prvi put video i čuo da je jedna selekcija došla sa dva autobusa, jer im jedan nije dovoljan za sve. Znate kako su podeljeni, u jednom su igrači i najuži stručni štab Jogija Leva. U drugom je samo stručni štab. Zamislite koliko ljudi radi u selekciji Nemačke onda, a Antićev, naš stručni štab činili smo nas četvorica!

Naravno da se sećam i te utakmice, ponovo su tu taktički detalji. Nemci su pre prvenstva ostali bez Balaka zbog povrede, i to je poremetilo njihove, ali i naše planove. Mi smo do tada, u kvalifikacijama igrali sa dva špica, 4-4-2, ali smo odlučili da protiv Nemaca igramo sa trojicom veznih i dva krila. U vezi su bili Kuzmanović, Deki i Ninković. Znali smo da je jedna strana nemačke odbrane dominantnija i da treba da je odsečemo u organizaciji napada. Imali smo plan da im potpuno zatvorimo tu zonu i nateramo ih da organizuju sve napade sa druge strane i tako smo smanjili ogroman broj napada jače ekipe. Odbrana je počinjala od Žigića koji je u svakom trenutku znao gde treba da stoji. Ne samo on, svaki igrač je morao da zna svoju poziciju u svakoj situaciji.

Srbija 2010

Svi pamtimo taj momenat iz 38. minuta i gol Laneta Jovanovića, onaj skok u kanal... ali, kao čovek struke, moram da kažem da sam ja ponosan zbog ovog što ću vam sada otkriti. Taj gol i kasnije ta pobeda, jesu plod ideje, organizacije, jedinstva, a evo i zašto. Ako možete da pogledate celu akciju koja je prethodila, videćete da su igrači "nanjušili" i znali šta treba da urade. Vidić i Subotić su morali da razmene nekoliko pasova, jer je Nemanja uporno postavljao svakog igrača tamo gde treba da stoji i čekao pravi trenutak. Prvo Kuzmanović nije stajao dobro, onda je sledeći put Krasić prišao previše u zonu gde nije morao, jer su Nemci imali igrača manje. Vidić i Subotić i dalje razmenjuju dodavanja i Nemanja dočeka pravi trenutak - Kuzma je tamo gde treba, Krasić je spreman, Žigić zna da ide lopta na drugu stativu, a Lane da utrčava u 16 kao špic. Tako je nastala ta antologijska scena i, nažalost, i dalje najveća pobeda naše reprezentacije do danas.

Ljudska i fudbalska gromada

Kada podvučete crtu, kako biste opisali vaše prijateljstvo tokom proteklih 12 godina?

"Od tog avgusta, mi smo bili nerazdvojni. Čuli smo se na svaka tri dana, nekad i češće. Imali smo taj naš ritual, čujemo se u petak, dogovorimo se koje utakmice sve treba da pogledamo za vikend i ponedeljak analiziramo i ja zapisujem sve detalje. To je čovek koji je 24 sata dnevno decenijama živeo fudbal. Doslovce. Ne znam da smo prozborili 20 rečenica, a da nisu o fudbalu. I sada, kada se razboleo pre nekoliko nedelja, čekao sam da opet pobedi i da nastavimo sa našim ritualima...

Radomir je postao i zauvek će ostati deo moje familije. Svi u mom okruženju znaju koliko ga volim i usuđujem se da kažem i da je on mene izuzetno voleo i cenio. On je pratio sve moje utakmice u Estoniji, Poljskoj, ali ne samo moje, već i Jokanove, Paunove i radovao se pobedama Slobode, Partizana, Saragose, Barselone, Atletika, Lutona... meni kao mladom treneru, poznanstvo i prijateljstvo sa njim je drugi fakultet i životna škola. Privilegija je što sam u ovom životu imao njega za prijatelja i mentora. Radomir će zauvek ostati ljudska i fudbalska gromada. I to će vam reći svako ko ga je poznavao".

Ne propustite

Komentari

1 Komentara

Molimo vas prijavite se ili registrujte kako bi mogli da ostavite komentar.

avatar
DEL PIEROO
Monday, 13.04.2020
22:42

Najezio sam se koliko dobar tekst, najezim se kad vidim da neko toliko voli i zivi fudbal, a on ga je ziveo do samog kraja nadam se da cemo jednog dana ovog coveka gledati na mestu selektora, mozda donese neku novu najvecu pobedu